Vesti

Bez podrške istini i pravdi na samitu Zapadnog Balkana

Na nedavnom samitu Zapadnog Balkana u Londonu nije data podrška za formiranje regionalne komisije za istinu. Ovo je još jedna prilika koju je Evropa propustila da pomogne u rešavanju širokorasprostranjene nekažnjivosti zločina iz prošlosti.

Autori: Marles Stapers, Tomas Unger Utreht

Izgleda da je međunarodna zajednica na zapadnom Balkanu stvorila mit da je pravda za užase iz sukoba devedesetih godina zadovoljena. Evropski lideri se ponašaju u skladu s ovim mitom svaki put kada se obeležava godišnjica genocida u Srebrenici 11. jula.

Jednom godišnje, na ovaj datum se preko Tvitera i drugih društvenih mreža upućuju smele izjave u znak podrške žrtvama, pozivi da mora preovladati pravda i obećanja u stilu „nikad više”. Tako je bilo i prošle nedelje, kada je obeležena 23. godišnjica genocida u Srebrenici.

Mit je da je zapadni Balkan na pravom putu kada je u pitanju suočavanje sa nasleđem prošlosti – u realnosti je, nažalost, daleko drugačije. Danas postoji realan rizik da nerešene nepravde iz prošlosti ponovo dovedu do sukoba.

Zato je hitno potrebno da oni koji donose odluke daju prioritet značajnim politikama u suočavanju sa prošlošću na Zapadnom Balkanu. Nažalost, iako se u izjavama koje dolaze iz EU naglašava posvećenost pomirenju i suočavanju sa prošlošću, one do sada nisu dovele do promene u realnosti.

U cilju rešavanja pitanja nekažnjivosti i sprečavanja budućih zločina, EU i njene članice moraju preći sa reči na delo.

Ima puno prilika da se ovo uradi. Kada su se političari i drugi donosioci odluka prošle sedmice okupili u Londonu da razgovaraju o budućnosti Zapadnog Balkana, tema pomirenja je bila na njihovoj agendi.

Očekivanja aktera civilnog društva, sa sastanka u Londonu, bila su velika. Ovaj samit je bio poslednji u nizu susreta u okviru tzv. Berlinskog procesa koji je započeo 2014. godine, sa ciljem pružanje podrške proširenju EU na Zapadnom Balkanu.

Aktivisti su se nadali da će zemlje Zapadnog Balkana i EU, kada je reč o rešavanju nepravdi iz sukoba iz devedesetih godina, uputiti snažan signal podrške za formiranje regionalne komisije za utvrđivanje istine, poznate kao REKOM.

Međutim, dobili su – ništa.

Pre samita u Londonu, Kosovo, Makedonija, Crna Gora i Srbija izrazili su volju da potpišu deklaraciju o osnivanju REKOM-a. To što Hrvatska i Bosna i Hercegovina nisu dali takvo obećanje ne iznenađuje, ali imajući u vidu da su se tokom sukoba ljudi u ove dve zemlje suočili s nekim od najviših nivoa viktimizacije, ovo i dalje predstavlja veliko razočaranje.

Iako su pomenuta obećanja zemalja Zapadnog Balkana u cilju podrške osnivanju REKOM-a dala realnu nadu da će samit pružiti priliku da ova važna inicijativa zaživi, na kraju je ceremonija potpisivanja u Londonu otkazana i skinuta s agende bez zvaničnog objašnjenja.

Ovakav razvoj događaja naglašava nedostatak političke volje i u zemaljama Zapadnog Balkana i u EU, da se da prioritet ovakvoj značajnoj politici. Istovremeno mnoga pitanja u vezi sa ovim procesom, naročito kako garantovati da se zločini neće ponovti, ostaju neodgovorena.

Davanje jasne političke podrške na samitu u Londonu osnivanju REKOM-a bila bi moćna podrška istini, i njome bi se učvrstio stav koji je usmeren protiv revizionizma prošlosti, a koji i dalje pogađa sve zemlje bivše Jugoslavije. Takva posvećenost bi pokazala alternativu trenutnom statusu quo, koji omogućava široku nekažnjivost za zločine iz prošlosti.

Nedavni izveštaj za Zapadni Balkanu organizacije Impuniti voč je tužno svedočenje o ovome. U izveštaju se kaže da je i nakon 20 godina od završetka konflikta, nekažnjivost za zločine koji su počinjeni široko rasprostranjena i ukorenjena u čitavom regionu.

Politički sistemi koji funkcionišu na bazi nacionalističkih ideologija i uključuju bivše ratne zločince u svoje redove su ti koji imaju koristi i koji su promoteri ovih struktura nekažnjivosti, pri čemu uspevaju da uspešno vode javni diskurs o prošlosti, izbegnu odgovornost i blokiraju reformu.

Bez hvatanja u koštac sa ovim strukturama nekažnjivosti, u zemljama Zapadnog Balkana će se i dalje oštro osporavati funkcionalna vladavina prava, a pomirenje će ostati iluzija.

Kao što je već viđeno u drugim kontekstima, traženje istine je efikasan način otkrivanja, objašnjavanja i suočavanja sa strukturama nekažnjivosti. REKOM bi mogao dati značajan doprinos u tom pogledu.

Tekući politički pritisak međunarodne zajednice, pre svega zemalja članica EU, biće od velikog značaja da REKOM postane realnost. Najnovija strategija proširenja Evropske unije za Zapadni Balkan, nagoveštava uslovljenost pristupanja EU podršci REKOM-a.

Ova posvećenost na papiru, kao i njeno stalno izražavanje na datumima sećanja, uključujući i Srebrenicu, mora pokazati rezultate u praksi. Medutim, do sada je politička svrsishodnost u procesu pristupanja zemljama Zapadnog Balkana prekršila obećanje dato žrtvama da će se osigurati odgovornost i povesti borba protiv nekažnjivosti. London će poslužiti kao još jedan žalosni podsetnik na ovu činjenicu i to je promašena prilika.

Osim toga, postoje ozbiljne sumnje da li je stanje u kom se trenutno nalazi EU pogodno za bilo koji strateški pristup u rešavanju nekažnjivosti na Zapadnom Balkanu. Čini se da je sada borba protiv ekstremizma i zaustavljanje protoka izbeglica prioritet u odnosu na istinu i pravdu.

Kao takve, vlasti u regionu su prinuđene od Beča i Berlina, očiglednih pokretačkih snaga koje stoje iza odgovora Evrope na izbegličku i migrantsku krizu, da rade na „evropskoj sigurnosti” kako bi dobili finansijsku i političku podršku od EU. Donošenje pravde i bavljenje nerešenim potrebama žrtava nije prioritet na ničijoj listi.

Međutim, ove politike su kratkotrajne, ne rešavaju osnovne uzroke sukoba i ne pružaju dugoročno pomirenje. Nerešene nepravde će dovesti do budućih sukoba i stradanja. Veća je verovatnoća da traženje istine i drugi pristupi za rešavanje nekažnjivosti garantuju buduću stabilnost u regionu.

Osim toga, savremene politike i inicijative do sada nisu dotakle poentu, uključujući i onu koja se odnosi na rodna pitanje. Stari obrasci i hijerarhije moći jednostavno se ponavljaju i ojačavaju. Nedavne studije pokazuju da su nasilje u porodici i diskriminacija žena sistematični u čitavom regionu. Svaki strateški pristup prema regionu kojim se želi doprineti dugoročnim promenama, mora ovo uzeti u obzir.

Ono što se danas može predvideti je da će napredovanje, značajan deo budućih napora u borbi protiv nekažnjivosti, još jednom na svojim ramenima poneti civilno društvo. Međitum, ono na zapadnom Balkanu u ovom trenutku nije oblikovano do te mere da može da preuzme tu odgovornost. Prostor za građansko delovanje se smanjuje, a branitelji ljudskih prava se redovno zastrašuju. U ovom pravcu se i nezavisnost medija sistematski ograničava.

U porastu su i tenzije unutar samog civilnog društva, koje su često izazvane konkurencijom zbog finansiranja. Neki kritičari kažu da je građanska inicijativa REKOM, jedina svetla tačka u radu civilnog društva na Zapadnom Balkanu u suočavanju s prošlošću, izgubila kontakt sa onim što je na terenu.

Civilno društvo mora biti svesnije izazova sa kojima se suočava. Potrebni su veća saradnja i partnerstvo. Podjednako, i donatori moraju da razmisle i promisle o njihovim trenutnim pristupima. Odluke o finansiranju moraju se donositi na inkluzivan način, uzimajući u obzir zahteve civilnog društva izvan Sarajeva i Prištine, gde su provedene najveće intervencije u vezi sa tranzicionom pravdom. Jako civilno društvo biće najbolja garancija da se istorija neće ponoviti.

Zapadni Balkan i 18 miliona stanovnika koji žive u ovom regionu, imaju potrebu za alternativom “normalnosti” sa kojim se svakodnevno suočavaju, koja uključuje nekažnjivost, nacionalizam, korupciju i nejednakost. Ukoliko im Evropa ne može pružiti ove alternative, drugi su – poput Erdogana i Putina – spremni da nastupe na sceni.

Nadamo se da će se Evropa probuditi i početi da daje prioritet determinisnijem pristupu, kojim će se izazivati nacionalizam i promovisati jednakost i inkluzivnost, u kojem niko nije ostavljen, a nekažnjavanje će biti izuzetak, a ne norma.

Aktuelno austrijsko predsedavanje EU može dati prvi doprinos u ovom pogledu. Iako smo na neki način skeptični da će do ovoga zaista doći, bićemo pozitivno iznenađeni ako se desi suprotno.

Marlis Stapers je izvršna direktorka nevladine organizacije Impjuniti voč sa sedištem u Holandiji. Tomas Unger je savetnik Impjuniti voč-a.

Mišljenja izražena u ovom komentaru su isključivo mišljenja autora i ne odražavaju nužno stavove BIRN-a.

(Objavljeno na balknainsight, 16.7.2018.)