Vijesti

Nova šansa za pravdu

01.07.2016

Nemanja Stjepanović

Specijalni sud za Kosovo bi, kažu, trebalo da počne sa radom do kraja ove godine, baš u vreme kada Haški tribunal privodi višedecenijski posao kraju, što je činjenica koja bez daljeg nosi određenu simboliku. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je, naime, procesuirao veliki broj predmeta, prikupio i obelodanio desetine hiljada dokaza, sudski utvrdio nebrojeno mnogo činjenica o ratovima u bivšoj Jugoslaviji, ali je imao i nekoliko optužnica, među kojima i dve optužnice protiv komandanata Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) koje je Tužilaštvo dokazalo tek u manjoj meri. Sada je na novouspostavljenom Specijalnom sudu, koji će takođe raditi u Hagu, da te greške (ali i propuste sudova na Kosovu) ispravi i da osudi počinioce zločina i donese pravdu žrtvama.

Da je to lak posao već bi bio obavljen pred Haškim tribunalom, makar u dva predmeta – Limaj i drugi i Haradinaj i drugi koji su pred tim sudom vođeni. Zapravo, međunarodne sudije i tužioci novouspostavljenog Specijalnog suda moraju pronaći način da prevaziđu probleme i ne ponove greške haških kolega ukoliko žele da rezultat ne bude isti. A rezultat na dva haška suđenja komandantima OVK je, osim oslobađajuće presude četvorici optuženih (Fatmiru Limaju, Isaku Muslijuu, Ramušu Haradinaju i Idrizu Balaju) i osuđujuće za samo dvojicu (Ibrahima Balu i Lahija Brahimaja), mali broj utvrđenih činjenica o zločinima OVK nad albanskim, srpskim i romskim civilima na Kosovu i, shodno tome, izostanak pravde za žrtve ubistava, zatočavanja, mučenja, silovanja, proterivanja civila i uništavanja njihove imovine.

Pre nego se udubimo u analizu, podsetimo se nekoliko činjenica u vezi sa budućim Specijalnim sudom, što je zapravo skraćeni naziv za specijalizovano tužilaštvo i specijalizovana veća koja će biti smeštena u Hagu i suditi po međunarodnom pravu i kosovskim zakonima. Njihova nadležnost, kako se navodi u Zakonu o specijalizovanim većima i specijalizovanom tužilaštvu izglasanom u Skupštini Kosova, odnosi se na krivična dela počinjena od početka 1998. do kraja 2000. godine, a koja su opisana u izveštaju švajcarskog senatora Dicka Martyja koji je 2010. godine usvojila Skupština Saveta Evrope.

Obično se kaže da će se sud baviti trgovinom organima kidnapovanih srpskih civila, ali to nije sasvim tačno, budući da se u izveštaju Dika Martija (Dick Marty) pominju i druga krivična dela. Reč je pre svega o kidnapovanju, zatvaranju, mučenju i ubistvima srpskih i romskih civila, ali i Albanaca koje je OVK smatrala nelojalnim. Glavni zadatak suda trebalo bi da bude rešavanje tih zločina, a ne slepa trka za dokazima o trgovini organima do kojih je, uzgred budi rečeno, najteže doći. Možda je najbolje reći ovako: ako se na pravi način istraže i procesuiraju otmice, zatočavanja i mučenja civila, mogu se očekivati i rezultati u vezi sa trgovinom organima. Obrnut redosled sasvim izvesno neće dati rezultat.

Vratimo se sada tezi da propusti Haškog tribunala zapravo predstavljaju izazove Specijalnog suda. Uvidom u tok dva haška suđenja pripadnicima OVK mogu se uočiti tri grupe problema koje su opstruirale proces i onemogućile utvrđivanje činjeničnog stanja i odgovornosti optuženih što se pred novouspostavljenim sudom ne sme ponoviti.

Prvo, tokom oba suđenja u Hagu – a posebno je to bilo izraženo u predmetu Haradinaja, Balaja i Brahimaja – tužioci i sudije imali su velike probleme sa svedocima. Oni od kojih se očekivalo da pomognu u utvrđivanju činjeničnog stanja i, naročito, rasvetljavanju uloge optuženih u strukturi OVK i njihove odgovornosti za zločine često su odustajali od svojih navoda iz istrage i u sudnici ih menjali hvalospevima bivšim komandantima. Pravdali su se lošim prevodom, slabim pamćenjem, a bilo je onih koji su otvoreno govorili da se plaše. Tako je Shefqet Kabashi, bivši pripadnik OVK, na suđenju Haradinaju i drugima odbio da svedoči, objašnjavajući se na Kosovu „ljudi ubijaju bez razloga“ i jasno sudijama stavio do znanja da u zaštitne mere ne veruje. „Vaše mere zaštite važe u ovoj sudnici, ali ne i van nje“, rekao je tada Kabashi i radije prihvatio dvomesečnu zatvorsku kaznu na koju je osuđen zbog nepoštovanja suda nego rizik da se svedočenjem izloži težoj sudbini.

Da se razumemo, ubistva svedoka na Kosovu nikada nisu imala razmere kolike su sugerisali mediji u Srbiji, ali ih je po svemu sudeći bilo, o pritiscima da ne govorimo. Uostalom, u prvoj prvostepenoj presudi Haradinaju i drugima (suđenje je kasnije delimično ponovljeno upravo zbog problema sa svedocima, pa je kasnije izrečena još jedna nepravosnažna presuda) jasno se navodi da se suđenje odvijalo „u atmosferi u kojoj se svedoci nisu osećali bezbedno“. Stoga je na međunarodnom osoblju Specijalnog suda, ali pre svega na kosovskim vlastima, da izbegnu ponavljanje takve atmosfere i obezbede da se svedoci osećaju sigurno u sudnici i (setimo se Kabashija) van nje.

Drugi razlog neuspeha haškog tužilaštva u predmetima komandanata OVK nesumnjivo su nekvalitetni dokazi iz Srbije. Još početkom dvehiljaditih godina jedan od ministara tadašnje srpske vlade hvalio se da ima pune vagone dokaza protiv Haradinaja (20.000 stranica) i da će ih sve poslati u Hag. Ispostavilo se da se mahom radilo o izjavama koje su pripadnici oba resora (javne i državne bezbednosti) MUP-a Srbije uzimali od kosovskih Albanaca na dva načina – ili ucenjivanjem nevoljnih doušnika ili pod prinudom u policijskim stanicama, najčešće uz primenu torture nad uhapšenima. Takvi dokumenti ne samo da nisu doprineli da komandanti OVK budu osuđeni nego uopšte nisu ni uvršćeni u dokazni spis, prema tome ni razmatrani pri donošenju presuda.

Srbija se nije proslavila ni kada su u pitanju svedoci. Primera je previše, ali navedimo samo dva. Kriminalistički inspektor iz Uroševca Dragan Jašović svedočio je u predmetu Limaj i drugi na poziv optužbe o zločinima OVK, a onda je ubrzo priskočio u pomoć Slobodanu Miloševiću, svedočeći u njegovu odbranu. Tako je tužilaštvo bilo prinuđeno da osporava kredibilitet svog svedoka, što se odrazilo na zaključke veća na suđenju Limaju i drugima za zločine u logoru Lapušnik. U sudnici su, između ostalog, predočeni dokazi o pritvaranju, ispitivanju, mučenju i maltretiranju u stanici policije u kojoj je Jašović radio. Drugi primer je iskaz zaštićenog svedoka sa pseudonimom „81“, navodno bivšeg pripadnika OVK kojeg je Tužilaštvo za ratne zločine iz Beograda poslalo kolegama u Hagu. Svedočeći o zločinima u Jablanici koje je navodno video, on je izneo toliku količinu besmislica da se vrlo brzo od potencijalne pretnje pretvorio u pravu poslasticu za tim vrhunskih stručnjaka u Haradinajevoj odbrani.

U oktobru prošle godine Odbor za Kosovo i Metohiju Skupštine Srbije formirao je Radnu grupu za prikupljanje dokaza o zločinima OVK sa namerom da ih preko srpskog Tužilaštva za ratne zločine dostavi Specijalnom sudu. Ako se radi o nekim novim vagonima punim dokumenata i svedocima poput Jašovića i navodnog pripadnika OVK zaštićenog identiteta, bolje da se sa uzaludnim poslom što pre prekine. U svakom slučaju, svi dokazi i svedoci koji budu stizali od srpskih vlasti moraju u specijalizovanom tužilaštvu proći sito i rešeto pre nego stignu do sudnice. Naročito ako se zna da je predsednik Odbora koji je oformio Radnu grupu Milovan Drecun, ratni izveštač sa Kosova poznat po ekstremnim stavovima prema Albancima i autor knjige o „zlodelima i genocidu koji su šiptarski teroristi sprovodili“ nad kosovskim civilima.

Treći kiks Haškog tribunala koji ne sme biti ponovljen odnosi se na rad samog tužilaštva. Prvo, najteže predmete moraju voditi najbolji tužioci, a ne, kao što je to bio slučaj u Haradinajevom predmetu, oni koji preostanu nakon što se najbolji izmaknu. Drugo, istraga se mora voditi sa filigranskom preciznošću i krajnjom posvećenošću, bez aljkavosti kakvoj su bili skloni, recimo, haški istražitelji kada su prilikom ispitivanja svedoka u istrazi primenjivali pogrešnu proceduru identifikacije počinilaca zločina, među kojima je bila i nekolicina optuženih.

Da budemo sasvim fer prema Haškom tribunalu, treba reći i da je on procesuirao zločine iz 1998. godine kada je struktura OVK, tada vojske u povoju, bila labava i jedva uhvatljiva, samim tim i dela njenih pripadnika teško dokaziva. Najveći broj zločina od strane pripadnika OVK na Kosovu počinjen je nakon Kumanovskog sporazuma potpisanog u junu 1999. godine, dakle po okončanju oružanog sukoba, što znači da Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju za ta dela nije bio nadležan. Specijalni sud isti problem neće imati, jer ne sudi isključivo po međunarodnom pravu, već i po zakonima Kosova.

Treba imati u vidu još jednu stvar u kojoj se Haški tribunal pokazao kao nedorastao, a nije direktno vezana za rad tužilaštva i sudskih veća. Reč je o predstavljanju rada suda zanteresovanoj javnosti, pre svega tamo gde su zločini počinjeni. Projekat Outreacha koji je finansiran donatorskim parama, a funkcionisao je pri Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju, pokazao se kao loša investicija čiji proizvod najčešće nije ni stigao do krajnjih korisnika, a kad jeste oni su ga sa gađenjem odbacivali. Tako je izveštavanje o radu suda, uz časne izuzetke, tokom čitavog njegovog postojanja bilo površno i zlonamerno, najčešće prepušteno tabloidima i medijima finansiranim iz centara iz kojih su finansirani i ratovi. Ako se to ponovi, izostaće prihvatanje sudski utvrđenih činjenica u društvu, a efekat rada suda na pomirenje zajednica kojih se tiču procesuirani zločini biće minimalan.

Uspeh specijalizovanih veća i tužilaštva, treba i to reći, neće zavisiti isključivo od njih samih. Sve iako budu radili besprekorno, bez pomoći kosovskih vlasti i celog tamošnjeg društva rezultati će izostati. Osim izglasavanja zakona, njegovog usklađivanja sa Ustavom i osnivanja Specijalnog suda, potrebno je u društvu stvoriti atmosferu u kojoj će suđenja za ratne zločine biti moguća. U tom pogledu, već prvi signali nisu dobri, jer se iz izjava visokopozicioniranih političara Kosova lako može iščitati da Specijalni sud vide kao nužno zlo i ustupak Sjedinjenim Američkim Državama i Evropskoj uniji, a ne kao instituciju koja će doneti pravdu žrtvama i doprineti ozdravljenju kosovske države.

Rad Specijalnog suda svakako će pogoditi državne i lokalne strukture na Kosovu, jer u njima sedi jedan broj odgovornih za zločine nad civilima, ali to ne treba shvatiti kao udar na državu već kao pomoć u uspostavljanju pravednog i zdravog društva dostojnog članstva u Evropskoj uniji.

 

Autor je dugogodišnji izveštač novinske agencije Sense iz Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, danas zaposlen u Fondu za humanitarno pravo.