Vijesti

Kako strategija Evropske komisije za Zapadni Balkan može da doprinese pomirenju

12.12.2017

Ana Marjanović Rudan

 

Nakon svoje poslednje posete Zapadnom Balkanu, komesar za ljudska prava Saveta Evrope Nils Muižnieks, izrazio je zabrinutost zbog „zastoja u procesu pomirenja i prevladavanja etničkih i drugih polarizacija u regionuˮ, ukazujući posebno na negiranje genocida, glorifikaciju ratnih zločina i njihovih počinilaca, istorijski revizionizam, zapaljivi diskurs i segregaciju po etničkoj osnovi u domenu obrazovanja.

Ovo stanje stvari ne iznenađuje. Bio bi naivno pretpostaviti da će (ponovno) uspostavljanje ekonomskih i društvenih veza biti dovoljno za (ponovnu) izgradnju odnosa između strana koje su prethodno bile u konfliktu na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Zbog nedavne istorije masovnog kršenja ljudskih prava, samo odgovarajuću rezultati mehanizama tranzicione pravde (pre svega istraga i procesuiranja ratnih zločina i međuvladino utvrđivanje činjenica) mogu znatno doprineti napretku u pomirenju. Ovi mehanizmi tranzicione pravde, pak, zavise od političke volje onih koji imaju moć – i daju upravo rezultate kakve je opisao komesar Saveta Evrope.

Sa druge strane, zajednički cilj zemalja Zapadnog Balkana – pristupanje Evropskoj uniji, može biti važan stimulans za pomirenje. Zbog toga ne treba propustiti priliku da oživljeni interes EU za region, predstojeća strateška dokumenta i forumi na visokom nivou posvećeni Zapadnom Balkanu podstaknu konkretan napredak u procesu pomirenja.

Za početak, najavljeni strateški dokument za pristupanje Zapadnog Balkana Evropskoj uniji, koji priprema Evropska komisija i koji je najavljen za februar 2018, treba da sadrži konkretne mere kojima bi se podstakao napredak u pomirenju. Ove mere ne treba da budu zasnovane na uslovljavanju; pristup uslovljavanja odgovarao je podsticanju saradnje sa MKSJ, ali bi mogao da ima suprotne efekte ako bi se primenio na širi društveni proces kao što je pomirenje, zbog toga što ono treba da preokrene uzroke konflikta i bude zasnovano na zajedničkim vrednostima i povratku dostojanstva žrtvama kao nosiocima prava. Umesto toga, podrška EU treba da se osloni na pozitivna ohrabrenja i, za razliku od dosadašnjeg perioda, kada su pozitivna ohrabrenja usmeravana pretežno ka civilnom sektoru, ovoga puta ona treba da budu usmerena ka vladama zemalja Zapadnog Balkana.

Dve ključne mere vodile bi konkretnom napretku u procesu regionalnog pomirenja i te dve mere treba da podrži Evropska unija – uspostavljanje regionalne komisije za istinu (kako predlaže Koalicija za REKOM) i podrška procesuiranju ratnih zločina nakon okončanja mandata Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju.

Prvo, potrebno je osnovati, kao vansudsko telo, međuvladinu komisiju za otkrivanje i kazivanje istine, koja bi afirmisala međunarodno priznato pravo na istinu – na upoznavanje sa punom i kompletnom istinom o onome što se događalo. Ta komisija treba da obezbedi zadovoljenje minimalnih standarda prava na istinu, kroz uspostavljanje zajedničke baze podataka o kršenjima ljudskih prava u vezi sa ratom, nadograđujući tako zaostavštinu MKSJ.

Ostvarenje ovog zadatka ne samo da bi doprinelo stvaranju zajedničkog sećanja na sve žrtve, već bi, kroz priznavanje nepravde učinjene žrtvama, pomoglo i izgradnji kulture solidarnosti, kao i sprečavanju ponavljanja ratnih zločina. Ovu komisiju moraju osnovati strane koje su prethodno bile u konfliktu; ipak, kako sve zemlje regiona teže ka članstvu u EU, EU nije „treća stranaˮ već strana koja ima pravo da učestvuje u zalaganjima da se ova komisija osnuje. S tim ciljem, EK treba u svojoj predstojećoj strategiji jasno da predoči liderima i društvima Zapadnog Balkana značaj osnivanja komisije za istinu.

Drugo, kako bi se osiguralo procesuiranje ratnih zločinaca pred domaćim sudovima, što je drugi ključni mehanizam tranzicione pravde, potrebno je osnovati radnu grupu u okviru Međunarodnog rezidualnog mehanizma (koji će završiti preostale poslove MKSJ). Njen zadatak bio bi dvostruk: da prati suđenja pred domaćim sudovima i obezbedi pomoć domaćim tužiocima, kao i da pruži stručnu pomoć zemljama Zapadnog Balkana u rešavanju bilateralnih pitanja koja se tiču univerzalne nadležnosti, a koja su odnedavno dobila političke dimenzije. U tu svrhu, u predstojećoj strategiji za Zapadni Balkan, EK treba da iskaže jasnu podršku uspostavljanju ovakve radne grupe unutar Međunarodnog rezidualnog mehanizma.

Po pravilu, rezultati rada mehanizama tranzicione pravde obezbeđuju uslove za pomirenje; podrška EU ovim mehanizmima širom sveta zasnovana je na Političkom okviru za podršku tranzicionoj pravdi, kojim se sprovodi Akcioni plan EU za ljudska prava i demokratiju. Ove dve predložene mere u potpunosti odgovaraju sadržaju i duhu Političkog okvira EU i, štaviše, mogu biti upotrebljene i u budućim procesima pomirenja, širom sveta.

Pomirenje na postjugoslovenskom prostoru je pitanje koje je često skrajnuto, i u regionu i na međunarodnom planu, delom zato što je politički osetljivo, ali delom i zbog vremena koje je proteklo od oružanih sukoba. Ipak, pomirenje je preduslov za bezbednost na Zapadnom Balkanu, kao i za održivost veza između privreda i društava. Utoliko pre bi, u svom tekućem radu na strateškim merama koje bi ubrzale pristupanje Zapadnog Balkana Uniji, Evropska komisija mogla da pomogne stabilnosti i napretku regiona i tako što će uključiti predložene mere koje vode napred u procesu pomirenja.

Ana Marjanović Rudan – Ekspertkinja Grupe za zagovaranje Zapadni Balkan 6 (Western Balkans 6) i konsultantkinja u kancelariji za konsalting Praxis Development. Prethodno je bila savetnica u Vladi Republike Srbije i koordinator regionalnog programa Fondacije za otvoreno društvo.
( Objavljeno na European Western Balkans, 12.12.2017. )