Vesti

Obrazovni standardi i ratovi u bivšoj SFRJ

03.06.2016

Spomenik_Preview-35

 

 

Piše Nataša Kostić

 

Na Katedru za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu upisala sam se 1989. godine. Dobro se sećam duge kolone nas kandidata. Čekali smo da predamo dokumenta za polaganje prijemnog ispita. Odlično se sećam opaske jedne profesorke: „Koliko kandidata…nacionalno buđenje.“ Te 1989. godine, kao i čitave dve poslednje decenije 20. veka, na prostoru bivše Jugoslavije počela je „najezda istorije“. Broj „ poznavaoca istine – istorije“ rastao je poput inflacije. Svako je sebi dao za pravo da ima svoju istorijsku istinu. Često se ona i silom nametala. Šta je istina? Na koji način detetu koji ima 14 ili 15 godina preneti istorijsko znanje o raspadu SFRJ, ratovima koji su vođeni na teritorijama bivših jugoslovenskih republika i posledicama koje su ostavili ti ratovi?! Pokušaću da vam prenesem svoje iskustvo iz učionice kada su ove teme u pitanju. Podaci i zaključci koje iznosim baziraju se na radu sa učenicima u formi diskusija i anketa.

Konkretno, pitanje raspada SFRJ zastupljeno je u Nastavnom planu i programu predmeta Istorija za osmi razred osnovnog obrazovanja. Raspad SFRJ je situiran u okviru teme Jugoslavija posle Drugog svetskog rata i to u nastavnu jedinicu: Društvena kriza i poraz Jugoslavije (poraz Jugoslavije kao ideje, političkog projekta i društvenog sistema; razbijanje i raspad Jugoslavije – ratovi u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini; velike sile i jugoslovenska kriza – internacionalizacija sukoba; nastanak novih država, posledice raspada jugoslovenske države – demografske, ekonomske i kulturne; sukobi na Kosovu i Metohiji i NATO intervencija 1999, kosovsko pitanje, razdvajanje Srbije i Crne Gore; ličnosti – Slobodan Milošević, Franjo Tuđman, Alija Izetbegović, Zoran Đinđić…). Program se ostvaruje uz uvažavanje Obrazovnih standarda za kraj obaveznog obrazovanja i nivoa znanja koji su u njima definisani (osnovni, srednji i napredni nivo). Napominjem da je obrada ove teme takođe moguća i kroz različite tematske celine koje daje izborni predmet Svakodnevni život u prošlosti.

Nastavnik ima slobodu da sam odredi raspored i dinamiku aktivnosti za svaku temu, uvažavajući ciljeve i zadatke predmeta. Pri tome, nastavnici mogu koristiti raznovrsne i relevantne izvore koji učenicima mogu pomoći da steknu jasnu predstavu o datom istorijskom događaju, procesu i ličnostima. Poslednjih godina brojni izvori informacija postali su lako dostupni zahvaljujući internetu.

Osim toga što naši učenici uče datume, istorijske događaje i ličnosti, mi treba da težimo tome da ih naučimo da kritički razmišljaju. Istorija je izuzetno pogodan nastavni predmet za podsticanje razvoja kritičkog mišljenja, odnosno za razlikovanje činjenica od pretpostavki, podataka od njihove interpretacije i bitnog od nebitnog. Nastavnik mora uputiti učenika koje sadržaje treba koristiti u cilju sticanja znanja i istraživanja. Zašto? Zato što učenici osnovne, pa i srednje škole nemaju znanje da sami izvrše kritičku analizu i koriste internet, ali i druge izvore znanja. Često se nastavnici istorije susreću sa pitanjima tipa ali nastavnice, ja sam na internetu pročitao, gledao sam emisiju. Nastavnik ne može i ne sme da se osloni jedino na udžbenik. Treba koristiti odgovarajuće pisane i vizuelne sadržaje i pri njihovom odabiru treba biti obazriv, naročito kod učenika ovog uzrasta. Nikako ne treba zastrašiti učenike slikama i filmovima koji mogu izazvati stres i zbunjenost. Takvi materijali su degradirajući i za žrtvu.

Istoriju pišu istoričari, a ne pobednici! U skladu s time i ove teme, kao i sve druge, nastavnik istorije treba da obrađuje kao istoričar, sine ira et studio. Situacija na terenu je „jeziva“. Isti događaj se kod jednih opisuje kao okupacija, kod drugih kao oslobođenje. Ratni zločini koje su počinili drugi narodi se potenciraju, sopstveni se, uglavnom, prećutkuju. Ne možemo biti isključivi i reći da dete sa 14 i 15 godina ništa ne zna o ovim temama. Zna, ali šta?!

Kada u osnovnoškolskoj učionici postavim pitanje: „Šta je po tvom mišljenju ratni zločin?“ većina učenika odgovori da je to ubijanje nedužnih ljudi, da bez obzira na veru ljude treba poštovati i komunicirati s njima. Primetiću, dosta učenika smatra da je ratni zločin počinjen zbog njihovih razlika u veri. Tema se razrađuje i kod pitanja: „Da li po vašem mišljenju ratni zločin tokom rata čini samo jedna strana?“ Prvo što vam učenik odgovori je: Ne! Citiraću jednog mog učenika koji je kao odgovor na to pitanje napisao: Ratne zločine čine obe strane ubijajući nedužne ljude koji su zbog nekog ludog političara i njegovih hirova u situaciji da poginu. Poslednje dve godine u radu sa učenicima na ovu temu bilo je i ovakvih odgovora: Ratni zločin može da počini svako, ako je spreman da snosi posledice za to. Sve više dece daje odgovor da je pojedinac odgovoran za ratni zločin, a ne jedan narod.

Kada želimo da podstaknemo radoznalost, kreativnost i istraživački duh kod naših učenika, onda udžbenik nije dovoljan. Zbog toga je posebno značajno kojim će se metodičkim postupkom i pristupom obrađivati nastavni sadržaji. Ne postoji samo jedan ispravan način za učenje, niti idealna metodologija koja odgovara svim učesnicima obrazovnog procesa. U nastavi istorije posebno mesto imaju pitanja, kako ona koja postavlja nastavnik učenicima, tako i ona koja dolaze od učenika, podstaknuta onim što su čuli u učionici ili što su saznali van nje koristeći različite izvore informacija. U mom metodičkom pristupu rada težim da precizno postavljam pitanja i učenike podstičem na razmišljanje i traganje za odgovorom. Kao polaznu osnovu (posebno tokom radionica) uvek postavljam zadatak: Šta znam? Šta želim da saznam? Na kraju dobijam i odgovor na pitanje: Šta sam saznao? Cilj nije da se ispita samo njihovo znanje, već da se kroz takav vid sagledaju njihova ubeđenja i verovanja, predrasude, mišljenja. Kada sam im postavila pitanje da li znaju čime se bavi Međunarodni sud za ratne zločine počinjene na području bivše Jugoslavije u Hagu odgovori koje sam dobila bili su:

Ne znam;

Da! To je jedan ilegalan sud koji je osnovan samo da bi se sudilo Srbima za zločine u BiH, ali ne i Hrvatima i Albancima koji su takodje vršili svakakve zločine;

– Da! To je jedan sud koji se bavi istraživanjima zločina koji su pojedini počinili.

Podstičem ih na razmišljanje i o ulozi i odgovornosti pojedinca, o upotrebi i zloupotrebi vlasti i moći, kršenju ljudskih prava, kao i o tome da li se istorijski događaj ili proces mogao izbeći.

U najnovijoj anketi koju sam sprovela postavila sam im pitanje: „Da li vam je žao što se raspala SFRJ?“ Jedan učenik je odgovorio da mu nije žao „zato što svi narodi treba da imaju svoje države“, a jedan učenik ništa nije napisao kao obrazloženje. Ostali su napisali da im je žao. Jedno obrazloženje bilo je: „Žao mi je što se raspala, zato što je SFRJ bila jedna velika i jaka država“. Isti učenik je naveo da želi da sazna „zašto narodi više nisu želeli da žive u bratstvu i jedinstvu“. Naveo je i da su krivi „Srbi, Hrvati, Slovenci, ali i pojedini političari i međunarodna zajednica“.

Država je jasna: ovi nastavni sadržaji nalaze se u nastavnim planovima i programima i treba ih realizovati. Moramo da se bavimo ovim periodom naše prošlosti. Na nama nastavnicima istorije je da odaberemo put kojim ćemo ove teme obraditi. Ono što zasigurno nedostaje su dodatni nastavni materijali, ali i dodatna edukacija nastavnika istorije. Živimo u veku informatičke dostupnosti, čime uloga nastavnika kao nosioca znanja nije više ključna. Ona se sada usmerava na nastavnika kao nosioca procesa usmerenja učenika ka motivaciji i kritičkom razmišljanju. Ove jeseni Center for Democracy and Reconciliation in Southeast Europe (CDRSEE) ponudiće nastavnicima istorije regiona istorijske čitanke u kojima su „jugoslovenski ratovi“ obrađeni iz uglova svih učesnica u ratovima. Ova istorijska čitanka obrađivaće period od 1944. do 2008. godine i proglašenja nezavisnosti Kosova. Namenjena je nastavnicima istorije i učenicima kao pomoćno nastavno sredstvo. Nastavnici istorije prvo će proći obuku za implementaciju ove čitanke. Biću jedna od njih.

 

Autorka je nastavnica istorije u Osnovnoj školi „Momčilo Živojinović“ u Mladenovcu. Ima dvadesetogodišnje iskustvo u obrazovanju i posebno se bavi popularizacijom i unapređenjem nastave istorije. Autorka je edukativnog bloga namenjenog nastavi istorije Eduhistory