Zločinci nisu heroji Albanaca

Intervju: Nataša Kandić

 

Razgovarao: Albatrit Matoshi, Zeri

 

Povodom početka razgovora između Kosova i Srbije rekli ste da će se raspravljati i rešiti problem nestalih osoba. Do sada je malo toga učinjeno, i poznato je da se više od 1600 Albanaca i stotine Srba još uvek vodi kao nestalo. Kako možemo zahtevati da se postigne pomirenje između dva naroda kada je još uvek mnogo nestalih ljudi na obe strane?

U Briselskim razgovorima ne pominju se prošlost, suočavanje sa prošlošću, ratni zločini, ili suđenja, iako su svi problemi, koji su predmet „dijaloga“, posledica oružanog sukoba i teškog kršenja ljudskih prava. O njima se govori kao „doprinosu“ normalizaciji odnosa, ali su ustvari istrgnuti iz suštine. O nestalim nema nijedne reči, kao što nije bilo ni u Kumanovskom sporazumu. Pitanje sudbine nestalih, vremenom postaje sve teže političko pitanje. Sigurna sam da ima još tajnih grobnica i u Srbiji i na Kosovu. Osim toga, ima i tragova o spaljivanju tela. Ali, otkrivanje tajnih grobnica i činjenica o tome gde su i kada spaljivana uvek vodi do visoko rangiranih oficira, kao što se pokazalo u slučaju tajne grobnice u selu Rudnica u Raškoj. Postojanje te grobnice obelodanio je svedok. Pod pritiskom EU, Vlada Srbije je morala da ekshumira tu grobnicu ali ignoriše dokaze koje je Fond za humanitarno pravo objavio: grobnica vodi do sela u opštinama Gllogoc i Drenica u kojima su tokom aprila i maja 1999. godine jedinice 37 motorizovane brigade ubile najmanje 300 civila, a potom, na osnovu naređenja komandanta te brigade, potpukovnika Ljubiše Dikovića, o „asanaciji bojišta“,  još uvek nepoznat broj tela ubijenih civila, žrtava ratnih zločina, prebačen je u Srbiju, i skriven na lokacijama u posedu VJ. Ne očekujem da će rešavanje sudbine preostalih nestalih biti brzo rešeno, pre svega zato što otkrivanje tajnih grobnica otkriva i odgovorne za počinjene zločine i skrivanje tragova zločina.

Imena nestalih se znaju, ali sve dok porodicama ne budu predati posmrtni ostaci, da mogu da organizuju dostojanstvenu sahranu, da obeleže grob, sećanje i pamećenje sudbine ostaje u okviru porodica. Posmrtni ostaci su presudni fizički simbol sećanja na žrtve. Samo stvarno fizičko prisustvo tela daje moć živima da zahtevaju sećanje na mrtve. Kada nema tela, nema sahrane, nema verskih obreda na grobljima, niti grobova. Kada nema grobova nema javnog pamćenja na mrtve, sve ostaje u okviru porodičnog sećanja.

Pomirenje je proces, a otkrivanje tajnih grobnica i rasvetaljavanje sudbine nestalih su deo tog procesa. Pomirenje je trajni proces, koji zavisi i od pojedinaca ali, pre svega, od državnih institucija i njihove spremnosti da primene mehanizme koji sprečevaju ponavljanje zločina i nasilja. Popis žrtava, kao i utvrđivanje okolnosti njihove smrti,  ima snagu kojom može da pomeri proces pomirenja prema drugima kao prema sebi jednakim.

Koliko je važno rješavanje pitanja nestalih osoba, i koje su greške dve zemlje do sada napravile u tom pogledu?

Greška je što pitanje nestalih nije tema razgovora između premijera Srbije i Kosova. Da su protesti na Kosovu organizovani sa zahtevom da Vlade Srbije i Kosova obelodane informacije o sudbini još oko 1.000 Albanaca i 450 Srba, čvrsto verujem da bi pitanje nestalih bilo na agendi dijaloga u Briselu.

Da li je potrebno stvaranje regionalne komisije koja bi se mogla baviti pitanjem nestalih i da li su relevantne zemlje spremne za to?

Po mom mišljenju regionalni pristup omogućuje komunikciju sa žrtvama iz “neprijateljske zajednice”. Iskustvo pokazuje da su Albanci i Srbi koji su učestvovali u regionalnom konsultativnom procesu o mandatu regionalne komisije bili vrlo iznenađeni kada su slušali ispovesti slične njihovom iskustvu. To je bilo odlučujuće za formiranje njihovog novog stava da “žrtve treba odvojiti od neprijatelja”. Drugi veliki rezultat regionalnih komunikacija bio je u postizanju saglasnosti učesnika da je popis imena početni korak u pomirenju, i da su u smrti sve žrtve jednake. Kada su u pitanju nestali, regionalni pristup je lakši za otkrivanje “tajni”. Iskustvo pokazuje da se svedoci zločina lakše odlučuju da otkriju svoja saznanja nakon slušanja ispovesti porodica nestalih iz “neprijateljske zajednice”.

 

Premijer Srbije Aleksandar Vučić ponudio je izvinjenje žrtvama u Bosni, ali ne i žrtvama na Kosovu. Može li bilo kakvo izvinjenje od Srbije pomoći poboljšanje odnosa s Kosovom?

Kada se govori o izvinjenju na prostoru bivše Jugoslavije, misli se na izvinjenje koje je učnio Willy Brandt. Međutim, mi nemamo političara kao što je bio nemački kancelar Brandt. Sa Kosova, i od političara, udruženja žrtava i iz organizacija civilnog društva, čuje se zahtev da se Srbija izvini Albancima za počinjene zločine i da bez izvinjenja nema pomirenja. S druge strane, udruženja srpskih žrtava izražavaju jaku sumnju u broj albanskih ratnih žrtava (8.693 civila i 2.122 pripadnika OK), smatraju da su većina pripadnici OVK, koji su poginuli u borbama, dok o srpskim žrtvama govore u hiljadama. Zbog toga je nužno da se utvrde imena i okolnosti stradanja svih žrtava. Kada se znaju imena, nema prostora za manipulaciju brojkama, ali ima prostora za izvinjenje. Tada izvinjenje ima snagu javnog priznanja i prihvatanja činjenica. Ja se zalažem za taj redosled.  

Kako vidite uključivanje civilne zaštite u Severnoj Mitrovici u kosovske institucije? Za mnoge članove tih struktura se sumnja da su počinili zločine. Imate li neke informacije da su neki od tih članova su sudjelovali u pokoljima na Kosovu?

Objektivno, uključivanje nelegalnih srpskih institucija u kosovske institucije doprinosi izgradnje kosovske države, i u tom smisli predstavlja dobar korak. Druga stvar je percepcija javnosti. Na Kosovu je rašireno uverenje da svaki Srbin koji je bio u uniformi ratni zločinac što, prvo, nije tačno, a drugo, jača percepciju srpske javnosti da su albanske žrtve ustvari pripadnici OVK, “teroristi” poginuli u borbama.

Koliko je demokratska Vlada u Srbiji, kada se albanska zajednica u Preševskoj dolini suočava sa nedostatkom školskih knjiga?

Bilo je i nepriznavanja diploma i zabrane unosa udžbenika sa Kosova i iz Albanije, danas je ipak situacija bolja. Policija je mešovita, pokazala se veoma dobro u prihvatu izbeglica. Slika albanskog policajca kako ljubi malog dečaka, izbeglicu iz Sirije, obišla je svet. Posle toga, taj policajac svakodnevno doživljava da mu ljudi prilaze, pozdravljaju ga, vole da se slikaju sa njim. Taj policajac je više učinio na zbližavanju etničkih zajednica nego ijedna državna institucija.

Kako komentirate izgradnju velike srpske vojne baze u Preševskoj dolini, kada se zna da je ovaj granični trougao već prepun vojnih i policijskih snaga?

Da, u Preševskoj dolini je previše vojske. Protiv sam izgradnje baze i koncentracije vojske u mešovitim sredinama kao što su Preševo, Bujanovac i Medveđa.

Kosovo je nedavno posetio srpski general Ljubiša Diković, koga ste okrivili za zločine u regionu Drenice i Dukagjin. Da li je KFOR trebao da dopusti njegov dolazak na mesto zločina?

Sastanak generala Dikovića sa komandom KFOR-a u njihovoj bazi pokazuje da KFOR ne prati politiku Vlade Kosova. U svakoj drugoj zemlji ovakav propust, kao što je poziv i dolazak generala Dikovića na Kosovo, uz činjenicu da ga je Fond za humanitarno pravo osumnjičio da je znao za ratne zločine pripadnika njegove brigade i za skrivanje tragova o zločinima, doveo bi do smene komandanta KFOR-a. Na Kosovu se to završilo tako što je KFOR objasnio Vladi da komandant nije bio obavešten o odluci Vlade Kosova kojom se načelniku Vojske Srbije zabranjuje ulazak na Kosovo.

Zašto srpska politika brani generala Dikovića?

Predsednik Srbije odlikovao je generala Dikovića u trenutku kada je Fond za humanitarno pravo objavio dosije Rudnica, koji pokazuje njegovu umešanost u prenosu i skrivanju tela ubijenih albanskih seljaka u Srbiji. Premijer Vlade ćuti o tome, dao je podršku osnivanju REKOM-a. Parnica koju general Diković vodi protiv mene i FHP-a završiće se u njegovu korist. Sud će doneti odluku da sam ja povredila njegov ugled, čast i dostojanstvo. Međutim, sud ne može da zabrani da se iznose činjenice o umešanosti generala Dikovića u ratne zločine na Kosovu. On će dobiti presudu ali zauvek ostaje činjenica da je masovna grobnica u Rudnici nastala njegovom odlukom o “asanaciji bojišta” u selima opštine Glogovac i Skenderaj, u kojima je bila prisutna 37 brigada kojom je komandovao tadašnji potpukovnik Ljubiša Diković. To ostaje zauvek, dok će presuda, u nekoj boljoj budućnosti, služiti kao primer zloupotebe suda u političke svrhe.

Moja lična procena je da će general Diković dobiti presudu u svoju korist ali da neće ostati na poziciji načelnika Generalštaba, da će biti penzionisan. Verujem da premijer Srbije ima problem da za State Department i EU objasni zašto Vlada ne reaguje na otkrivanje masovne grobnice u Rudnici i na navode FHP-a da ta grobnica teško optužuje načelnika Vojske Srbije.

Koje posledice vi lično trpite zbog osuđivanja zločina počinjenih od osoba koje Srbija smatra patriotama? Protiv vas se vodi suđenje u Srbiji. Bojite li se da ćete biti kažnjeni pred sudom?

U poslednjih 15 godina najmanje 30 tužbi i nekoliko krivičnih prijava je podignuto protiv mene. Policajci su u velikom broju podizali protiv mene tužbu za naknadu štete jer sam im navodno povredila lični ugled time što sam u krivičnoj prijavi, koju je FHP podneo protiv komandanta 37 brigade MUP Srbije, o policajcima govorila loše. Te tužbe sud je odbacio, ali je prihvatio tužbu generala Dikovića i, zabranjujući novinarima da prate suđenje, otvoreno stao na stranu načelnika Generalštaba. Sve drugo, mislim na optužbe da  “prodajem” srpske generale, da štitim Hrvate, Muslimane i Albance, da ne vidim srpske žrtve, sve to je normalno u situaciji kakva je u regionu i u Srbiji. Ne žalim se, živim u miru sa onim što radim.

Koji je vaš stav prema Specijalnom sudu koji je odobrila Skupština Kosova?

Najbolje bi bilo da se sudi na Kosovu, pred očima javnosti. Međutim, u ovom trenutku to nije nemoguće, pre svega, zbog mogućeg nasilja koje bi neke grupe mogle preduzeti u cilju blokade suđenja. Osnivanje suda koji će imati snagu da procesuira zločine koje Haški tribunal nije mogao zbog nadležnosti za zločine počinjene samo do kraja juna 1999, godine, koji će organizovati bolju zaštitu svedoka nego Haški tribunal i sudovi na Kosovu, i koji će, nadam se uspešno, pridobiti javnost da heroji albanskog naroda nisu oni koji su umešani u zločine protiv pripadnika manjina i protiv navodnih kolaboracionista, što je na Kosovu zabranjena tema razgovora, u prilogu je vladavine prava. Da iza projekta suda ne stoji SAD, niko iz Evrope ne bi mogao da realizuje ideju o osnivanju suda koji će se baviti zločinima posle juna 1999. godine.

Rad Specijalnog suda mora da bude praćen intenziviranjem suđenja u Srbiji za zločine počinjene na Kosovu. Inače, mnogi na Kosovu, a i van Kosova, pitaće se gde je pravda za preko 8.000 albanskih civilnih žrtava. Srpski generali su osuđeni zbog učešća u zajedničkom zločinačkom projektu, ali u Srbiji nema suđenja oficirima i vonicima/policajcima za konkretne zločine – u Meje, Đakovici, Korenici, Beloj Crkvi, Kruši, Pokleku i brojnim drugim mestima, gde su počinejni masovni zločini.

Na Kosovu se veruje da taj sud neće kazniti stvarne zločince nego pripadnike OVK. Koji je vaš komentar?

Na završetku istrage, John Clint Williamson je rekao da će optužnice biti podignute protiv pripadnika OVK koji su činili zločine protiv čovečnosti. Treba mu verovati, on je američki tužilac, dobar tužilac, i dobar poznavalac svih nas, i toga šta smo radili od 1991. godine.

 

(Objavljeno 25 Januara 2016.)