Vijesti

Procesi pred MKTJ otkrivaju prazninu između individualne krivične pravde i pisanja istorije

IJT

„Konačno, dobre vesti iz Haga!“ čuo se sada već čuveni povik srpskog premijera Ivice Dačića nakon što je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u žalbenom postupku oslobodio krivice nekadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčila Perišića. Za njega i vladu koju je predstavljao time su vindicirani i postupci zvaničnog Beograda tokom rata. Činjenica da je Međunarodni sud pravde prethodno utvrdio delimičnu odgovornost države Srbije upravo za zločine zbog kojih je suđeno i Perišiću gurnuta je pod tepih [IJT-63].

Piše: Joost van Egmond, The International Justice Tribune (IJT)

Ovakvi prizori su česta pojava širom bivše Jugoslavije. Bivši premijer Kosova Ramush Haradinaj dočekan je kao heroj u Prištini nakon što je oslobođen u Hagu. [IJT-141], baš kao i hrvatski general Ante Gotovina koji se vratio kući kada mu je presuda ukinuta u žalbenom postupku. Oni govore o mentalitetu koji ljude deli na „naše i njihove“ i često oblikuje način na koji se MKTJ percipira u regionu. Okrivljujuća presuda protiv „naših“ smatra se nacionalnim porazom, a oslobađajuća pobedom. Okrivljujuće činjenice koje presuda tretira kao dokazane tu više uopšte nisu bitne. Istinsko samopreispitivanje koje bi predstavljalo korak ka priznanju činjenica gotovo da i ne postoji. „Ako Gotovina nije bio odgovoran za ubistva civila tokom operacije Oluja (1995) kojom je komandovao lično, ko onda jeste?“, pita se Mario Mažić, aktivista za ljudska prava iz Hrvatske, ističući da je njegova zemlja propustila ogromnu priliku da istraži celo to pitanje nakon što je Gotovina oslobođen. I mnogi drugi govore o svojim zemljama na isti način. Ali svi oni moraju da se bore da bi ih neko uopšte i čuo.

Da li MKTJ može da ostvari pomirenje?

Dok tvrdi da je njegov rad „doprineo otvaranju puta ka pomirenju“ nekadašnjih sukobljenih strana, MKTJ istovremeno nije opremljen za takav zadatak. Okupiran utvrđivanjem individualne krivične odgovornosti, Tribunal ima tendenciju da se fokusira na pravna pitanja koja možda jesu veoma relevantna za samo suđenje, ali neće zadovoljiti žrtve koje traže priznanje, niti otvoriti oči svih onih koji su izabrali da ne vide.

Uprkos tome, u onim slučajevima u kojima su na kraju izrečene okrivljujuće presude Tribunal ipak jeste predvodio proces utvrđivanja činjenica koje mogu biti iskorišćene kao temelj istorijskog narativa. Međutim, nedavne oslobađajuće presude komplikuju takve napore. Oslobađanje optuženog ne znači da zločin nije počinjen, ali ni počinioci ni žrtve takve nijanse ne razlikuju. Kada je ratni lider bosanskih Srba Radovan Karadžić nedavno proglašen krivim za masovno ubistvo, odnosno zločin protiv čovečnosti u sedam opština širom Bosne, ali istovremeno oslobođen optužbi za genocid u tim mestima, najmanje sto žrtava i članova njihovih porodica koje su bile okupljene ispred zgrade suda okarakterisale su to kao pravu sramotu [IJT-192]. Za njih je to predstavljalo nekažnjivost.

„MKTJ se bavi individualnom krivičnom odgovornošću, on ne može da nam piše istoriju niti to treba da tražimo“, kaže Mažić. „To treba da uradimo sami.“ Lokalni aktivisti iz čitavog regiona su uradili upravo to kada su stvorili REKOM – inicijativu za uspostavljanje nezavisne regionalne komisije koja će istražiti šta se zaista dogodilo tokom rata. Komisija bi se držala podalje od pravnih okvira koji se vezuju za MKTJ i umesto toga bi se fokusirala na utvrđivanje činjenica o onome što se događalo na terenu. „Naš rad se bazira na činjenicama, na onome što se ljudima direktno dogodilo. Pravne odluke nisu relevantne za to“, kaže Nataša Kandić, borac za ljudska prava iz Srbije i član Koalicije za REKOM.

Pitanje da li bi ono što se odigralo u bosanskom gradu Prijedoru [IJT-157] moglo pravno da se okarakteriše kao genocid ili ne samo je jedna od tema usijanih debata u regionu. MKTJ je utvrdio da je više hiljada onih koji nisu Srbi bilo odvedeno i zatvoreno u užasnim uslovima, odnosno da su mnogi od njih ubijeni. Nezavisna komisija bi mogla da pomogne svim stranama da tačno utvrde ko je tokom rata ubijen i ko je za to bio odgovoran. Na takav istorijski zapis bi mogli da se oslanjaju i školski udžbenici. Sprovedena istraživanja, inače, sugerišu da svest o počinjenim ratnim zločinima kod mladih generacija sve više opada umesto da zajedno sa njima raste.

Od pokretanja Inicijative za REKOM je prošlo skoro deset godina, ali se čini da je osnivanje komisije i dalje veoma daleko.

REKOM je prikupio značajnu podršku – više od 500.000 potpisa za osnivanje komisije, čak i tentativnu podršku nekih ključnih političkih figura, poput aktuelnog srpskog premijera Aleksandra Vučića. Ali od pokretanja ove inicijative je prošlo skoro deset godina. Regionalna komisija koju bi podržavale sve bivše zaraćene strane tek treba da bude uspostavljena i malo je onih koji očekuju da se to dogodi uskoro.

Iako su nedavne kontroverzne odluke Tribunala naglasile potrebu za komisijom koja će raditi na utvrđivanju činjenica bez izazivanja novih tenzija, problem je u tome što takve presude istovremeno produbljuju upravo one podele koje otežavaju i mobilisanje podrške za REKOM. Dokle god dominira taj mentalitet naših i njihovih, društva koja smatraju da su pretrpela „poraz“ pred Tribunalom biće sklona tome da dalje utvrđuju svoje pozicije i fokusiraju se samo na svoju verziju događaja.

Kampanja prikupljanja potpisa za REKOM je u tom pogledu bila indikativan primer. Pokrenuta nedugo nakon prvostepene okrivljujuće presude hrvatskom generalu Anti Gotovini (2011), ubrzo je bila izložena brojnim aktima zastrašivanja njenih aktivista, pre svega u Hrvatskoj, gde je takvih incidenata bilo mnogo više nego u drugim zemljama regiona. Peticiju za osnivanje REKOM-a je na kraju potpisalo 20.000 hrvatskih građana, što je spektakularno mali broj u poređenju sa Bosnom (120.000) ili Srbijom (250.000). To je, naravno, samo prvi utisak, pa i sami aktivisti te incidente u najvećoj meri objašnjavaju lošim tajmingom. Ishod bi možda bio drugačiji da je kampanja pokrenuta nakon njegovog oslobađanja u žalbenom postupku. Dokle god dominira taj mentalitet naših i njihovih, društva koja smatraju da su pretrpela „poraz“ pred Tribunalom biće sklona tome da dalje utvrđuju svoje pozicije i fokusiraju se samo na svoju verziju događaja.

Zato je i dalje veoma teško dopreti do onih čiji se narativi o ratu razlikuju od naših. „Mnogi danas kažu da, ako već sudije Tribunala ne mogu da se dogovore, to treba da uradimo sami“, kaže Mažić. „U neku ruku, to zaista jeste tako, ali potreban nam je kritički osvrt koji uključuje različite perspektive, a on se stvara dijalogom. Ali ne vidim da je to moguće u ovom trenutku.“

— Ovo je druga priča u IJT-ovom serijalu od četiri članka koji se bavi nasleđem Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju uoči planirane debate „Rasplet – suđenja i muke Tribunala za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji“, a koji zajedno organizuju holandski NIOD, Institut za studije o ratu, Holokaustu i genocidu i internet portal IJT(International Justice Tribune). Debata će biti organizovana u Amsterdamu 31. maja. Registracija i dodatne informacije o debati i učesnicima: click here.–

Napomena o autorskom pravu: „Ovaj tekst originalno je objavljen na portalu International Justice Tribune 24. maja 2016. Posetite njihov website www.justicetribune.com za još priloga ili pratite IJT na društvenim mrežama Facebook i Twitter (@Justicetribune)“.