Vesti

Teršelič: Koji to rat ima dostojanstvo!?

08.04.2019

„Slavimo naš heroizam i naše pobede, bez sagledavanja koliko je života pobeda stajala i bez priznavanja prava civilnih žrtava rata“, kaže u intervjuu za DW o situaciji u Hrvatskoj mirovna aktivistkinja Vesna Teršelič.

DWKada je reč o suočavanju s prošlošću i odnosu prema ratnim zločinima, čini se kao da s vremenom ne napredujemo, nego nazadujemo, i kao da se ratovi simbolično nastavljaju sukobima oko njihove interpretacije. Zašto je to tako?

Vesna Teršelič: Ako uporedimo stanje u društvu pre deset godina i danas, videćemo da se situacija pogoršava. Kritičke refleksije o odgovornosti za zločine sve je manje. Hrvatska kao društvo, uključujući i najvišu politiku, ne uspeva da se suoči s potrebom da se zločini i patnje žrtava priznaju. Sve se prilike propuštaju. Presude Haškog suda, kao i presude hrvatskih sudova u predmetima za ratne zločine, bile su takve prilike, no one su propuštene.

Slavimo isključivo naš heroizam i naše pobede, bez sagledavanja koliko je života ta pobeda stajala i bez priznavanja prava civilnih žrtava rata. U Hrvatskoj su od svih civilnih žrtava priznata prava jedino žrtvama ratnog silovanja i seksualnog nasilja u ratu.

Ali to ne znači da ćemo stalno nazadovati. Normalno je da se kao društvo krećemo malo napred i malo natrag. Vidimo da je tako i u regionu, ali i u celoj EU. Staromodna interpretacija rata, u kojoj smo mi samo žrtve i pobednici, ipak je kratkog daha. Iako istraživanja pokazuju da su mladi konzervativniji od starijih generacija, radeći s mladima vidim da oni nisu tako naivni i nakon nekog vremena počnu da propituju i sumnjaju. No to su procesi koje valja podsticati.

Šta je uzrok aktuelnom nazadovanju kada je reč o suočavanju s prošlošću?

Problema je više. Smatram da bi bilo važno da vlast izrazi žaljenje zbog konkretnih zločina u slučaju sudski utvrđenih činjenica, kao što bi trebalo priznati i prava civilnih žrtava, ali niz hrvatskih vlada to je propustio da učini. Mislim da političari misle da bi ih to kod birača previše koštalo. Tako verovatno razmišljaju u HDZ-u, ali ni u vreme socijaldemokratske vlade nisu napravljeni važniji iskoraci. SDP-ova vlada najavila je usvajanje zakona o pravima civilnih žrtava rata, ali taj zakon nikad nije usvojen.

Predsednik Mesić, a zatim i predsednik Josipović, napravili su određene korake prema izgradnji poverenja, a onda smo kao društvo, uz pomoć vlada koje smo izabrali, nazadovali. Bez obzira da li je reč o procesiranju ratnih zločina ili rešavanju sudbine nestalih, potrebna nam je regionalna saradnja, ali za tu saradnju nema političke podrške.

Čini se da je upravo Vaša inicijativa REKOM (Regionalna inicijativa za utvrđivanje ratnih žrtava), svojevrsna regionalna komisija za istinu i pomirenje, žrtva nedostatka takve podrške?

Kod REKOM-a se to najjasnije vidi. Za tu inicijativu nema prave političke podrške. Da bismo sagledali šta se događalo u ratu, nužna je regionalna saradnja, a u Hrvatskoj se na tu problematiku gleda isključivo iz perspektive Hrvatske. Deklaracija o Domovinskom ratu, usvojena u vreme SDP-ove vlade, propisuje se kao jedina merodavna, što je s demokratskog gledišta nepodnošljivo. Činjenice govore nešto sasvim drugo. Umesto da sagledamo kompleksnost rata i prikažemo i njegovu mračnu stranu, danas se u Hrvatskoj govori o „dostojanstvu Domovinskog rata“. Pa oprostite, ali koji rat ima dostojanstvo!?

REKOM bi omogućio da se čuju žrtve svih strana i da se tako sagleda višeslojnost i kompleksnost rata, koji je bio agresija, ali je imao i elemente građanskog rata. Tako bismo mogli da sagledamo stradanja Hrvata u Vukovaru, ali i zapitati se o doprinosu Hrvatske hrvatsko-bošnjačkom ratu 1993. i 1994. godine. To su vrlo ozbiljna pitanja bez kojih ne možemo reći da smo se suočili s prošlošću.

Hrvatska, međutim, uporno odbija da prizna da je u prošlom ratu bilo i elemenata građanskog rata. Kako to objašnjavate?

To je tužna činjenica s obzirom na to da je većina učesnika tog rata, i s jedne i s druge strane, iz Hrvatske, samo različite etničke pripadnosti, iako je u Hrvatskoj vojsci bilo i Srba i pripadnika drugih manjina. U velikoj većini slučajeva tu su hrvatski državljani ratovali protiv hrvatskih državljana. Agresija JNA je neporeciva, ali bilo je i elemenata građanskog rata.

Hrvatsko nazadovanje potvrđuju i nedosledne reakcije na poslednje haške presude. Dok se presude koje joj odgovaraju, poput presude Karadžiću, prihvataju, presude koje joj ne odgovaraju, poput presude za Herceg-Bosnu, vlasti odbacuju. Hrvatski narodni sabor u Mostaru nedavno je posebnom deklaracijom jednoglasno odbacio pravosnažnu presudu Haškog suda za Herceg-Bosnu. Kako komentarišete činjenicu da se nakon toliko godina na hrvatskoj strani „odbacuju“ haške presude?

Hrvatska na najvišem nivou odbija da prihvati presudu Haškog tribunala u predmetu „Prlić i drugi“ zato što to može i zato što EU nema kvalitetne mehanizme nadzora poštovanja vladavine prava. Porukom koja se time šalje nastavlja se negativna politika iz vremena Herceg-Bosne. EU od Hrvatske očekuje pozitivan doprinos Zapadnom Balkanu, ali izostaje kritička reakcija EU kada taj doprinos izostane.

U mostarskoj deklaraciji kojom je odbačena presuda za Herceg-Bosnu zapravo je kopirana saborska Deklaracija o Domovinskom ratu iz 2000. godine. Situacija u BiH izaziva najveću zabrinutost, ne samo kada je reč o hrvatskoj politici u BiH, nego i kada je reč o Republici Srpskoj. Njihove reakcije na presudu Karadžiću izvan su svake kritike.

Kada je reč o odnosu prema prošlosti, slično stanje vlada i u Srbiji. Nedavna godišnjica bombardovanja 1999. godine pokazala je kako u zvaničnom narativu postoje samo posledice, odnosno NATO bombe, ali ne i ono što je dovelo do njih. Kako to tumačite?

Postupanje predsednika Srbije i predsednice srpske vlade u tom slučaju je sramno, baš kao i učešće osuđenih ratnih zločinaca na javnim događanjima u Srbiji. To se, doduše, događa i u Hrvatskoj, gde Dario Kordić, osuđeni ratni zločinac, dobija priliku da javno obrazlaže svoju duhovnu transformaciju. Time se šalje potpuno pogrešna poruka, s obzirom na to da u Evropi ipak vrede drukčiji standardi. Od osuđenih za teška krivična dela, posebno za ratne zločine, očekuje se tišina u javnom prostoru.

Način na koji političari koketiraju s ratnim zločincima, ne samo u Hrvatskoj nego i u drugim postjugoslovenskim republikama, vraća nas natrag. EU bi u tim slučajevima trebalo da odlučnije reaguje. Ova problematika nadilazi kapacitete pojedinačnih zemalja i iziskuje šire forume i širi napor, a čini mi se da je Evropa u ovom trenutku preopterećena sopstvenim nasleđem i problemima.

Kako iz današnje perspektive gledate na bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine?

U to vreme bila sam aktivistkinja Antiratne kampanje i sećam se da smo godinama tražili podizanje optužnice protiv Miloševića kao najodgovornijeg za ratove i zločine u svim ratovima na području bivše Jugoslavije. U situaciji kada nisu postojala osnovna ljudska prava na Kosovu, podržali smo intervenciju, iako je među nama bilo i onih koji su zastupali posvemašnji pacifizam i potpuno zaustavljanje rata.

Međutim, neposredno uoči početka bombardovanja bilo je jasno da akcija nije pažljivo pripremljena. Kod oružane intervencije zaista je važno precizno isplanirati ciljeve akcije, a kada je postalo jasno da će biti civilnih žrtava, povukli smo naše slaganje s intervencijom. Mislim, međutim, da postoje situacije u kojima je oružana akcija opravdana i neophodna. Pogledajmo, recimo, Drugi svetski rat. No kada se donese takva odluka, akcija mora biti pažljivo isplanirana. U slučaju bombardovanja Srbije ne možemo govoriti o takvoj akciji.

Documenta sistematski prati suđenja za ratne zločine u Hrvatskoj i regionu. Kako se ovakav nedosledan pristup pri suočavanju s prošlošću odražava na procesuiranje ratnih zločina?

U Hrvatskoj svedočimo stagnaciji u procesuiranju ratnih zločina. Državno tužilaštvo nastavlja istrage, ali stalno je suočeno s ograničenim kapacitetima. Za razliku od borbe protiv korupcije, zbog čega je osnovan USKOK („Ured za suzbijanje korupcije i organiziranog kriminaliteta“ pri Tužilaštvu, prim. red.), to se nikad nije dogodilo za ratne zločine. Timovi su se u poslednjoj godini povećali, ali to nije dovoljno. Drugi je problem zastoj u regionalnoj saradnji. Najintenzivnije rade istražitelji u BiH, dok je u Srbiji jako smanjen interes tužilaštva za procesuiranje ratnih zločina, što je posledica političke klime u Srbiji.

Godinama se na čelu Documente bavite utvrđivanjem činjenica o ratu, žrtvama i zločinima, i to na svim stranama, bez diskriminacije, ali ste svejedno često izloženi napadima. Kako podnosite te napade?

Stoički, rekla bih. Živimo u vreme populizma u Evropi, u kojem je još lakše napadati aktiviste za ljudska prava, novinarke i novinare, rediteljske i redatelje. To koriste oni koji i žive od govora mržnje u javnom prostoru. Ovde je reč o demonizaciji organizacije koja prikuplja podatke o svim žrtvama, pa tako i o ubijenim Srbima i drugim nehrvatima. Zbog toga je Documenta, baš kao i neki novinari, izložena harangama i huškačkim kampanjama.

Hrvatska je polarizovano društvo, koje se suočava s nedovršenim ratom iz devedesetih. Taj se rat simbolički nastavlja nametanjem pojednostavljene verzije onoga što se u tom ratu dogodilo, pri čemu moramo imati na umu da se istovremeno nosimo i s nedovršenim Drugim svetskim ratom, u kojem se čak pokušava osporiti karakter i broj žrtava ustaških konc-logora, pa i najvećeg, Jasenovca.

*Vesna Teršelič, 1962, je mirovna aktivistkinja i osnivačica Documente – centra za suočavanje sa prošlošću. Od 1985. je učestvovala u nizu inicijativa za prava žena i ekologiju. Spada u osnivače Nove ljevice 2016. godine.

Objavljeno na DW, 08.04.2019)