Vijesti

Osam supermena Specijalnog suda

30.06.2016

Adrijatik Keljmendi

Radi se – ne o desetinama krivičnih postupaka, ne o desetinama pojedinaca ili grupacija – već o osam lica. Dakle, ako i na kraju bude potvrđeno da se Specijalni sud osniva radi procesuiranja tek osam individua, pitanje je: pa ko su, onda, tih osam supermena kojima valjda nije mogao ništa da uradi nijedan dosadašnji sud, iako se zna da je na Kosovu skoro uhapšen i aktuelni premijer pod optužnicom za ratne zločine izdatom od strane Haškog tribunala? Eksperimenti se nastavljaju…

Usvajanjem budžeta Saveta Evropske unije za početnu pomoć komorama Specijalnog suda od oko 29 miliona evra napravljen je i prvi konkretan korak ka osnivanju ovog kontroverznog suda.

Nakon međunarodnog pritiska bez presedana i dodatne rasprave zasnovane više na pojedinačnim ili partijskim željama nego na suštini stvari (Sud… se neće baviti političkim ubistvima među Albancima u periodu po završetku rata) i Skupština Kosova je prošlog leta glasala za njegovo utemeljenje.

Preostaje još da otpočne proces izbora sudija Specijalnog suda nakon isteka konkursa za administrativno osoblje u maju.

Da li to znači da će se pravda konačno baviti i „poslednjom karikom“ u lancu – navodnim zločinima bivših pripadnika OVK, kako se tvrdi, nad pripadnicima manjinskih zajednica u periodu između 1998. i 2000. godine?!

S početkom njegovog rada – hoće li se konačno dostići pravda za sve žrtve rata na prostoru bivše Jugoslavije?!

Ja pozdravljam! To bi bilo i više nego poželjno. Ali ipak, nažalost, u potpunosti sam ubeđen da će ova epizoda samo doprineti tome da ideja o osudi svih krivaca postane još više utopijska.

Iz sledećeg razloga: Specijalni sud je deo istog narativa koji smo već videli sa Haškim tribunalom, UNMIK-om, EULEX-om, kao i sa kosovskim pravosuđem.

Nakon dosta spekulacija, informacije iz poverljivih međunarodnih izvora bliskih ovim tokovima ukazuju na to da će se raditi – ne o desetinama krivičnih postupaka, ne o desetinama pojedinaca ili grupacija – već o osam lica.

Dakle, ako to i na kraju bude potvrđeno, proizilazi da je konačno uspostavljanje pravde u bivšoj Jugoslaviji, izgleda, povezano sa sudskim procesuiranjem tek osam individua.

Pa ko su, onda, tih osam supermena kojima valjda nije mogao ništa da uradi nijedan dosadašnji sud, iako se zna da je na Kosovu skoro uhapšen i aktuelni premijer pod optužnicom za ratne zločine izdatom od strane Haškog tribunala?

Verujem da će nam radoznalost biti ubrzo zadovoljena, ali ne nužno i da ćemo biti ubeđeni da ista lica nisu mogla da budu procesuirana i na postojećim sudovima.

Ali krenimo redom. Haški tribunal – koji je i najskuplji pravosudni poduhvat na prekretnici ovih vekova – nije ispunio svoju misiju, budući da nije uspeo da utvrdi krivicu glavnog zločinca na Balkanu, Slobodana Miloševića, kao ni mnogih drugih optuženika za koje i vrapci na grani znaju da su bili odgovorni za zločine na prostoru bivše Jugoslavije.

Npr. oslobađanjem i proglašenjem nevinosti Jovice Stanišića, Franka Simatovića i Momčila Perišića ispada kao da nijedan Srbin iz Srbije nije imao nikakvog udela u zločinima počinjenim u Hrvatskoj i Bosni. Ima li ikoga ko u to može da poveruje, kada se sami ovi protagonisti događaja ponose svojom ulogom u etničkom čišćenju u Bosni i u onom nameravanom u Hrvatskoj?!

Haški tribunal je priveo svoj rad kraju bez donošenja presuda glavnim zločincima, bez realnog uticaja na pomirenje između naroda, bez priznavanja genocida i bez osećaja da je pravda za žrtve zadovoljena.

Štaviše, ne uspevši da osudi odgovorne Srbe iz rukovodstva Srbije, Tribunal je na izvestan način upravo legalizovao etničko čišćenje počinjeno u Bosni i Hercegovini.

Zar se ne može reći da se ista stvar desila i na Kosovu sa neuspehom UNMIK-a i EULEX-a u vezi sa procesuiranjem ratnih zločina, kao i onih posleratnih?

Svakako da su u Hagu, u UNMIK-u i u EULEX-u radili ili i dalje rade i neki od najboljih međunarodnih sudija i tužilaca.

Pa onda – od kojih sudija i tužilaca će biti sastavljena Posebna komora Specijalnog suda, ako ovi postojeći, kako izgleda, nisu uspeli u svojoj misiji?

Ako su već tri slična poduhvata doživela neuspeh, zašto bi uspeo četvrti, sastavljen od istog materijala?

Argument koji se često koristi jeste to da je albanskim svedocima prećeno i da su zastrašivani ili da su kasnije menjali svoje početne izjave u toku sudskih procesa u Hagu i na Kosovu. Sigurno je da u tome može imati i mnogo istine. Ali ako je to bio glavni problem zbog koga su i danas zločinci na slobodi, zar može onda iko da nam objasni kako će ovaj novi Sud omogućiti da se sa tim istim svedocima ili nekim drugim, novim, ne ponovi ista stvar?

Šta je to toliko specijalno što valjda nisu do sada imali međunarodni i domaći sudije i tužioci, a što će valjda imati ovi novi koji će moći da budu angažovani u Specijalnom sudu?

Drugi argument jeste to da na Kosovu za ratne zločine i zločine počinjene nakon rata nije procesuirano onoliko Albanaca koliko bi trebalo. I u tome, takođe, možda ima neke istine.

Međutim, do 2014. godine, kada su postale jasne razmere kampanje za formiranje Suda…, Fond za humanitarno pravo je imao evidentiranih 85 krivičnih postupaka vođenih na Kosovu, od kojih su u 62 optuženi bili Albanci, a u 22 Srbi. Gledano u odnosu na etničku pripadnost žrtava u ratu, ispada da su u znatno većoj meri procesuirani Albanci nego Srbi.

Od ukupno 13.146 lica, koliko je izračunato da ima ubijenih, poginulih ili nestalih na Kosovu u periodu od januara 1998. do decembra 1999. godine, 10.495 su Albanci, 2.077 su Srbi, a 574 su nealbanci, nesrbi ili neodređene nacionalnosti. Od ovog broja Albanaca, 7.965 su civili, 2.008 su pripadnici vojnih ili policijskih snaga, a 522 su nepoznatog statusa, dok je srpskih civila bilo 1.118, vojnika ili policajaca 859, a nepoznatog statusa 103.

Evidentirano je 1.090 albanske dece među ubijenima i nestalima u dejstvima srpskih snaga tokom rata na Kosovu. Od njih je 185 bilo mlađe od 7 godina. Niko do sada nije odgovarao za njihova ubistva!

Da kažemo to još jednom, svi zločinci svakako treba da odgovaraju, ali zašto se stvara utisak da neko nije uopšte procesuiran, a da je neko drugi procesuiran previše?

Ili da napravimo još jedno poređenje: u Srbiji i dalje postoje optužnice protiv Albanaca za ratne zločine nad Srbima u kojima su optuženi da su ošamarili žrtvu.

Zamislite koliko je nas tokom devedesetih godina dobilo šamara i pesnica od srpskih policajaca i paramilitaraca – ne ulazeći ovde u svakakva druga maltretiranja i povrede. I zamislite da svako od nas traži da ti Srbi koji su nam to uradili zbog toga završe u zatvoru i u sudnici. Koliki bi to bio broj – 20 hiljada, 40 hiljada ili više?

Ima nekoliko ključnih razloga zašto je iz određenih krugova proguran ovaj novi eksperiment.

Diplomatski izvori sa Zapada me obaveštavaju da su glavni zagovornici i lobisti Specijalnog suda za Kosovo pojedinci koji su već bili angažovani u Haškom tribunalu, a od kojih su neki ostali bez posla, a neki procenjuju da OVK nije dobila odgovarajuću osudu za srpske žrtve u ratu.

Navodno je budžet predviđen za operativni mandat ovog organa reda veličine oko 300 miliona evra. Od ovog Suda očekuje se da se pretežno bavi navodima iz izveštaja Dika Martija, ali – takođe prema istim izvorima sa Zapada – bez posledica po „krupne ribe“ iz OVK.

I sada se naravno njegovi zagovornici koriste velikim propustima koji su počinili i sudije i tužioci i albanski političari na Kosovu.

Lokalne sudije do sada ili nisu imali dozvolu ili su se, i kada su uzimali učešća u nekom sudskom procesu u vezi sa ratnim zločinima, distancirali od presude. Isto je i sa političarima koji su u Skupštini tražili da se oslobode optuženi od strane EULEX-a za zločine ili su pretili proterivanjem EULEX-a u vreme kada su hapšeni njihovi partijski drugovi. Sva ta dela, pri tome neuspešna, samo su još više oslabila kosovsko pravosuđe, ali i stabilnost kosovskih institucija uopšte. I kritičari će to uvek koristiti kao argumente za nedostatak kapaciteta, odlučnosti i vizije da Kosovo postane država vladavine prava i zakona.

Međutim, ni Specijalni sud ne može u toj situaciji da pomogne. Ako se razmišlja o dobrobiti Kosova, o pročišćenju, o katarzi, o vladavini prava, o pravdi za žrtve, o pomirenju između naroda, zašto se onda planira da se to postigne onako kako ne treba?

Ako su svi segmenti pravosuđa doživeli neuspeh u pogledu tretiranja ratnih zločina, kako oni koji deluju na Kosovu, tako i oni van njega, onda treba razmišljati o tome kako da se pronađe neki novi način za saniranje posledica tih propusta koje su do sada činile sve strane.

Apsolutno, čvrsto verujem da se to može postići jedino investiranjem u pravosuđe unutar Kosova i u njegove lokalne sudije i tužioce. Uveren sam da će samo onda kada neki albanski sudija sa Kosova bude imao dovoljno profesionalizma da može da osudi drugog Albanca za eventualne ratne zločine ili druga krupnija krivična dela – to onda biti veliki dan za jedno evropsko Kosovo.

Albanskim sudijama sa Kosova je već više od 25 godina oduzeta mogućnost da dele pravdu onim kapacitetom kojim bi trebalo. Tokom devedesetih godina većina njih su bili udaljeni sa svojih radnih mesta, dok su nakon rata, pa sve do danas, radili sa ograničenim kompetencijama, predajući najosetljivije slučajeve UNMIK-u i EULEX-u.

Ovaj period će i psihološki uticati na čitavo stanovništvo, kao i na same albanske sudije koji neće moći ni da zamisle da bi jednog dana neki albanski tužilac ili sudija sa Kosova trebalo da krivično goni drugog Albanca ili Srbina sa Kosova za zločine povezane sa ratom ili za druga teška krivična dela. Ali dok taj dan ne dođe nećemo moći ni da napravimo Kosovo normalnom državom.

Iz tog razloga, ako bi se razmišljalo o dobrobiti Kosova ili čitavog regiona, trebalo bi pre svega da se lokalni i međunarodni zvaničnici dogovore o formiranju jednog suda koji bi ulivao poverenje da će se baviti kršenjima ljudskih prava tokom perioda 1998–2000. godine na Kosovu, a koji bi bio sastavljen od strane lokalnih sudija kao i onih iz EU; u kombinaciji sa jednom regionalnom komisijom za evidentiranje ljudskih i materijalnih gubitaka u borbama u bivšoj Jugoslaviji.

A ako bi se investiralo oko 300 miliona u kosovske sudove, uveren sam da bi krajnji uspeh bio višestruko veći nego što bi bio od stvaranja bilo kakvog Specijalnog suda sa starom formulom koja se već pokazala neuspešnom.

 

Autor je viši producent televizije Kohavision i član regionalnog tima zagovarača za osnivanje REKOM-a