Vijesti

Kandić: Vučić sam sebe demantuje jezikom nekadašnjeg Vučića

Ekstremizam i nacionalizam su nam se u jačoj formi vratili. U svim zemljama nekadašnje SFRJ.

Ja se osećam manje izgubljenom kada čujem oštre reakcije istoričara Hrvoja Klasića na zvanične pokušaje nametanja nove istine o Jasenovcu, kada ponovo pročitam snažnu analizu mitologizacije Domovinskog rata u knjigama Dejana Jovića, ili zbog vraćanja nagrade Hrvatskog novinarskog društva nakon što je nagradu dobila novinarka koja je, po sudu ranijih dobitnika nagrada i dela javnosti, neprofesionalno izveštavala o suđenju Slobodanu Praljku i ostalima iz grupe „šestorka bosanskohercegovačkih Hrvata“. U Srbiji nema reakcija, analiza, naučnih stavova i mišljenja koji ohrabruju. Intelektualci ćute. Niko se nije usudio da otvori pitanje zašto je NATO bombardovao, i ko je odgovoran što je Srbija bombardovana? Svakog 24. marta slušamo Milovana Drecuna i vojskovođe, generale, kako slave mladiće koji su poginuli na Košarama, a niko da se usudi da pita ko je slao u nepovrat dečake od 18 i 19 godina. Javna prisutnost ekstremističkih grupa, posebno treniranih da spreče svaki kulturni ili komemorativni događaj u vezi sa drugim žrtvama, postala je naša svakodnevica. Šešelj je i politička i medijska ličnost. Nadala sam se da će ta mala demokratska opozicija napustiti parlament ako Šešelj ostane poslanik posle izrečene pravosnažne presude. Ništa od toga, ističe u razgovoru za Danas Nataša Kandić, osnivačica i nekadašnja izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo (FHP) i koordinatorka Inicijative za REKOM (Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji nekadašnje SFRJ od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001).

S druge strane, dodaje Kandić, lideri Srbije se nadmeću u civilizacijski nedopustivim delima – zabranjuju kosovskim sportistima da učestvuju na evropskom takmičenju u Srbiji; diplomatija se svodi na ubeđivanje malih zemalja da povuku priznanje kosovske nezavisnosti; svakog 24. marta političari huškaju javnost protiv NATO-a utrostručavanjem stvarnog broja žrtava od 756 (Srba, Crnogoraca, Albanaca i Roma).

* Šta to onda REKOM može da učini što ne mogu razne državne/vladine komisije i nevladine organizacije?

– Snaga REKOM-a je u regionalnom karakteru, i u potencijalu da jedinstvenom metodologijom poveže činjenice koje je utvrdio Haški tribunal i domaći sudovi, izvrši proveru podataka o identitetu i okolnostima smrti koje su prikupile nevladine organizacije u okviru Koalicije za REKOM, MKCK, ICMP, nacionalne komisije i druga vladina tela, kao i nacionalna udruženja porodica žrtava. Vreme je pokazalo da nacionalne istine o žrtvama i ratnim zločinima pojačavaju laži i manipulacije, i da nacionalni pristup odmaže i ne komunicira sa potrebom stvaranja uslova za javno priznanje svih žrtava. Predstojeći julski skup lidera Zapadnog Balkana i članica EU, uključenih u Berlinski proces, u Londonu, pokazaće koliko je čvrsta politička reč predsednika Srbije, Crne Gore, Kosova i Makedonije kada je u pitanju posao kojim se na Balkanu nikada nisu bavile države – popis ratnih žrtava i okolnosti njihove smrti. Očekujemo da premijeri pomenute četiri zemlje potpišu Deklaraciju o osnivanju REKOM-a, i da formalno započnu pripreme za osnivanje Regionalne komisije, s jedne strane, i s druge, da u narednih godinu dana uspemo da ubedimo lidere Hrvatske da se ponovo pridruže procesu u kojem je učešće Hrvatske, u vreme predsednika Iva Josipovića, bilo lidersko, i da posle izbora, u oktobru 2018, novi lideri BiH donesu odluku o učešću BiH u osnivanju REKOM-a.

* Hoće li se onda ovaj region ikad suočiti sa prošlošću?

– U ovom trenutku ne postoji politička volja za suočavanje sa sudskim činjenicama o najtežim ratnim zločinima i za početak zajedničke memorijalizacije. U političkom i moralnom smislu mi smo poraženo društvo. Ne bunimo se protiv skrivanja činjenica i iskrivljenog prikaza prošlosti. Nema intelektualne i građanske uznemirenosti što nam je Batajnica na sat vremena pešačenja od centra Beograda, i što je još uvek na čelu vojske general čiji su vojnici pobili stotine seljaka u selima i šumama u opštini Glogovac, a potom tela najmanje 53 žrtve preneli u Srbiju i zazidali ih u Rudnici pored Raške. Pitam se kako žive ljudi pored jezera Perućac koji su u maju 1999. videli kako policajci potapaju tela, ispala iz hladnjače, sa kamenom o vratu. REKOM je političarima prihvatljivije rešenje nego krivična suđenja ili lustracija. Glavni zadatak Regionalne komisije – da sačini Poimenični registar 130.000 ratnih žrtava i utvrdi činjenice o okolnostima njihove smrti odnosno nestanka, svako iz svog ugla vidi kao šansu za priznanje svojih žrtava od strane „drugih“, što i nije sporno. Ako REKOM izgradi registar poimeničnih sudbina, onda se otklanja jedna od najvećih prepreka pomirenju, a to je etnička memorijalizacija. REKOM postaje prvi instrument koji omogućuje regionalnu memorijalizaciju, a onda i javno priznanje svih žrtava.

* Mislite li da će Hašim Tači i Aleksandar Vučić postići dogovor o odnosima dve države do kraja ove godine kako najavljuju?

– Povremeno mi se čini da predsednik Srbije prepoznaje da je članstvo Kosova u UN u interesu Srba na Kosovu i Srbije. U tom smislu tumačim i njegovu kritiku stava SPC o zamrznutom konfliktu, kao rešenju statusa Kosova, ili kada kaže „Najbolje da se nikada ništa ne reši… čekamo priliku za neki novi sukob, iz kojeg bismo izašli tako što bismo nestali…“. Ali, ponavlja se, on samog sebe demantuje jezikom nekadašnjeg Vučića. Moje je mišljenje da i vlast i opozicija zaboravljaju da na Kosovu živi oko 100.000 Srba, i da je na severu svega 15.000 Srba. Ta činjenica obavezuje Srbiju da se prema institucijama Kosova odnosi u skladu sa realnim stanjem – da je posle rata polovina Srba ostala na Kosovu. Za te Srbe je važno da Srbija može da koristi mehanizme UN za njihovu zaštitu i poštovanje ljudskih prava. Zato je važno da Kosovo bude član UN i drugih međunarodnih institucija. Ko je protiv poboljšanja položaja Srba na Kosovu? Naravno, „patriote“ koje dnevno 20 puta izgovore „lažno Kosovo“, „lažna država“, „lažna vojska Kosova“… Nažalost, opozicija demokratske orijentacije nema sluha za potrebu uspostavljanja novih i dobrih odnosa sa Kosovom. Protiv je članstva Kosova u UN. Ako je tačno da je predsedniku Srbije ponuđen američki predlog sa širim ovlašćenjem Zajednice srpskih opština i otvoren put prema članstvu u EU, zauzvrat davanja saglasnosti za članstvo Kosova u UN – u interesu Srbije i Srba na Kosovu je prihvatiti taj predlog. U suprotnom ne čeka nas dobro.

* Kako tumačite to što vlast ćuti za sve što radi osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj, od podrivanja mržnje na ulicama, u sudnicama, pa do kupovine kuće baš u Hrtkovcima?

– Ni Tomislav Nikolić ni Aleksandar Vučić nisu bili srećni kada je Haški tribunal vratio Šešelja u Srbiju. Plašili su ga se. Strah premijera Srbije je bio vidljiv kada je u vezi sa oslobađajućom prvostepenom presudom sazvao konferenciju za štampu i rekao: „Politika ove vlade nije Velika Srbija.“ Vrlo brzo se pokazalo da je između Vučića i Šešelja postignut dogovor, po meri Šešelja – ne napada lično predsednika Srbije, a zauzvrat – nema materijalnih problema; slobodno kritikuje politiku predsednika i Vlade prema Kosovu, EU, NATO-u i Americi; uživa podršku da pljuje opoziciju, nevladine organizacije, domaće izdajnike, međunarodne organizacije i Haški tribunal; parlament je njegovo sigurno radno mesto; Srbija je njegova sigurna kuća…

* Kako gledate na to što ratni zločinci lepo žive u svojim zemljama?

– Srbija, i sve druge zemlje u regiji, sigurne su kuće za osuđene ratne zločince i hiljade i hiljade počinilaca zločina koji nisu, i verovatno nikada neće biti predmet krivičnog progona. Nažalost, kako prolazi vreme, ima slučajeva da sudovi oslobađaju direktne počinioce zbog nedostatka dokaza. To se upravo dogodilo na Kosovu. Međunarodno sudsko veće oslobodilo je Zorana Vukotića za ubistvo četiri albanska civila 5. maja 1999. u Vučitrnu. Za to ubistvo FHP je u decembru 2002. podneo krivičnu prijavu Okružnom tužilaštvu u Beogradu protiv tog istog Zorana Vukotića i Goroljuba Paunovića. Prvostepenom presudom Vukotić je oslobođen, a Paunović se i dalje slobodno šeta, verovatno, u Beogradu.

* Postoje ozbiljne optužbe na račun lidera OVK, od Dika Martija do Klinta Vilijamsona. Šta očekujete od Specijalizovanih veća i specijalizovanog tužilaštva Kosova?

– Za razliku od Tužilaštva Haškog tribunala, Tužilaštvo Specijalizovanih veća Kosova deluje da je naučilo lekciju o posebnoj zaštiti svedoka zločina koji su počinili pripadnici OVK. Nijedna informacija iz istrage nije izašla u javnost. Nema pozivanja na „dobro obaveštene izvore“, kao u vreme haških suđenja. Ima dobrih razloga da verujem da su optužnice dobro pripremljene, i da neće biti oslobađajućih presuda zbog odustajanja svedoka i nedostatka dokaza. Plašim se klime u Srbiji. Suđenja gotovo da nema. Brojni, masovni zločini na Kosovu nad albanskim civilima ostaju neprocesuirani. Suđenja pred Specijalizovanim većima Kosova moraju da budu praćena procesuiranjem oficira vojske i policije Srbije pred sudom u Beogradu. A oni su već dugo zaštićeni, nastupaju na televizijama, hvale komandante, osuđene za zločine protiv čovečnosti, i glavni su huškači protiv pristojnog dogovora između Srbije i Kosova.

* Tužiteljka za ratne zločine Snežana Stanojković je pre dolaska na tu funkciju najavila da će se to tužilaštvo najviše baviti procesuiranjem zločina nad Srbima. Kako uopšte vidite suđenja za ratne zločine u Srbiji?

– Bojim se da je krivična pravda u Srbiji doživela krah. Tužilaštvo za ratne zločine imalo je sedam-osam dobrih godina. Procesuirali su državljane Srbije koji su počinili ratne zločine. To je jedini način da Tužilaštvo doprinese uspostavljanju vladavine prava u Srbiji. Taj pristup je napušten. Najava tužiteljke Stanojković da će ona suditi za ratne zločine nad Srbima je politička priča. Međunarodna zajednica je formirala Specijalizovana sudska veća Kosova koja će suditi pripadnicima OVK. Tužiteljka Stanojković biće u prilici da pomogne Tužilaštvu Specijalizovanih veća sa obezbeđenjem kvalitetnih dokaza i svedoka. Zastupnici žrtava će se takođe obraćati Tužilaštvu Srbije za pomoć. Procesuiranje Albanaca više nije u rukama srpskog pravosuđa.

Gore nego devedesetih

* Podseća li Vas ovo trenutno vreme na devedesete?

– Imali smo snažnu medijsku i intelektualnu kritiku teritorijalne politike Srbije prema Hrvatskoj i BiH. Kada je počeo rat na Kosovu, a naročito za vreme NATO bombardovanja, nestalo je kritike, pojavila se solidarnost sa Miloševićem. Danas njegovi generali slave smrt dečaka na Košarama kao najveću pobedu VJ, a roditelji i javnost ćute. Pokreće se pitanje novog pristupa i ocene zasluga Slobodana Miloševića. Gore nego devedesete.

O nominaciji za Nobelovu nagradu za mir

* Javnost je ostala ukraćena za vašu reakciju na kandidaturu za Nobelovu nagradu za mir. Zašto?

– Šta se misli u Srbiji o zaslugama aktivista za ljudska prava, najbolje govori događaj u vezi s mojom nominacijom za Nobelovu nagradu za mir. TV N1 me je zvala da komentarišem Šešeljev stav o mom slučaju.

(Objavljeno u listu Danas, 9.6.2018.)