Vijesti

Sećanje, javni narativi i prepreke na putu ka pravdi na Zapadnom Balkanu

Piše: Jelena Subotić[1]

Autorka je profesorka na Odeljenju za političke nauke na Državnom univerzitetu Džordžija. Članak je prvobitno objavljen u časopisu Studies in Social Justice, tom 7, broj 2, 2013.

Uvod

Prvog dana na dužnosti u 6. mesecu 2012. godine, novoizabrani predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, izjavio je da u Srebrenici nije bilo genocida i da je u svakom slučaju genocid „teško dokazati na sudu” (B92, 2012). Predsedavajući Predsedništva BiH, Bakir Izetbegović, odmah je odgovorio da je Nikolićeva izjava bila „neistinita i uvredljiva za Bošnjake, posebno za preživele genocida u Srebrenici … Srpski lideri i srpski narod moraju da se suoče sa istinom o zločinima počinjenim u Bosni i Hercegovini zarad unapređenja državnih odnosa i budućnosti regiona koja bi bila bolja od njegove prošlosti” (B92, 2012).

To, međutim, nije bio Nikolićev prvi upad u debate o istorijskoj pravdi. Neposredno pre drugog kruga predsedničkih izbora, on je izjavio da je „velika Srbija [njegov] neostvareni san” i da je „Vukovar srpski grad u koji Hrvati ne bi trebalo da se vrate” (Pavelić, 2012a).

Iako je ubrzo potom povukao izjavu i porekao ovu tvrdnju u intervjuu za jedan nemački list, njegova prvobitna izjava izazvala je burnu reakciju u Hrvatskoj i bila je predmet žučne debate na hrvatskoj televiziji u narednim danima. Hrvatski predsednik, Ivo Josipović, odgovorio je čvrsto: „Hrvatska je znala kako da brani svoj suverenitet [u prošlosti] … pa će znati kako da ga brani i danas.” (Pavelić, 2012a).

Dvadeset godina nakon početka jugoslovenskih ratova, zemlje regiona su i dalje zaglavljene u javnim narativima prošlosti koji su međusobno isključivi, kontradiktorni i nepomirljivi. Želim da ukažem na postojanje direktne veze između načina na koji se različite države sećaju svoje prošlosti i napora da se dođe do pravde za nedela iz prošlosti na Zapadnom Balkanu. Umesto da budu produktivni instrumenti tranzicione pravde, nastojanja u pogledu zvaničnog sećanja u regionu u oblastima obrazovanja, istorije i nacionalne memorijalizacije uglavnom se koriste kako bi se razradile međusobno nekompatibilne verzije prošlosti i kako bi se doprinelo obnovljenom ciklusu nepoverenja, neistine i nepravde.

Želim da ukažem na neophodnost da se projekti sećanja iznova osmisle tako da uključe mnogo širi regionalni fokus, koji bi prisilio države u regionu na direktno suočavanje sa svojom prošlošću, umesto da se stalno bave vlastitom viktimizacijom u izolaciji.

Prema tome, ne bi trebalo da se regionalne istražne komisije, sveobuhvatna reforma obrazovanja i multidržavni projekti sećanja smatraju sekundarnim inicijativama, već presudnim koracima na putu ka ostvarivanju regionalne pravde zasnovane na poverenju, poštovanju i dostojanstvu. Međutim, neophodno je da se najpre dogode duboke političke promene.

Ovaj članak je strukturiran na sledeći način: na početku iznosim kratak argument o odnosu između pravde i sećanja na prošlost. Potom istražujem načine na koje projekti obrazovanja i memorijalizacije doprinose zalaganjima na putu ka pravdi. Zatim ilustrujem stanje u smislu aktuelnih javnih debata o prošlosti u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni, sa fokusom na obrazovnim politikama i politikama memorijalizacije. Završavam predlaganjem mehanizama javnog sećanja koji bi u većoj meri doprineli dugoročnom pomirenju i regionalnoj pravdi, u ovom kontekstu shvaćenim kao osnovna načela tranzicione pravde: suočavanjem sa greškama iz prošlosti, potvrdom pretrpljene patnje žrtava i popravljanjem društava koja ne funkcionišu.

Pravda i sećanje na prošlost

Tranziciona pravda, koja predstavlja skup mehanizama usmerenih na rešavanje nasleđa nasilja, kao polje istraživanja značajno se proširila i produbila tokom proteklih dvadeset godina. Rana nastojanja u sistematskom bavljenju zločinima iz prošlosti uglavnom su se fokusirala na suđenja počiniocima i komisije za istinu, a dominirali su pravni modeli i rešenja (Teitel, 2003). Tranziciona pravda kao oblast proširena je tako da uključuje mnogo širi opseg mehanizama, ideja i politika (Bell, 2009). Međutim, glavna pretpostavka tranzicione pravde je da se otkrivanjem istine o nedelima iz prošlosti, identifikovanjem počinilaca i njihovim kažnjavanjem na odgovarajući način postiže pravičnost okončavanjem nekažnjivosti (Mendeloff, 2004).

Tvrdnja da otkrivanje istine i sećanje na prošlost donose pravdu jeste ambiciozna i može se podeliti na nekoliko analitičkih koraka. Prvo, stvaranje pouzdane evidencije prošlih događaja obezbeđuje platformu za žrtve da ispričaju svoje priče i vraća dostojanstvo žrtvama, a takođe integriše počinioca u društvo, što je cilj restorativne pravde. Drugo, obelodanjivanje istine i javno sećanje mogu dovesti do predlaganja pravnih ili političkih sredstava kako bi se izbeglo buduće nasilje, ali i do utvrđivanja individualne odgovornosti i kažnjavanja počinilaca (oblik retributivne pravde). Ričard Goldston (Richard Goldstone), prvi tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), čak je tvrdio da su „javnost i zvanično izlaganje istine sami po sebi oblik pravde” (Goldstone, 1995, str. 491). Najzad, javno sećanje može ispraviti nepravdu nanetu žrtvama putem restitucije, reparacije ili izvinjenja, što je oblik reparativne pravde (Minov, 1998). Na individualnom nivou, smatra se da sećanje žrtvama kao pojedincima donosi pravdu priznavanjem postojanja njihove patnje, slušanjem njihovih priča i doprinosom u lečenju traume koja je rezultat nasilja. Sećanje može takođe dovesti do zadovoljenja pravde tako što će sprečiti ubistvo iz osvete, a umesto toga kaznu za zločin smestiti u okvir individualne krivične odgovornosti, i tako će se izbeći kolektivna krivica. Kada se pravda zadovolji kroz krivično gonjenje pojedinačnih počinilaca, ciklus nasilja može da se prekine tako što će okončati nekažnjivost.

Na nivou javnosti, države mogu da institucionalizuju određenu praksu sećanja kroz obrazovanje, na primer kroz udžbenike istorije, ali i preko javnih komemorativnih praksi, kao što su spomenici, muzeji, nazivi ulica, memorijalne lokacije i nacionalni praznici. Javno sećanje koje proizvodi novi, pouzdani istorijski zapis o nasilju iz prošlosti može da doprinese stvaranju nove, zajedničke istorije grupa u sukobu, koja zatim otvara mogućnost za grupno pomirenje i miroljubivu koegzistenciju u budućnosti. Javno obrazovanje je presudno za ovo nastojanje. Stvaranje kredibilnog prikaza nasilja iz prošlosti može pružiti mogućnost traumatizovanom društvu da izvuče pouke iz svoje kriminalne prošlosti i spreči slične zločine u budućnosti (Hainer, 1994).

Nemački talasi reforme posleratnog obrazovanja i njegov uticaj na razumevanje nasleđa nasilja i promene političke kulture moderne Nemačke su vrlo dobro dokumentovani, posebno za razliku od nedovoljnih nastojanja reforme obrazovanja u Japanu (Buruma, 1994; Hein & Selden, 2000). Nedavno je komisija za istinu u Čileu uspostavila prilično eksplicitnu vezu između obrazovanja i promovisanja ljudskih prava, preporučivši da se ljudska prava integrišu u sve predmete koji se predaju tako da učenici mogu da koriste ovo znanje dok uče kako da razumeju savremene političke probleme i da se njima bave (Institut za mir Sjedinjenih Država, 1993). Izveštaj komisije za istinu u Gvatemali podstakao je diskusiju o nasilnoj prošlosti i motivisao nastavnike u školama da uključe izveštaj u zvanične nastavne planove (Oglesbi, 2007). U Argentini je svakog 24. marta (godišnjica državnog udara 1976) u svim školama obavezan poseban čas o značenju ljudskih prava i diktature. Organizuju se i brojni školski izleti u bivše koncentracione logore kao što su Escuela de Mecanica de la Armada (ESMA) u Buenos Airesu ili La Perla u Kordobi. Postkonfliktno obrazovanje stoga ima potencijal da „demistifikuje prošlost” i usadi javnu kulturu ljudskih prava (Sarkin, 1999) ili, čak i široko shvaćenu, kulturu mira (Oglesbi, 2007). Javno obrazovanje o nasilnoj prošlosti je posebno važno za „države počinioce”, tamo gde društvo još nije podleglo dubokom poricanju kriminalne prošlosti (Dimitrijević, 2008).

Promena ukorenjenih narativa je težak zadatak. Neprecizna javna sećanja na prošlost sukoba postaju dominantna zato što su asimilovana u javni diskurs i postaje veoma teško promeniti ih, reprodukuju sama sebe tokom vremena i otimaju se kontroli (McGrattan, 2010). Ova javna uverenja se tada integrišu u društvene institucije koje deluju kao „kolektivni memorijalni arhiv” (Aguilar, 2002) za različite političke aktere, koji se na njega oslanjaju. Javno obrazovanje nakon sukoba je stoga važno kako bi „smanjilo broj laži koje neosporene mogu da kruže u javnom diskursu” (Ignatieff, 1998, str. 173). Nadalje, same škole su često prostori u kojima se reprodukuju duboke sistemske nepravde, kroz uključivanje ili isključivanje različitih grupa, klasa i tipova učenika i kroz predavanje priča o isključenju, odvajanju i izolaciji (Cole, 2007). Stoga su škole jedinstvene lokacije šireg društvenog popravka (Veinstein, Freedman, Hughson, 2007).

Posebno je obrazovanje u oblasti istorije ključno za uspeh šireg projekta tranzicione pravde u postkonfliktnim društvima. Način na koji građani razumeju istoriju je presudan za sposobnost društva da se bavi teškom prošlošću i izgradi pravedniju budućnost (Cole, 2007). Obrazovanje u oblasti istorije je sastavni deo širih stremljenja u tranzicionoj pravdi, jer može da produbi i personalizuje zvanično priznanje počinjene štete i predloži načine za pokretanje popravke društva.

Podučavanje o prošlosti, međutim, prepuno je analitičkih, etičkih i interpretativnih zamki. Obrazovanje u oblasti istorije, posebno na sekundarnom nivou, tradicionalno je bilo najkonzervativnije područje obrazovanja, mnogo slobodnijeg fokusa na daleku nego na nedavnu prošlost, pa je samim tim i područje obrazovanja pod najjačom kontrolom države (Cole, 2007) . Nadalje, istorija će uvek biti dovođena u pitanje, a ideja o multiperspektivizmu je trend koji je sve prisutniji u istorijskoj pedagogiji. Iako to znači da je višestruka interpretacija prošlih događaja dobrodošla, to takođe znači da se nova reinterpretacija prošlosti može koristiti za obnovljeni sukob u budućnosti (Cole, 2007).

Sledeći odeljak ocenjuje nekoliko nedavnih nastojanja u kontekstu državnog sećanja na prošlost na Zapadnom Balkanu kao preduslova za postizanje postkonfliktne pravde u regionu. Analiza sećanja, široko shvaćena, posebno je potrebna u proučavanju Balkana, s obzirom na to da se najveći deo literature o tranzicionoj pravdi u regionu fokusira skoro isključivo na zalaganja za zadovoljenje retributivne pravde, odnosno suđenja počiniocima ratnih zločina pred domaćim sudovima i MKSJ (Nettelfield, 2010a; Orentlicher, 2008, 2010; Subotić, 2009). Naglasak na retributivnoj pravdi u proučavanju Zapadnog Balkana pratio je isti naglasak u kreiranju međunarodne politike, s obzirom na to da je većina međunarodnih zalaganja i podsticaja učinjena u pravcu unapređenja istrage i krivičnog gonjenja pojedinih počinilaca. Ovaj fokus na retribuciju tada je praktično izjednačio veće polje tranzicione pravde sa samo jednom njenom mogućom dimenzijom – kaznom, i nije istakao mnoge druge raspoložive mehanizme koji su osmišljeni za rad na društvenoj reparaciji ili restauraciji. Zbog toga se ovaj esej namerno fokusira na druge dve mere tranzicione pravde: obrazovanje u oblasti istorije i nacionalnu memorijalizaciju.

Moje istraživanje pokazuje da se zvanični projekti sećanja u javnom obrazovanju i komemorativnoj praksi u regionu koriste za uspostavljanje međusobno nekompatibilnih verzija prošlosti i doprinose obnovljenom ciklusu nepoverenja, neistine i nepravde umesto da se koriste kao instrumenti tranzicione pravde.

Sećanje na prošlost na Zapadnom Balkanu

Postoji nekoliko boljih načina rekonstrukcije državnog sećanja na vlastitu prošlost od analiziranja udžbenika istorije. Kao što je Mendelof tvrdio, udžbenici istorije uključuju najmanji zajednički imenitelj istorije kao „destilovanu verziju popularne istorije i istorijskog pamćenja koja se dopada najširoj mogućoj publici” (Mendeloff, 2008, str. 37). Istorijski udžbenici su važni barometri dominantnog državnog sećanja jer su eksplicitno razvijeni da usade određene poglede na prošlost budućim generacijama. Ali sećanja na prošlost i razumevanje i tumačenje istorije uvek se iznova ispisuju u svrhu političkog trenutka (Stojanović, 2011). Problem sa obrazovanjem u oblasti istorije na Zapadnom Balkanu je to što su istorije ovog regiona višestruke, kontradiktorne i međusobno isključive. Daleko od toga da predstavljaju alat za socijalnu koheziju i isceljenje, i dalje su instrumenti udaljavanja od političkog drugog, otuđenja i dalje nepravde.

Srbija

Nakon smene predsednika Slobodana Miloševića 2000. godine, u Srbiji su objavljeni novi, revidirani udžbenici istorije.[2] Iako su jezičke formulacije unapređene, umerenije u odnosu na neke primere otvorenijeg govora mržnje iz ranijih udžbenika, fundamentalni stav o prošlosti Srbije, posebno kada je reč o raspadu bivše Jugoslavije, ostao je uglavnom netaknut. Srpska država nastavlja da sebe predstavlja kao žrtvu, a Jugoslaviju kao zemlju koju su uništili separatisti u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, koji su radili protiv interesa srpskog naroda (Stojanović, 2011). Stoga se regionalne teritorijalne pretenzije Srbije tumače ne samo kao odbrambene, već i kao preventivne – da zaustave neizbežne zločine nad srpskim narodom. Ova politička briga je ono što je rukovodilo novog srpskog predsednika Nikolića da upozori na „predstojeći genocid nad Srbima na Kosovu” (The Guardian, 29. jul 2012).

Ovakvo nastojanje države da zataška srpsku kriminalnu prošlost je u velikoj meri bilo uspešno. Istraživanja dosledno pokazuju da javnost uglavnom odbija da veruje da su Srbi počinili ratne zločine, a Srbi okrivljuju druge nacije i etničke grupe za izazivanje ratova (Ramet, 2007). U nedavnom velikom istraživanju opšteg poznavanja srpske istorije, samo 34% ispitanika ispravno je identifikovalo žrtve Srebrenice kao Bošnjake, a samo 10% je izjavilo da su Hrvati, a ne Srbi, ubijeni u masovnom zločinu na Ovčari, pored Vukovara, u Hrvatskoj 1991. godine (Manojlović Pintar, 2010, str. 97). Teško je utvrditi da li je ovo jednostavno nepoznavanje prošlih događaja ili dublja strategija „zavere stida” (Ćurgus Kazimir, 2005), gde su traumatski događaji za koje smo odgovorni postali duboko potisnuta porodična tajna o kojoj se nikad ne govori naglas.

Iako su na nivou retributivne pravde, izručenje preostalih begunaca optuženih za ratne zločine Hagu i tekuća suđenja pred Većem za ratne zločine Srbije veoma značajni i pokazuju veću posvećenost vladavini prava, u pogledu reparativne pravde i državnih izvinjenja Srbija je povukla nekoliko kontradiktornih poteza. Na primer, srpski parlament je u martu 2010. godine usvojio u domaćoj javnosti veoma kontroverznu Deklaraciju o Srebrenici, kojom se priznaje masakr u Srebrenici bez pominjanja termina genocid. Ova retorička strategija predstavlja primer „interpretativnog poricanja”, kojim zločini iz prošlosti nisu porečeni kao otvorene laži, već se tumače na način koji daje prošlim događajima veoma različito značenje (Cohen, 2001). Još jedan primer interpretativnog poricanja genocida u Srebrenici je promena u fokusu poricanja u srpskom intelektualnom diskursu. Iako su događaji u Srebrenici bili potpuno poricani, sada se nevoljno prihvataju kao validni, ali broj žrtava je sada dramatično smanjen u većini medijskih izveštaja (Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2011). Zbog toga je Deklaracija o Srebrenici bila propuštena prilika da srpska vlada dâ jasno priznanje i dekonstruiše sećanje javnosti na prošlost Srbije. Umesto toga, poslužila je da se dodatno uvreži dominantno sećanje na prošlost u Srbiji i zaustavi mogućnost povezivanja i dijaloga sa žrtvama ratnih operacija Srbije.

Ono što čega se Srbija najviše seća iz ratova devedesetih godina je, naravno, vlastita viktimizacija, NATO intervencija 1999. godine. Rat sa NATO-om samo je dodatno ojačao osećanje Srbije da je žrtva i da trpi veliku nepravdu koju joj nanose velike sile. Zapravo, niz srpskih vlada posle 1999. godine, čak i nakon smene Miloševića 2000. godine, svesno je odlučio da promoviše osećaj Srba kao mučenika tokom vazdušnog napada NATO-a „kao da je to bio centralni motiv ratova devedesetih godina” (David, 2012).

Dokazi ove priče se jasno vide čak i površnim pogledom na zvanični srpski kalendar praznika, „Državni program obeležavanja jubileja istorijskih događaja oslobodilačkih ratova Srbije”, koji je usvojen nakon mnogo rasprave i odlaganja u martu 2009. godine. Prema ovom zvaničnom dokumentu Vlade Srbije, ratovi jugoslovenske sukcesije devedesetih godina se nikada nisu dogodili ili nisu uključivali Srbiju kao glavnog učesnika. Međutim, razni istorijski događaji koji predstavljaju srpsku viktimizaciju ili pretrpljenu nepravdu prisutni su u sedam datuma kojima se obeležavaju godišnjice (David, 2012).[3] Slično tome, srpska država je započela sveobuhvatan projekat preimenovanja gradskih ulica, zamenjujući sva imena povezana sa komunističkim ili antifašističkim herojima, brojnim od 1945. godine, i uvodeći heroje ili herojske događaje šire povezane sa srpskom tradicijom, antikomunizmom, nacionalizmom, a posebno Pravoslavnom crkvom (Govedarica, 2012).[4]

Stoga, država želi da građani zapamte slučajeve gubitka, nepravde i boli nanetih junačkim Srbima u prošlosti. Ono što želi jeste da ovi građani zaborave sećanja na srpsku državu i njene građane koji nanose bol ili jad drugima, ili čak da ne priznaju postojanje patnje izvan svojih granica.

Čak i ono što se smatra istorijskom događajem par excellence, kao što je holokaust, prvo se memorijalizuje kao zločin protiv Srba, a tek potom kao zločin protiv Jevreja i drugih (Biford, 2007). Shodno tome, razumevanje prošlosti Srbije nastavlja da oblikuje njenu budućnost. Sećanje Srbije nije inkluzivno za sećanje na druge. Ono je isključivo, izolovano i daleko od spremnog za pomirljivu narativnu rekonstrukciju neophodnu za nastavak zalaganja na putu ka zadovoljenju pravde.

Hrvatska

Centralno načelo hrvatskog sećanja na prošlost, proizašlo iz istorijskog obrazovanja, jeste da „Hrvati nikad nisu vodili agresorske već samo odbrambene ratove” (Agičić & Najbar-Agičić, 2007, str. 204). Ovo stanovište se ogleda i u istorijskom tumačenju hrvatskog Domovinskog rata devedesetih godina, koji se izučava isključivo kao posledica srpske agresije i terorizma, bez šireg konteksta jugoslovenske sukcesije.

Većina udžbenika posvećuje značajan prostor raspravi o srpskim zločinima počinjenim nad hrvatskim civilima, a samo jedan udžbenik pominje, usput, da su hiljade Srba bile prisiljene da napuste Hrvatsku 1995. godine tokom kampanje etničkog čišćenja koju je pratila operacija „Oluja” (Agičić & Najbar-Agičić, 2007).

Iako je tržište udžbenika liberalizovano 2000. godine i od tada se otvara za konkurenciju (proces koji i dalje nije započet u Srbiji), mnoge knjige u opticaju i dalje koriste ekstremni nacionalistički jezik i koncepte, koji nisu u većoj meri reformisani od ranih devedesetih. Često se glorifikuje fašistička Nezavisna Država Hrvatska i zločini ustaškog[5] režima marginalizuju ili izostavljaju (Pavasović Trošt, 2012). Zapravo, većina udžbenika koja je u upotrebi u Hrvatskoj „stvara kod učenika utisak da je Hrvatska uvek bila naseljena isključivo Hrvatima, dok se druge etničke grupe pojavljuju kao zlonamerne pridošlice i izazivači sukoba i problema” (Agičić & Najbar-Agičić, 2007, str. 212).

Godine 2005. u Hrvatskoj je izbila kontroverza u vezi sa novim Dodatkom udžbeniku savremene istorije, udžbenikom koji je pisala mlađa generacija hrvatskih istoričara, i koja je uključila kritičku analizu hrvatskih težnji devedesetih godina, kao i izjavu da su hrvatske snage počinile ratne zločine nad srpskim civilima. Hrvatsko Ministarstvo obrazovanja odbilo je da odobri ovaj dodatak, a brojni istaknuti hrvatski istoričari napisali su otvorena pisma kojima su optuživali autore za nedostatak patriotizma. Autori su kritikovani zato što nisu koristili termin oslobođenje kada govore o operaciji „Oluja”, zbog prekomernog naglašavanja patnje Srba, kao i za opis operacije „Oluja” u „negativnom svetlu” (Agičić, 2011, str. 361- 362).

Kritičari su takođe ponudili ovu smelu izjavu: „Udžbenici istorije moraju uzeti u obzir ne samo naučne i pedagoške standarde, već i nacionalne i državne kriterijume” (Agičić, 2011, str. 362). Teško je pronaći direktnije dokaze o ulozi obrazovanja u oblasti istorije u projektima izgradnje nacija od ovakvog stava hrvatske intelektualne elite.

U više navrata hrvatski parlament je zakonski uređivao sećanje na rat u Hrvatskoj i nudio zakone kojima bi se uređivalo obeležavanje, shvatanje i tumačenje ovog događaja. Razni poslanici su iznosili predloge kako na odgovarajući način memorijalizovati rat. Parlament je 2000. godine usvojio Deklaraciju o Domovinskom ratu, koja obavezuje „sve službenike i zvanične organe Republike Hrvatske da zaštite temeljne vrednosti i dostojanstvo Domovinskog rata” (Parlament RH, 2000), što u praksi ima za cilj da odvrati od bilo kakve rasprave o hrvatskim ratnim zločinima. Deklaracija eksplicitno navodi da je Hrvatska „vodila pravedan i legitiman, odbrambeni i oslobodilački, a ne agresorski rat protiv bilo koga; umesto toga ona je branila svoju teritoriju od velikosrpske agresije unutar međunarodno priznatih granica” (Parlament RH, 2000). Hrvatski parlament je 2006. godine usvojio Deklaraciju o operaciji „Oluja”, kojom se obavezuju „Parlament RH, hrvatska naučna zajednica, hrvatske naučne i obrazovne institucije, kao i mediji da se vremenom operacija „Oluja” preobrazi u bitku koja će postati deo hrvatske ’korisne prošlosti’ za buduće generacije” (Parlament RH, 2006).

Sećanje države u Hrvatskoj evidentno je i u mnogim drugim službenim praksama memorijalizacije. Na primer, Vlada Republike Hrvatske nastavlja da finansira komemoracije hrvatskim fašističkim ustaškim trupama koje su 1945. godine komunisti pogubili u Blajburgu (Kolsto, 2010). Hrvatska država takođe implicitno smanjuje broj žrtava genocida ubijenih tokom fašističkog perioda Hrvatske iz Drugog svetskog rata, naročito u pogledu načina na koji je savremeni izložbeni prostor postavljen i tumačen na Spomen obeležju „Jasenovac” (Pavašović Trošt, 2012. Pavlaković, 2008).[6] Ironično je to što je, međutim, bivši hrvatski premijer Ivo Sanader iskoristio povod obeležavanja holokausta u Jasenovcu 2005. godine da izjednači patnje Hrvatske tokom Domovinskog rata devedesetih i holokausta: „Ne smemo zaboraviti agresiju koju je Hrvatska preživela jer smo i mi bili žrtve užasnog ludila nacizma i fašizma, a mi, hrvatski građani, Hrvati, najbolje znamo patnju koju donosi agresija” (Banjeglav, 2012, str. 115). Izgleda da je premijer izgubio iz vida činjenicu da spomen obeležje predstavlja komemoraciju žrtvama autohtonog hrvatskog fašističkog pokreta, a ne obeležje hrvatske viktimizacije.

Izbor hrvatskih nacionalnih praznika takođe pokazuje zvaničnu državnu strategiju u pogledu onoga što treba pamtiti i kako treba pamtiti. Postoje tri nova nacionalna praznika u kojima se obeležavaju ključni momenti u takozvanom Domovinskom ratu u Hrvatskoj: Dan pobede i domovinske zahvalnosti (5. avgust, datum završetka operacije „Oluja”), Dan nezavisnosti (8. oktobar, dan kada je Parlament RH proglasio nezavisnost Hrvatske od bivše Jugoslavije) i pad Vukovara (18. novembar). Posebno je značajna u ovom kontekstu proslava 5. avgusta, jer je od 2004. Vlada RH uvela praksu da celo hrvatsko političko rukovodstvo (predsednik, premijer i predsednik parlamenta) prisustvuje komemoraciji u Kninu. Mesto Knin je dodatno simbolično kao istorijsko sedište bivšeg hrvatskog kraljevstva, a tokom rata u devedesetim godinama bilo je centar srpske pobune (Pavlaković, 2010).

Tokom jedne od ovih komemoracija, 2006. godine, premijer Sanader je utvrdio da – „Oluja” nije zločin; „Oluja” je pobedila zločin (Jutarnji list, 6. avgusta 2006. godine). U 2010. godini jedna omladinska organizacija podigla je malu spomen poloču / spomenik srpskim žrtvama operacije „Oluja” pored Knina. Ploča je postavljena pored puta koji vodi severno od grada, kako bi simbolizovala put kojim su hiljade srpskih izbeglica napustile svoje domove tokom i nakon ove vojne operacije. Međutim, u roku od 24 sata, spomen ploču su uklonile gradske vlasti Knina, koje tvrde da spomen ploča nije imala potrebne dozvole, iako je izgrađena uz podršku Vlade RH, što je kasnije porečeno (Banjeglav, 2012). Stoga javno sećanje na grad Knin predstavlja primer međusobno isključive moći pamćenja: za Hrvatsku, to je mesto trijumfa i nezavisne državnosti; za Srbiju, to je mesto neuspešnog hrvatskog projekta, kao i uspomena na srpski egzodus i gubitak.

Šire posmatrano, način na koji se pamti nedavna, pa čak i dalja prošlost, čini državne narative u Hrvatskoj i Srbiji nekompatibilnim. Hrvatska pamti operaciju „Oluja” kao vrhunac svoje borbe za nezavisnost, događaj koji je omogućio rađanje savremene hrvatske države. Srbija pamti operaciju „Oluja” kao mesto srpskog poraza i mesto etničkog čišćenja srpskih civila. Za hrvatski narativ je ova kriminalizacija operacije „Oluja” nezamisliva, jer to kriminalizuje samu hrvatsku državu. Dva narativa govore naporedo; u njima nema diskurzivnog prostora za uključivanje alternativne, pomirljive, priče. To su priče isključenosti i razdvajanja; to nisu priče koje stvaraju osećaj za zajednicu. Činjenica da je MKSJ u novembru 2012. godine oslobodio dvojicu hrvatskih generala odgovornosti za ratne zločine koji su usledili nakon operacije „Oluja” (Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, 2012) dodatno je potakla ove narative: u Hrvatskoj – o čistoti i uzvišenosti operacije „Oluja”; u Srbiji – o još jednoj istorijskoj nepravdi nanetoj srpskom narodu.

Bosna

U Bosni je, još više nego u Srbiji ili Hrvatskoj, istorija razvila etničku pripadnost. Posle Dejtonskog sporazuma i administrativne podele Bosne, obrazovna politika je decentralizovana i predata u ruke lokalnim vlastima (Jones, 2012). Kao i sve ostalo u posleratnoj Bosni, obrazovanje predstavlja etničku politiku većinskog stanovništva u određenom regionu. Pokušaji centralizacije obrazovnih platformi ili objedinjavanja napora u ovoj sferi nisu uspeli, što je posledica dejtonske političke stvarnosti koja je fiksirala etničku politiku i dala dvama glavnim bosanskohercegovačkim političkim subjektima statusne simbole državnosti (McMahon & Vestern, 2009; Perri, 2013).

To za praksu obrazovanja u oblasti istorije znači ne samo da su istorijski narativi u Bosni nekompatibilni sa onima u Srbiji i Hrvatskoj, već su tri verzije bosanske prošlosti (srpska, hrvatska i bošnjačka) u samoj Bosni nekompatibilne. Bosanski đaci još uvek koriste tri veoma različita udžbenika iz istorije: Historiju štampanu u Sarajevu za bošnjačke đake, Povijest uvezenu iz Hrvatske za hrvatske đake, i Istoriju objavljenu u Beogradu za srpske đake, uz Dodatak, napisan konkretno za tržište obrazovanja bosanskih Srba (Torsti, 2013). Apsurdnost ove etnizacije obrazovanja rezultira činjenicom da samo udžbenik na bošnjačkom jeziku, Historija, na sistematski način odražava istoriju Bosne, dok se hrvatska i srpska verzija odnose na Hrvatsku i Srbiju, kao etničke domovine i uglavnom su postavljene na hrvatskim i srpskim istorijskim narativima, različitim od narativa nove bosanske države, i u velikoj meri suprotstavljene tom narativu.

Na primer, Historija govori o ratu iz devedesetih kroz priče o bošnjačkoj patnji, nepravednoj suštini ratnih događaja i odgovornosti spoljnih sila za sukob. Objašnjava uzrok rata kao agresiju na nezavisnu bosansku državu. Srpski udžbenik, međutim, tumači rat kao rezultat slovenačkog, hrvatskog i bosanskog separatizma koji je raskomadao bivšu Jugoslaviju, dok se u hrvatskom udžbeniku uopšte ne navodi uzrok rata (Torsti, 2003).

Tokom proteklih 15 godina, bilo je više nastojanja, koje su uglavnom predvodili međunarodni akteri, da se reformišu bosanskohercegovački obrazovni programi, posebno u istoriji i društvenim naukama. Kao deo uslova za prijem bosanskih Srba u Savet Evrope 1999. godine, Bosna je bila obavezna da eliminiše potencijalno uvredljiv materijal iz svojih udžbenika.

Međutim, pošto je bilo suviše kasno da se objave novi udžbenici, nadležni u obrazovanju su, umesto toga, pristali da izbrišu delove teksta u postojećim udžbenicima i dodaju beleške u delovima koji se smatraju kontroverznim. Ovo prilično apsurdno rešenje dovelo je do jednako apsurdnih ishoda, kao što su napori učenika da pročitaju tekst koji je izbačen, time dajući još veći značaj ovim „zabranjenim tekstovima” (Torsti, 2013).

Skoro dve decenije od kraja rata, ovi problematični udžbenici su još uvek u opticaju u Bosni. Pregled Instituta za otvoreno društvo iz 2007. godine je utvrdio da bosanski udžbenici iz istorije „vrše podelu i šire mržnju prema drugim nacionalnim grupama oslanjajući se na idealizovane autostereotipe sopstvenih grupa i negativne heterostereotipe drugih nacionalnih grupa”, s hrvatskim i srpskim udžbenicima kao najvećim prestupnicima (citirano u Torsti, 2013).

Problem bosanskog obrazovanja, međutim, nije samo sadržaj udžbenika, već su tu i strukturna pitanja segregacije obrazovanja. Ono sledi veće obrasce etničke segregacije u posleratnoj Bosni i manifestuje se u različitim modelima fizičke segregacije: demografska segregacija, koja je rezultat ratnog etničkog čišćenja i raseljavanja stanovništva, „razdvojen, ali jednak” model „dve škole pod jednim krovom”, politika školovanja koja ojačava etničku segregaciju slanjem dece u udaljene škole kako bi se etničke grupe obrazovale „sa svojom vrstom” ili mešovite škole, gde učenici manjina proučavaju „osetljive” nacionalne teme (istoriju, geografiju, jezik, veru) odvojeno od svih ostalih (Perri, 2013). Integralno mesto u ovoj etnizaciji istorije pripada opsednutosti jezičkim razlikama. Bosanski Srbi došli su u situaciju da koriste ćirilično pismo isključivo da razlikuju svoj pisani jezik od svojih bošnjačkih i hrvatskih kolega. Međutim, bošnjački i hrvatski lingvisti daju sve od sebe da konstruišu sve više odvojene jezičke varijante: bošnjačka verzija uključuje sve više turcizama; hrvatska verzija vraća stare hrvatske elemente. Sve to u nastojanju da se jezik (istorijski glavni ujedinitelj regiona) sve više učini markerom suprotnosti i etničke razlike. Ove strategije obrazovanja su stvorile novi oblik školske geografije, koja je izgrađena na etničkoj simetriji i podeli pa i je dalje reprodukuje (Hromadžić, 2008).

Stoga je način na koji se o Bosni priča u obrazovanju u oblasti istorije, priča koja služi za dalje etničke podele i politizaciju prošlosti u zemlji. Bosanska politička situacija uticala je na obrazovanje o istoriji, ali istorijsko obrazovanje je takođe poslužilo za održavanje političkog statusa quo: insistiranju na etničkim razlikama, nedovoljnom radu na pomirenju, viktimizaciji svoje grupe i izostanku priznanja patnje drugih.

Pored etnizacije obrazovanja, način na koji Bosna memorijalizuje svoju prošlost takođe je duboko etnički usmeren, što služi konkretnoj političkoj svrsi za svaku od tri glavne grupe. Za bosanske Srbe, prošlosti se seća u muzejima, na memorijalnim lokacijama i u aktuelnim knjigama, na način koji opravdava tvrdnje o posebnom političkom entitetu u Republici Srpskoj. Za Hrvate, napori memorijalizacije koriste se za naglašavanje hrvatizacije bosanskog prostora, veze sa Hrvatskom kao glavnom domovinom i jedinstvenog katoličkog karaktera bosanske hrvatske etničke grupe (Torsti, 2004). Za Bošnjake, prošlost se koristi za opravdanje političkih projekata jedinstvene, većinski bošnjačke Bosne, države izgrađene na sećanju na veliku nepravdu, viktimizaciju, patnju i genocid (Plant, 2012).

Upravo to je narativ Bosne kao države žrtve genocida, koji bošnjačke političke elite nastoje da održe. Snaga narativa očigledna je, na primer, u drugom projektu koji je imao za cilj memorijalizaciju prošlosti Bosne: sveobuhvatnoj bazi podataka o bosanskim ratnim gubicima, poznatoj kao Bosanska knjiga mrtvih.

Ovaj veliki projekat izrade baze podataka, koji je godinama sprovodila bosanska nevladina organizacija Centar za istraživanje i dokumentaciju, trebalo je da dâ narativ o svakoj bosanskoj žrtvi, uključujući poznate biografske informacije, porodične veze, kao i okolnosti smrti. Kada je projekat završen 2007. godine, pružio je dokaze o skoro 100.000 smrtnih slučajeva, čiji je svakako neverovatno veliki broj ipak znatno niži od broja od 200.000–250.000 smrtnih slučajeva koji je najčešće pominjan u medijima tokom poslednjih deset godina.[7]

Umesto da pruže osećaj olakšanja, čak i utehu, da je u ratu poginulo mnogo manje ljudi, nalazi projekta rasplamsali su neprijateljstva u Bosni, uključujući pretnje smrću direktoru projekta (Nettelfield, 2010b). Glavni problem sa projektom bio je taj što je revidirani broj žrtava bio u neskladu sa dominantnim narativima o položaju žrtve i karakterom bosanskog sukoba, narativom koji je od velikog značaja za bošnjačku elitu.

Zanimljiva je činjenica, međutim, da su međunarodni sudovi već rešavali pitanje genocida koji je počinjen u Bosni i Hercegovini – prvo u slučaju MKSJ protiv Krstića, a zatim i u slučaju Bosna protiv Srbije po tužbi za genocid pred MSP. Oba ova slučaja pružila su ubedljive dokaze da su bosanski Srbi, uz podršku Srbije, nameravali da unište, barem delimično, jednu etničku grupu isključivo zbog toga što je bila to što jeste, a to je definicija genocida. Zapravo, Bosanska knjiga mrtvih dala je još jače dokaze za bošnjačke tvrdnje da je rat pretežno bio usmeren protiv Bošnjaka, pošto je na kraju etnička struktura civilnih žrtava – 83% Bošnjaka, 10% Srba i 5% Hrvata – jasno pokazala ko je činio većinu žrtava.[8]8 U svetlu ove etničke strukture, ukupan broj žrtava rata mnogo je manjeg značaja, što čini ove napade na projekat mnogo bizarnijim.

Ovo ponašanje bi imalo političkog smisla jedino da je bošnjačka politička elita insistirala na preuveličavanju broja preminulih radi zalaganja za jedinstvenu Bosnu i delegitimizovanja Republike Srpske kao genocidne tvorevine (Nettelfield, 2010b). Ponovo se sećanje na prošlost koristi za političke potrebe sadašnjice.

Tekuća nastojanja – REKOM i reforma udžbenika

Iako je zvanični javni prostor za projekte pomirenja i pravde ograničen, grupe građanskog društva širom regiona su i dalje aktivne i iznele su niz predloga za rešavanje pitanja nasleđa nasilja. Među brojnim projektima koji su pokrenuti od kraja sukoba, dva zavređuju posebnu pažnju: Inicijativa za REKOM i regionalni projekat udžbenika iz istorije.

Inicijativa za REKOM (Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji bivše SFRJ od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001. godine) pokrenuta je 2004. godine.[9] Danas okuplja mrežu od više od 1800 nevladinih organizacija (NVO), udruženja i pojedinaca koji zastupaju i promovišu zalaganje za uspostavljanje trajne regionalne komisije. REKOM nije prvi pokušaj stvaranja komisije za istinu/istraživanje koja bi istraživala nasilje devedesetih.

Srbija je zapravo imala kratkotrajnu komisiju za utvrđivanje istine početkom dvehiljaditih godina, ali je ovu instituciju brzo kooptirala vlada i ona je rasformirana bez objavljivanja izveštaja ili prikupljanja iskaza svedoka. Nekoliko nevladinih organizacija u Bosni pokušalo je da tamo stvori komisiju za istinu, ali ta inicijativa nije imala široku podršku (Subotić, 2009).

Ono što čini REKOM drugačijim je regionalni, a ne državni aspekt projekta, kao i njegovo izvorište u sektoru civilnog društva u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni. Projekat REKOM takođe se razlikuje od postojećih mehanizama tranzicione pravde u regionu, kako u međunarodnim tako i u domaćim suđenjima, u naglasku na podsticanju javne rasprave i izlaganju svedočenja o prošlosti, a ne naglasku na krivičnom gonjenju pojedinaca (Jeffrei & Jakala, 2012).

Od 2004. godine, REKOM je održao na desetine konferencija, više radionica i slušanja diljem regiona i prikupio pola miliona potpisa kojima se traži da države u regionu zvanično priznaju Komisiju, a njene preporuke sprovedu u državnu praksu. U tome je paradoks REKOM-a. Premda se zasniva na snazi aktivizma civilnog društva i stručnosti u višeslojnom bavljenju nepravdom nasilne prošlosti, REKOM mora da se osloni i na državne institucije kako bi svoje preporuke ozvaničio i tako ih učinio zaista smislenim i široko transformativnim.

REKOM već nailazi na prepreke unutar organizacione strukture šireg pokreta za ljudska prava za koje nema resurse, i verovatno ne bi trebalo da nadomešta istražne aktivnosti državnog tužilaštva (Kurze & Vukusic, 2013). Istovremeno, ono što je regionu potrebno jeste promena praksi javnog sećanja, obrazovnih politika i primena mehanizama tranzicione pravde, kao promena koju treba da iniciraju državna tela kako bi se i sprovela (Irvine & McMahon, 2013). Bez zvaničnog usvajanja preporuka REKOM-a od strane regionalnih vlada, vredna nastojanja REKOM-a ostaju u izolovanoj sferi civilnog društva i grupa za ljudska prava. Ostaće na nivou aspiracija, i neće postati operativna.

Još jedna regionalna inicijativa koju treba ukratko pomenuti jeste „Projekat zajedničke istorije”, koji je inicirao grčki Centar za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi (CDRSEE) 2005. godine. Ova šira regionalna inicijativa imala je za cilj da ponudi četiri alternativna dodatka udžbenicima iz istorije namenjena nastavnicima širom Balkana, sa fokusom na različite tačke gledišta na istorijsko iskustvo zemalja u regionu, uključujući i suprotstavljena sećanja na rat i nasilje.

Iako sebe postavlja u širi kontekst zalaganja za pomirenje, ovaj projekat nije imao za cilj uniformnu i međusobno dogovorenu istinu, već premisu da istorijsko neslaganje i razilaženje i upravljanje razlikama predstavljaju put ka pomirenju ( Johnson, 2012).

Iako su dodaci za udžbenike objavljeni i distribuirani, vrlo mali broj nastavnika u regionu ih je koristio, ako takvih uopšte i ima. Prepreka za primenu novog udžbenika prvenstveno proističe iz činjenice da izdavanje i primena udžbenika ostaju i dalje vrlo centralizovani uz birokratski zahtevno odobravanje ministarstava obrazovanja (Gasanabo, 2006).

Ministarstva obrazovanja takođe, kao državne institucije, ne žele da odobravaju tekstove koji su radikalno različiti u tonu, jeziku, narativu i poruci od onih koji se godinama koriste. Državna kontrola u industriji udžbenika otežava pokretanje i izvođenje reforme. Prema tome, nastavnici istorije ne vide jasnu korist od usvajanja dodataka udžbenicima koji nisu odobreni od strane države i koji bi, po svoj prilici, od njih zahtevali veće angažovanje nego što je puko oslanjanje na zvanične udžbeničke nastavne materijale.

Zaključak

Ovaj članak je dao pregled stanja u pogledu savremenih državnih praksi sećanja u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i daje obrazloženje zašto ovi konfliktni identiteti i dalje predstavljaju prepreke za izgradnju okvira za održivu pravdu na Zapadnom Balkanu. Načini na koje se države sećaju svoje prošlosti međusobno se isključuju. Srpsko sećanje izgrađeno je na osećanju srpske viktimizacije od strane Hrvata i Bošnjaka, hrvatsko sećanje na oslobađanju od srpske agresije, a bošnjačko sećanje na preživljavanju genocida koji su počinili Srbi. Ove istorije ne mogu sve biti istinite u svojoj celosti; neki delovi su istiniti, neki su preuveličani, a neki zanemareni. Region se takođe suočava sa jedinstvenim izazovom u činjenici što žrtve i počinioci više ne žive jedni s drugima u istoj državi, što je posledica raspada Jugoslavije, čime se domaći zahtevi za pravdu mnogo teže probijaju kroz zvanične državne kanale. Srodni problem je da se na Zapadnom Balkanu vrednosti nastavljaju definisati na etničkoj osnovi; etnički identitet je i dalje načelo koje rukovodi političkim životom, što i se vidi u naporima u okviru projektata u oblastima obrazovanja, sećanja i memorijalizacije. Prošlost na Zapadnom Balkanu ima sopstvenu etničku pripadnost.

Ovaj pesimizam, međutim, ne znači da ništa ne treba učiniti. Naprotiv, mnogo toga treba uraditi. Postoji više raspoloživih mehanizama za suočavanje sa prošlošću koje tek treba sistematski primeniti u regionu. Pored retributivne pravde i pojedinačnih suđenja za ratne zločine, modeli reparativne pravde (kao što su izvinjenje države ili restitucija žrtvama) čak se nisu ni razmatrali ozbiljno. Bosanska tužba za genocid podneta MSP-u odbijena je i te prilike za reparacije žrtvama i zvanično izvinjenje države Srbije su protraćene. Međutim, poželjan mehanizam bi bio da se država umešana u masovne zločine zvanično izvini ili da obezbedi reparacije na sopstvenu inicijativu, bez alata međunarodnog prava. To bi se odnosilo na Srbiju i njene zločine protiv Hrvatske i Bosne, kao i na Hrvatsku i njene zločine protiv Bosne. Ova ideja možda i nije toliko nerealna. Spremnost za preuzimanje odgovornosti države za nasilje u prošlosti može doneti političku korist novim vladama jer one time mogu da signaliziraju kako u zemlji, tako i u inostranstvu, jasan raskid sa prošlošću. Srbija i Hrvatska bi trebalo da ponude i isplatu reparacija žrtvama pojedinačno ili putem velikodušnih poklona zajednicama (putevi, škole, parkovi, spomen obeležja). Iako izgledi za ovu vrstu duboke političke promene nisu trenutno povoljni, bilo je nekih važnih poteza u tom pravcu, uglavnom hrvatskog predsednika Josipovića. Hrvatski predsednik je, barem za standarde regiona, neuobičajeno otvoren i pomirljiv u svojim pozivima nehrvatskim izbeglicama da se vrate u Hrvatsku, otvoren za podsticanje međuetničkog dijaloga i otvoreno se i direktno izvinjava u ime hrvatske države za zločine počinjene nad nehrvatskim civilima tokom rata (Banjeglav, 2013). On je takođe povezao pomirljivo ponašanje Hrvatske sa svojim evropskim ambicijama, tvrdeći da, ako se Hrvatska pridruži Evropskoj uniji kao liberalna demokratija, ona bi trebalo i da se ponaša kao takva, posebno u oblasti ljudskih prava (Pavelić, 2012b). Moguće je zamisliti razvoj sličnog sklopa okolnosti u Srbiji i Bosni, ako se politički lideri suoče sa značajnim i održivim međunarodnim podsticajima za unutrašnje političke promene.

Štaviše, trebalo bi da sve tri države prihvate zvaničnu regionalnu komisiju za istragu o zločinima počinjenim u prošlosti, kao i da se obavežu na objavljivanje rezultata rada ove komisije i primenu preporuka u okviru državne politike.

Aktuelna inicijativa za REKOM ima taj potencijal, ali ona neće postići dovoljno bez zvaničnog priznanja od strane regionalnih vlada, što je ključna komponenta koja i dalje nedostaje.[10]

Konačno, trebalo bi da sve tri države sprovedu sveobuhvatnu reformu obrazovanja, koja uključuje reformu udžbenika i nastavnih planova i programa koja jasno prikazuje dokaze o počinjenim zločinima, prirodi sukoba i političkom okruženju koje je učinilo zločine mogućim, pa čak i popularnim među širokim segmentima društva. Treba da promovišu profesionalizaciju medija, specijalizaciju i obrazovanje u oblasti tranzicione pravde – kako istražiti ratne zločine, kako pisati o njima, kako izlagati dokaze, kako zaštititi žrtve. Države u regionu, a ovo je posebno važno za Srbiju i Hrvatsku, takođe bi trebalo da kreiraju nacionalne dane sećanja na žrtve zločina koje su počinile njihove trupe i formiraju muzeje ili druge vrste spomen obeležja kako bi se sećali žrtava i preživelih.

Stalna nastojanja grupa za ljudska prava su važna, ali važno je i održavanje zainteresovanosti medija i, pre svega, volje glavnih političkih aktera. To nije nešto što se može razviti preko noći, već se radi o društvenoj transformaciji koja može biti motivisana spoljnim podsticajima (kao što su, na primer, zahtevi za članstvo u Evropskoj uniji), ili suptilnim mehanizmima međunarodne socijalizacije i ubeđivanja. Ova vrsta spore transformacije već je u toku u Hrvatskoj i nema razloga da se odbaci mogućnost da se nešto slično desi u drugim delovima regiona.

Ova zalaganja u pogledu memorijalizacije su važna sama po sebi, ali su i neophodna komponenta sveobuhvatnog okvira postkonfliktne pravde. Države Zapadnog Balkana daleko su od stvaranja arhitekture održive pravde, ali ponovno razmatranje načina na koji se sećaju svoje prošlosti predstavlja ključnu polaznu tačku. A neki politički lideri u regionu to bolje razumeju od drugih. Tokom nedavne proslave Domovinskog rata, 5. avgusta 2012. godine, hrvatski predsednik Ivo Josipović načinio je značajne korake u ovom stremljenju kada je rekao: „Hrvatska je pobedila u ratu, to je odlično postignuće… ali se Hrvatska i dalje mora boriti da pobedi u miru. Pobeda u miru znači i pružanje ruke našim građanima srpske nacionalnosti, priznavanje i poklon njihovim žrtvama” (Agencija Frans pres, 2. avgusta 2012). To je jednostavna poruka, elegantna poruka i trebalo bi da bude početak.

Napomene

[1] Želim da se zahvalim Dajen Ens, Nataši Govedarici, Dani Džonson, Fernandu Reatiju i dvoma anonimnim recenzentima za vrlo korisne komentare i sugestije.

[2] Deo materijala koji se odnosi na debate o udžbenicima iz istorije u Srbiji i Hrvatskoj adaptiran je iz Subotić, 2013.

[3] Tim danima održavaju se komemoracije za srpske žrtve u bici protiv Turaka 1809; obeležavaju se srpski gubici u Prvom svetskom ratu i Drugom svetskom ratu, uključujući i grčki front 1918. godine, gubici od nemačke avijacije 1941. godine i u nacističkom genocidu; i srpske žrtve vazdušnih napada NATO-a.

[4] Samo Grad Beograd je od početka devedesetih godina prošlog veka preimenovao 1500 ulica odnosno promenio oko petine imena ulica.

[5] Ustaški pokret je hrvatska oružana paravojna organizacija, koja je, inspirisana nemačkim i posebno italijanskim fašistima, rukovodila Hrvatskom 40-ih godina prošlog veka kao marionetska nacistička država. Ustaše su odgovorne za masovne zločine protiv stotina hiljada Jevreja, Srba, Roma i drugog „nepoželjnog” [sic] nehrvatskog življa tokom Drugog svetskog rata.

[6] Broj žrtava u Jasenovcu fantastično varira od minimalnog broja koji navode hrvatski nacionalisti (40.000) do veoma preuveličanog broja o kome govore srpskih nacionalisti (700.000). Najsveobuhvatnija naučna analiza odredila je verovatni broj na negde između 70.000 i 100.000 ubijenih (Graovac i Cvetković, 2005).

[7] Rezultati istraživanja su od tada objavljeni u Tokača, 2013.

[8] Podaci iz Tokača, 2013.

[9] Detaljne informacije o REKOM-u dostupne su na portalu organizacije: http://www.zarekom.org.

[10] Međutim, ohrabrujući nedavni događaj je zvanično interesovanje za projekat koje su izrazili predsednik Hrvatske Ivo Josipović i predsednik Crne Gore Filip Vujanović (Zadarski list, 15. avgusta 2012).

Izvori

Agičić, D. (2011). Prikaz postanka suvremene Republike Hrvatske u hrvatskim udžbenicima [The Representation of the creation of modern republic of Croatia in Croatian textbooks]. In 1991. Cipek (Ed.), Kultura sjećanja: 1991. – Povijesni lomovi i svladavanje prošlosti [Culture of Memory: 1991 – Historical Clashes and Overcoming the Past]. Zagreb: Disput.

Agičić, D., & Najbar-Agičić, M. (2007). History teaching in 1990s Croatia. In S. P. Ramet & D. Matić (Eds.), Democratic transition in Croatia: Value transformation, education & media. College Station: Texas A&M University Press.

Aguilar, P. (2002). Memory and amnesia: The role of the Spanish Civil War in the transition to democracy. Oxford: Berghahn Books.

B92. (2012, 1 June). Izetbegović: Nikolić vređa Bošnjake [Izetbegović: Nikolić is Insulting the

Bosniacs], from http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=06&dd=01&nav_category=11&nav_id=614859

Banjeglav, T. (2012). Sjećanje na rat ili rat sjećanja? [Memory of war or war of memories?]. In T.

Banjeglav, N. Govedarica & D. Karačić (Eds.), Re:vizija prošlosti: Politike sjećanja u Bosni

i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji od 1990. godine [Re:vision of the past: Memory politics in Bosnia-Herzegovina, Croatia and Serbia since 1990]. Sarajevo: ACIPS.

Banjeglav, T. (2013). Dealing with the past in post-war Croatia: Perceptions, problems, and

perspectives. In O. Simić & Z. Volčić (Eds.), Transitional Justice and Civil Society in the Balkans. New York: Springer.

Bell, C. (2009). Transitional justice, interdisciplinarity and the state of the “field‚” or “non-field”. International Journal of Transitional Justice, 3(1), 5-27.

Buruma, I. (1994). The wages of guilt: Memories of war in Germany and Japan. New York: Farrar, Straus, Giroux.

Byford, J. (2007). When I say “The Holocaust,” I mean “Jasenovac”. East European Jewish Affairs, 37(1), 51-74.

Cohen, S. (2001). States of Denial: Knowing about atrocities and suffering. Cambridge, Eng.: Polity.

Cole, E. A. (2007). Transitional justice and the reform of history education. International Journal of Transitional Justice, 1(1), 115-137.

Croatian Parliament. (2000). Deklaracija o domovinskom ratu [Declaration on the homeland war]. Zagreb. Narodne novine 102/2000.

Croatian Parliament. (2006). Deklaracija o Oluji [Declaration on operation storm]. Zagreb. Narodne novine 76-2000.

Ćurgus Kazimir, V. (2005). Zavera stida [Conspiracy of Shame]. In S. Biserko (Ed.), Srebrenica:

Od poricanja do priznanja [Srebrenica: From Denial to Acknowledgment]. Belgrade: Helsinki Committee for Human Rights in Serbia.

David, L. (2012). A difficult past in Serbia: The state-sponsored project of remembering and

forgetting. Paper presented at the Association for the Study of Nationalities World Convention, New York, NY, April 19-21.

Dimitrijević, N. (2008). Serbia after the criminal past: What went wrong and what should be done. International Journal of Transitional Justice, 2(1), 5-22.

Gasanabo, J.-D. n. (2006). Fostering peaceful co-existence through analysis and revision of

history curricula and textbooks in Southeast Europe: Preliminary stocktaking report. Paris: UNESCO.

Goldstone, R. J. (1995). Justice as a tool for peace-making: Truth commissions and international

criminal tribunals. New York University Journal of International Law and Politics, 28, 485-503.

Govedarica, N. (2012). Zemlja nesigurne prošlosti [The state of insecure past]. In T. Banjeglav,

  1. Govedarica & D. Karačić (Eds.), Re:vizija prošlosti: Politike sjećanja u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji od 1990. godine [Re:vision of the past: Memory politics in

Bosnia-Herzegovina, Croatia and Serbia since 1990]. Sarajevo: ACIPS. Graovac, I., & Cvetković, D. (2005). Ljudski gubici Hrvatske 1941.-1945. godine: pitanja,

primjeri, rezultati [Human losses in croatia 1941-1945: Questions, examples, findings]. Zagreb: Zajednica istraživača dijalog.

Hayner, P. B. (1994). Fifteen truth commissions – 1974 to 1994: A Comparative Study. Human Rights Quarterly, 16, 597-655.

Hein, L. E., & Selden, M. (2000). Censoring History: Citizenship and Memory in Japan, Germany, and the United States. Armonk, N.Y.: M.E. Sharpe.

Helsinki Committee for Human Rights in Serbia. (2011). Human Rights Reflect Institutional Impotence. Belgrade: HCHRS.

Hromadžić, A. (2008). Discourses of integration and practices of reunification at the Mostar Gymnasium, Bosnia and Herzegovina. Comparative Education Review, 52(4), 541-563.

Ignatieff, M. (1998). The warrior’s honor: Ethnic war and the modern conscience. New York: Metropolitan Books.

International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia. (2012). Appeals Judgement in Prosecutor vs. Ante Gotovina and Mladen Markač. The Hague: ICTY.

Irvine, J. A., & McMahon, P. C. (2013). From international courts to grassroots organizing: Obstacles to transitional justice in the Balkans. In O. Simić & Z. Volčič (Eds.), Transitional Justice and Civil Society in the Balkans. New York: Springer.

Jeffrey, A., & Jakala, M. (2012). Beyond trial justice in the former Yugoslavia. The Geographical Journal, 178(4), 290-295.

Johnson, D. N. (2012). Rewriting the Balkans: Memory, historiography, and the making of a European citizenry. MA Thesis, University of Massachusetts, Amherst.

Jones, B. (2012). Exploring the politics of reconciliation through education reform: The case of

Brčko district, Bosnia and Herzegovina. International Journal of Transitional Justice, 6(1), 126-148.

Kolsto, P. (2010). Bleiburg: The Creation of a national martyrology. Europe-Asia Studies, 62(7), 1153-1174.

Kurze, A., & Vukusic, I. (2013). Afraid to cry wolf: Human rights activists’ struggle of transnational accountability efforts in the Balkans. In O. Simić & Z. Volčič (Eds.), Transitional Justice and Civil Society in the Balkans. New York: Springer.

Manojlović Pintar, O. (2010). Rat i nemir [Peace and Uncertainty]. In D. Stojanović, R. Vučetić,

  1. Petrović Todosijević, O. Manojlović Pintar & R. Radić (Eds.), Novosti iz prošlosti: Znanje,

neznanje, upotreba i zloupotreba istorije [News from the Past: Knowledge, Ignorance, Use and Misuse of HIstory]. Belgrade: Belgrade Center for Human Rights.

McGrattan, C. (2010). Northern Ireland, 1968-2008: The politics of entrenchment. Basingstoke: Palgrave Macmillan.

McMahon, P. C., & Western, J. (2009, August 17). The death of Dayton. Foreign Affairs.

Mendeloff, D. (2004). Truth-seeking, truth-telling, and postconflict peacebuilding: Curb the enthusiasm? International Studies Review, 6(3), 355-380.

Mendeloff, D. (2008). “Pernicious history” as a cause of national misperceptions. Cooperation and Conflict, 43(1), 31-56.

Minow, M. (1998). Between vengeance and forgiveness: Facing history after genocide and mass violence. Boston: Beacon Press.

Nettelfield, L. J. (2010a). Courting democracy in Bosnia and Herzegovina: The Hague Tribunal’s impact in a postwar state. New York: Cambridge University Press.

Nettelfield, L. J. (2010b). Research and repercussions of death tolls. In P. Andreas & K. M.

Greenhill (Eds.), Sex, drugs, and body counts: The politics of numbers in global crime and conflict. Ithaca: Cornell University Press.

Oglesby, E. (2007). Educating citizens in postwar Guatemala: Historical memory, genocide, and the culture of peace. Radical History Review, 2007(97), 77-98.

Orentlicher, D. F. (2008). Shrinking the space for denial: The Impact of the ICTY in Serbia. New York: Open Society Institute.

Orentlicher, D. F. (2010). That someone guilty be punished: The Impact of the ICTY in Bosnia. New York: Open Society Justice Initiative and International Center for Transitional Justice.

Pavasović Trošt, T. (2012). Dealing with the past: Identity narratives among Serbian and Croatian Youth. PhD Dissertation, Harvard University, Cambridge, MA.

Pavelić, B. (2012a). Croatia and Nikolic: Shock mixed with irony. Balkan Insight. 28 May. Retrieved from http://www.balkaninsight.com/en/article/croatia-shock-and-irony-aboutnikolic

Pavelić, B. (2012b). Croatian president wants serb refugees to return. Balkan Insight. 8 October. Retrieved from http://www.balkaninsight.com/en/article/josipovic-croatia-wantsserbs-

to-return Pavlaković, V. (2008). Red stars, black shirts: Symbols, commemorations, and contested histories of World War Two in Croatia. Seattle: The National Council for Eurasian and East European Research.

Pavlaković, V. (2010). Croatia, the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia, and General Gotovina as a Political Symbol. Europe-Asia Studies, 62(10), 1707-1740.

Perry, V. (2013). Classrooms as a battleground for hearts and minds: efforts to reform and transform education in post-war Bosnia and Herzegovina. In O. Listhaug & S. P. Ramet

(Eds.), Civic and Uncivic Values in Bosnia-Herzegovina: The Record Since Dayton. Ravenna: Longo Editore.

Plant, E. (2012). The politicisation of victimhood. Paper presented at the SIT Symposium

“Conflict, Memory, and Reconciliation: Bridging Past, Present, and Future”, Kigali, Rwanda, January 10-13.

Ramet, S. P. (2007). The denial syndrome and its consequences: Serbian Political Culture since 2000. Communist and Post-Communist Studies, 40(1), 41-58.

Sarkin, J. (1999). The necessity and challenges of establishing a truth and reconciliation commission in Rwanda. Human Rights Quarterly, 21, 767-823.

Stojanović, D. (2011). An explosive device with a delayed effect: Image of the wars of the nineties in Serbian history textbooks (1993-2005). In T. Cipek (Ed.), Kultura sjećanja: 1991.

– Povijesni lomovi i svladavanje prošlosti [Culture of Memory: 1991 – Historical Clashes and Overcoming the Past]. Zagreb: Disput.

Subotić, J. (2009). Hijacked justice: Dealing with the past in the Balkans. Ithaca: Cornell University Press.

Subotić, J. (2013). Stories states tell: Identity, narrative, and human rights in the Balkans. Slavic Review, 72(2), 306-326.

Teitel, R. (2003). Transitional justice genealogy. Harvard Human Rights Journal, 16, 69-94.

Tokača, M. (2013). Bosnian book of the dead. Sarajevo: Research Documentation Center.

Torsti, P. (2003). Divergent stories, convergent attitudes: Study on the presence of history, history

textbooks, and the thinking of youth in post-war Bosnia and Herzegovina. PhD Dissertation, University of Helsinki, Helsinki.

Torsti, P. (2004). History culture and banal nationalism in post-war Bosnia. South East European Politics, 5(2-3).

Torsti, P. (2013). Rival histories & textbook reform in bosnian textbooks 1992–2009. In O.

Listhaug & S. P. Ramet (Eds.), Civic and Uncivic Values in Bosnia-Herzegovina: The Record Since Dayton. Ravenna: Longo Editore.

United States Institute of Peace. (1993). Report of the Chilean National Commission on Truthand Reconciliation. Washington, DC: USIP.

Weinstein, H. M., Freedman, S. W., & Hughson, H. (2007). School voices: Challenges facing education wystems after identity-based conflicts. Education, Citizenship and Social Justice, 2(1), 41-71.