Vesti

Povratak fašizma? Upozorenje o rastu populizma

09.10.2018

 

Današnja politička klima puna besa tera nas da ponovo proučimo značenje demokratije.

Autor: Mark Mazower

U susret Međunarodnom danu borbe protiv fašizma i antisemitizma, prenosimo pregled novijih knjiga o fašizmu, populizmu i demokratiji.

U danima nakon što je Donald Trump izabran za predsednika u 11. mesecu 2016, izdavač rečnika Merriam-Webster apelovao je na svoje pratioce na Twitter-u: ukoliko ne reaguju odmah, najpopularnija reč godine će biti „fašizam”. Na kraju do toga nije došlo, ali su mnogi čitaoci Merriam-Webster-a očigledno osetili da ta tema zavređuje nešto više od običnog istorijskog interesovanja. Verovatno i dalje tako misle. Pobeda Viktora Orbána na mađarskim izborima prošle nedelje je poslednji u nizu događaja koji su osigurali da fascinacija temom autoritarnih vođa bude aktuelna sa obe strane Atlantika.

Istoričari pokušavaju da definišu fašizam još od kraja Drugog svetskog rata – bez mnogo uspeha. Ne pomaže to što je on ideološki predstavljao mešavinu levice i desnice, ni to što je cenio delovanje više od reči, ne vezujući se nikad za tekst ili doktrinu. Takođe, ima skoro pa previše fašista: između dva svetska rata desnica je jačala u pretežnom delu Evrope i Južne Amerike, pa širok arsenal primera otežava generalizaciju. Biti fašista je značilo nositi braon košulju u Nemačkoj, crnu u Italiji, zelenu u Rumuniji, plavu u Španiji, sivu u Južnoj Africi i zlatnu u Meksiku. (Teško je ne spomenuti besmrtnog Rodericku Spodeu iz romana Kodeks Vusterovih [The Code of the Woosters] P. G. Woodhousea iz 1938. godine, koji se pojavljuje kao vođa Crnih šorceva, koji seju strah i trepet.) Naravno da su razlike bile veće od mode – stavovi prema kapitalizmu i prema religiji mogli su se drastično razlikovati.

Ipak, bilo je i zajedničkih imenilaca: masovna partija, ljubav prema nasilju i uniformama te prezir prema parlamentarnim institucijama, kao i pokret koji uvek vode jaki muškarci koji tvrde da govore u ime ujedinjene nacije u ratu sa neprijateljima. Fašizam je uvek ksenofobičan, a načelno i rasistički i antisemitski.

foto: @srashtipour / Unsplash

Istoriografija počiva na trima osnovnim pretpostavkama koje je sve korisno preispitao Federico Finchelstein u knjizi Od fašizma do populizma u istoriji (From Fascism to Populism in History). Jedna je da fašizam ne samo da je nastao u Evropi, već je bio pre svega evropski fenomen. Druga je da je istorijski specifičan za godine između dva svetska rata. Treća – da fašizam uključuje poricanje demokratije, neku vrstu patologije političkog razvoja. Kao stručnjak za savremenu istoriju Argentine, Finchelstein nas podseća da je Drugi svetski rat bio prekretnica. Pre toga, fašisti su bili puni samopouzdanja: demokratiju su otpisali kao staromodni relikt 19. veka, a za fašizam tvrdili da predstavlja budućnost.

Nakon sloma nacizma, ovo se više nije moglo tvrditi. Kada su grozote za koje je odgovoran postale opšte poznate, sam termin fašizam postao je tabu. U hladnoratovskoj Južnoj Americi, SAD su bile spremne da brane opasne autoritarne režime, ali im je bilo neprijatno da brane renomirane fašiste. Ta stigma ostaje prisutna sve do danas kao prepreka za mnoge ekstremističke pokrete: veb sajt krajnje desne grčke stranke Zlatna zora, na primer, žustro negira da je ta stranka bilo fašistička bilo nacistička.

Zaključak koji se može izvesti iz ovoga jeste da bi, kad bi se pojavio danas, fašizam morao da bude u drugačijem ruhu. Finchelstein sugeriše da je naslednik fašizma populizam – oblik demagoške autoritarne politike koji se lažno zalaže za izbornu politiku. Ali populizam je posebno širok termin i Finhelštajn ga koristi da bi pokrio ne samo Juana Peróna u Argentini, već i tako različite slučajeve kao što su krajnje leva Siriza u Grčkoj i Trump. Tu ima svega i svačega. Ono što im je zajedničko jeste želja da se politika predstavi kao borba protiv elite. Ali to je otprilike to.

Za Roba Reimana, holandskog filozofa kulture, termin populizam bi trebalo odbaciti – fašizam je fašizam, nekad i sad. Boriti se protiv ovog vremena (To Fight Against This Age) jeste polemika koja je originalno bila napisana kao odgovor na uspon Geerta Wildersa, lidera holandske krajnje desne stranke PVV, i kao upozorenje na moguće vraćanje fašizma u Evropu. Prema Riemanovim gledištu, koreni fašizma leže u uslovima savremenog života, u društvu koje guši plemenitost duha, koje definiše svoj cilj kao zadovoljavanje osnovnih materijalnih želja i koje veruje da će nauka i tehnologija naći rešenja. Lakoverne mase glasača stvaraju uslove u kojima se uspinju harizmatični demagozi. To čine u doba koje je – kaže on – obeleženo politikom „masovnog čoveka” i „organizovane gluposti“.

foto: @randycolasbe / Unsplashed

Međutim, navodno spuštanje kulturnih i etičkih standarda ne može samo po sebi da objasni današnji rast krajnje desnice. Fašizam podrazumeva više od same demagogije i masovne gluposti: više Tolstoja nas ne bi spasilo. Ipak, Boriti se protiv ovog vremena služi da nas podseti da nisu samo populizam i fašizam nejasni termini: tu je i sama „demokratija”. Dok osporava fašizam, Reiman poredi liberalnu demokratiju [dobro] sa „masovnim demokratijama lišenim duha demokratije” [loše]. Ako ovo zvuči zbunjujuće, razmislite o Nemačkoj dvadesetih godina prošlog veka kada je konzervativni autor Trećeg rajha (Das Dritte Reich), Arthur Moeller van den Bruck neadekvatno poredio „parlamentarnu demokratiju”, koje se gnušao, sa „pravom demokratijom”. Hitler je video „parlamentarni princip” kao „jedan od najozbiljnijih simptoma propadanja čovečanstva”, ali je insistirao da nije diktator, već vođa mnogo iskrenije demokratije, one koja služi „Volk-u”.

Dylan Riley, u knjizi koja je od svih ovde analiziranih najsistematičnije argumentovana, odgovara na konceptualni izazov koji postavljaju takve formulacije. On kaže da postoje dva osnovna načina razmišljanja o demokratiji. Jedan je gledanje na demokratiju kao na skup procedura i institucija: podela vlasti, slobodni izbori i mediji i tako dalje. Drugi je gledanje na demokratiju kao na princip legitimnosti. Iz ovog drugog ugla, Rajli snažno, iako nekonvencionalno, tvrdi da je međuratni fašizam pre predstavljao napredak demokratije nego njeno sasecanje. U zemljama kao što su Italija, Rumunija i Španija liberalni političari devetnaestog veka pomogli su da se iskuju demokratske institucije. Međutim, mnogo širi trend udruživanja u društvu, koji se zasnivao na seljačkim zadrugama, sindikatima i društvima za uzajamnu pomoć politizovale su grupe koje je izborni proces marginalizovao. Fašisti su uspešno mobilisali ove grupe i uveli ih u nacionalnu politiku, time stvarajući nove autoritarne demokratije, istovremeno potpuno otpisujući izbore.

U Građanskim osnovama fašizma u Evropi (The Civic Foundations of Fascism in Europe) Riley je na nišanu imao brojne političke teoretičare koji su se razmahali na kraju Hladnog rata, tvrdeći da se demokratija može širiti propagiranjem organizacija „civilnog društva”. Zahvaljujući Facebook-u, skoro da nas i ne treba podsećati na to da se ljudi udružuju iz vrlo različitih pobuda, koje su nekad liberalne, a nekad snažno nacionalističke, rasističke i ksenofobične. Stoga građansko društvo nije panaceja za autoritarizam: zapravo, Rileyev argument je to da pod određenim okolnostima ono može i dovesti do njega.

foto: @royannmiller / Unsplash

Slično tome, ni liberalna demokratija nije uvek lek; u prošlosti je i ona sama bila problem. Tokom 20-ih godina 20. veka nisu samo fašisti napadali liberale zbog načina na koji su ograničili koncepciju političkog na ustav i prava; socijaldemokrate su takođe upozoravale da demokratija mora da uzme u obzir ekonomske potrebe ljudi i društvenu patnju ako ne želi da pretrpi krizu legitimnosti, koju Riley analizira. U našoj eri politike štednje, usred rasta krajnje desnice u Evropi, to zvuči kao koristan podsetnik iz prošlosti.

Kao istorijska sociologija velikog kalibra, Rileyev rad pokazuje vrline tog sada zapostavljenog žanra. Njemu možda nedostaje narativne drame, ali čitaoca podseća da fašizam nije pobedio, uz Rimanovo dopuštenje, samo zato što su ljudi glupi i obmanuti diktatorskom harizmom. Uspon fašizma nakon 1918. bio je odraz dubokih i dugotrajnih društvenih i političkih problema.

Smrt demokratije Benjamina Cartera Hetta obrazlaže sad već poznatu priču o slomu Vajmarske republike kroz narativ brzog tempa, koji oživljavaju vinjete i skice ličnosti. Iako Hett ne posvećuje previše pažnje strukturnim problemima sa kojima se Vajmarska republika suočavala, ovo delo je inteligentno napisano i ističe dva zaključka koja nadopunjuju Rileyeve nalaze. Prvi je kritični značaj iskustva Prvog svetskog rata i prevaga paravojnog nasilja. Rajlijev prikaz je pomalo bledunjav: fašisti su nekako postali hegemoni kada su liberalne elite zakazale. Hett nas podseća da da je nasilje u njihovoj srži. Ali takođe insistira na tome da Hitler nije pobedio jer je Vajmarskoj republici išlo loše. Naprotiv, išlo joj je dosta dobro u teškim uslovima: kraj je došao zato što su konzervativne elite mislile da mogu da iskoriste naciste za sopstvene potrebe i prekasno uvidele svoju grešku.

Knjiga Madeleine Albright Fašizam: Upozorenje (Fascism: A Warning) mešavina je istorije, političkih komentara i memoara. Rođena u Pragu godinu dana pre razbijanja Čehoslovačke 1938, bivša državna sekretarka SAD kombinuje uvek zanimljiva lična sećanja sa ispitivanjem istorije od međuratnog perioda do rata u Bosni, Huga Cháveza i desničarskih diktatora današnjice. Albright piše o Nacionalnom demokratskom institutu, neprofitnoj organizaciji čiji je osnivač, koja savetuje države kako da modernizuju zakonodavstvo, profesionalizuju političke stranke i stvore prostor za građansko društvo – što je upravo onaj pristup koji Rileyjeva knjiga pokušava da ospori. Zabrinuta da je demokratija u povlačenju i uznemirena jer je Demokratski indeks 2017. po prvi put svrstao SAD u „manjkave demokratije”, Albright je veštija u isticanju problema diktatura nego u izučavanju razloga za nezadovoljstvo. Obraćajući pažnju na Trampovu naklonost prema jakim muškarcima i kritikujući njegovu spremnost da odstupi od političkog vođstva u međunarodnoj areni, ona skoro da i ne obraća pažnju na institucionalne probleme koji muče SAD danas. Modernizovati zakonodavstvo? Profesionalizovati političke stranke? Bilo bi dobro da se počne od sopstvenog dvorišta.

Zapravo, ako išta dobro proizlazi iz trenutne političke neizvesnosti, to je činjenica da će se samozadovoljstvo u pogledu američke demokratije teže održavati u budućnosti. Hajde da ne brinemo previše o tome kako definisati fašistu: ima više nego dovoljno drugih opasnih vrsta autoritarnih režima. Više bi trebalo da nas brine kriza demokratije. Sada znamo šta može da se desi kada institucije predstavničke demokratije postanu oštro polarizovane, kada veliki delovi biračkog tela izgube kapacitet za kompromis, kada se moć i bogatstvo gomilaju u rukama elita i kada oni koji upravljaju državom odustanu od izazova da odgovore na rasprostranjene ekonomske nedaće. Istorija nije jednosmerna ulica – demokratija se i ranije pretvarala u autoritarnost. Može li se to ponoviti? Zašto da ne?

Prevod teksta objavljenog u Financial Times-u 11. 04. 2018.