RSE: Zašto u Srbiji padaju presude za ratne zločine

“Imali smo jedan jedini slučaj, jedan jedini pokušaj da i za te romske žrtve dođe do neke pravde. Ja se lično osećam vrlo deprimirano, osećam se kao učesnik u stvaranju nečega što je dovelo do teškog ponižavanja žrtava“, kaže za RSE Nataša Kandić, koja je zastupala žrtve ovog zločina.

Objavljeno 22.06.2015, Radio Slobodna Evropa

Slučaj poznat pod nazivom “Simini četnici”, u kojem su sedmorica pripadnika istoimene paravojne formacije oslobođeni optužbi za ratne zločine nad civilima u selima kod Zvornika, poslednja je u nizu presuda koje su pale. Time je većina sudskih odluka u najznačajnijim predmetima ratnih zločina ili ukinuta ili vraćena na ponovno suđenje. U Tužilaštvu za ratne zločine najavljuju žalbe, i poručuju da ih ovo neće obeshrabriti. To, međutim, nije slučaj i kada je reč o žrtvama i njihovim porodicama.

Višegodišnje kazne za pripadnike paravojne formacije “Šakali” za zločine u kosovskim selima Ćuška, Zahač, Pavlan i Ljubenić – oborene. Kazne pripadnicima JNA, lokalne vlasti i paravojne formacije “Dušan Silni” za zločin u hrvatskom Lovasu – oborene. Okrivljeni za učešće u zločinu na “Ovčari” kod Vukovara – na slobodi. Presude u svim ovim važnim slučajevima koje je vodilo Tužilaštvo za ratne zločine Srbije su poništene, a predmeti vraćeni na ponovno suđenje.

“Neko drugi bi se obeshrabrio, ali mi nećemo. Mi ćemo raditi naš posao“, kaže za RSE tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević.

On najavljuje žalbu na poslednju oslobađajuću presudu pripadnicima paravojne formacije “Simini četnici”, koju je ovoga puta doneo Viši sud, uz obrazloženje da nije bilo dokaza da su optuženi počinili zločine nad civilima romske nacionalnosti u selima Skočić, Malešić, Klisa, Petkovci i Drinjača kod Zvornika.

“To je presuda koja je već jednom ukidana. Oni su prvostepenom presudom bili osuđeni na dugogodišnje kazne zatvora od dve pa do dvadeset godina. Tu se ništa specijalno nije izmenilo i sad se odjednom oslobađaju. I to tako što u obrazloženju sudija kaže da je nesumnjivo da se zločin desio, da je nesumnjivo da su svi ti koje smo mi optužili bili na licu mesta, ali da nema dokaza, odnosno da nismo konkretizovali njihove radnje izvršenja. Mi ćemo to napadati, tako da se ne bih u tom pravcu mnogo izjašnjavao, ali to je dosta neprihvatljivo sa našeg aspekta. Mi ćemo to reći u žalbi, ali u svakom slučaju čudno“, navodi tužilac za ratne zločine.

Ovaj slučaj javnosti je poznat i kao “Zvornik 5”, a u ovom mestu počinjeni su neki od najsvirepijih zločina tokom rata u BiH. Pripadnicima “Siminih četnika” na teret se stavljaju silovanja, i ubistvo trudnice sa detetom u naručju, kao i ubistvo sedmoro dece uzrasta između dve i 13 godina.

“Imali smo jedan jedini slučaj, jedan jedini pokušaj da i za te romske žrtve dođe do neke pravde. Ja se lično osećam vrlo deprimirano, osećam se kao učesnik u stvaranju nečega što je dovelo do teškog ponižavanja žrtava“, kaže za RSE Nataša Kandić, koja je zastupala žrtve ovog zločina.

Među predmetima koji bi, iako iz drugih razloga, mogli dobiti drugačiji epilog je i ubistvo više od 200 ratnih zarobljenika na poljoprivrednom dobru Ovčara kod Vukovara. Posle 12 godina, šestorica okrivljenih za učešće u ovom zločinu brane se sa slobode pred Apelacionim sudom, a nakon što im je ukinuta pravnosnažna presuda kojom su bili osuđeni na po 20 godina zatvora.

“Obezvređuje se jedna presuda, jedno suđenje koje je zaista po oceni svih urađeno uz poštovanje najviših pravnih standarda, kako domaćih tako i međunarodnih, i mi smo došli u jednu vrlo neprijatnu situaciju“, rekao je Vukčević.

Ukazujući na praksu preispitivanja i ukidanja presuda za ratne zločine, navodi i sa kakvim se pritiscima u ovakvoj klimi suočavaju.

“Prvo se ne razume naš posao. Često nam se spočitava da dosta dugo traju postupci. Tu su u pitanju ratni zločini i to je vrlo kompleksna materija. Dokazivanje je poseban problem, uglavnom preko svedoka, a to su sve ljudi koji su prošli kroz užas, koji imaju traume. Imamo svedoke koji napišu izjavu i kažu da je to sve što su rekli istina, ali neće da potpišu zato što imaju iskustvo svojih sapatnika koji ponovo prolaze kroz pakao. Druga stvar je relativizacija i treće, što je najgore, je pritisak izvršne vlasti. Bili su napadi na nas, pozivani smo na skupštinske odbore da se izjašnjavamo. Imamo uspeh podizanja optužnice u Štrpcima, a onda nam kažu da bi trebalo tako da smo efikasni kada su u pitanju srpske žrtve. A nakon toga isporuče čoveka koji je ubio pet Srba, ako ćemo tim rezonom, odnosno tim rečnikom da se služimo“, kaže Vukčević.

Sve veći broj obrta u suđenjima za ratne zločine, nameće pitanje da li i šta stoji iza odluka prema kojima bi sve više osuđenih zbog teških zločina danas moglo slobodno šetati ulicama.

Obeshrabrene žrtve

Navodeći da problem postoji, ekspert za međunarodno krivično pravo Ivan Jovanović ovde ne vidi uticaj politike. Ukazuje na to da nisu sve presude poništene iz istog razloga, i dodaje i primer obaranja presude bivšim pripadnicima Oslobodilačke vojske Kosova, tzv. Gnjilanskoj grupi, koji su bili osuđeni za zločine nad srpskim stanovništvom.

“Ono što je zajednički problem u svim tim predmetima gde ima velikog broja izvršilaca je u tome da sud zahteva od tužilaštva, što je u skladu sa standardima krivičnog prava, da dokaže tačno učešće svakog od pojedinačnih saučesnika u tom događaju, odnosno da opiše koje je tačno radnje svaki od saučesnika preduzeo, što nije nimalo lako kada se radi o slučajevima gde ste vi imali gomilu ljudi koja je zajedno izvršila niz krivičnih dela koja spadaju u ratni zločin, a uglavnom imate svedoke koji govore o nekim pojedinačnim događajima u nizu neke grupe događaja. I onda prvo tužilaštvo, a onda i sud treba da sklopi mozaik. Dakle, ja vidim da je to problem, ali ne vidim ništa sumnjivo sa političke strane i ne mogu da uperim prst u sud ili u tužilaštvo“, rekao je Jovanović.

Iako navodi da je u nekim slučajevima bilo i onih pravnih, Nataša Kandić sa druge strane smatra da su preovlađujući razlozi zbog kojih dolazi do ukidanja presuda upravo politički.

„Ono što je upadljivo je da Apelacioni sud nije izgradio standarde nego postupa vrlo različito od slučaja do slučaja. U nekim predmetima navodi da je vrlo važno da se dokaže radnja koju je svaki pojedinačni optuženi učinio. U nekim drugim slučajevima kaže da su pripadnici grupe delili zajednički cilj i da nije potrebno dokazivati radnju svakog pojedinačno. Dogodilo se da su sve sudije koje su sudile u predmetima sa najvećim brojem žrtava nakon prvostepenih presuda prebačeni, navodno su dobili veću poziciju i postali sudije u Apelacionom veću, a zapravo su one sklonjene“, navodi Nataša Kandić.

Prema njenim rečima, odnos vlasti prema ovom pitanju javno jedemonstrirao predsednik Srbije Tomislav Nikolić koji je povodom najave istrage protiv načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića, tužiocu Vukčeviću poručio da razmisli “šta on to kopa po Srbiji”.

 

“Njegova izjava je bila u vezi sa masovnom grobnicom u Rudnici i izveštajem Fonda za humanitarno pravo. Onda je usledilo i odlikovanje generala Dikovića koji se dovodio u vezu sa brojnim zločinima koji su počinjeni u zoni njegove odgovornosti za vreme rata na Kosovu. Dovoljno je otići na bilo koje suđenje, pratiti atmosferu u sudnici i videti da se tu definitivno nešto dogodilo. Imamo situaciju u kojoj se optuženi u sudnici ponašaju kao da su oni žrtve, da su oni ti koji su branili srpski narod, interese srpske države i da su sada tamo neki tužioci, neke sudije, neka javnost, neka međunarodna zajednica naterali ovu državu da sudi njenim herojima. Mislim da svako ko misli dobro ovoj državi mora da se oseća vrlo deprimirano“, rekla je ona.

Za preživele žrtve i porodice ubijenih, koje su pravdu čekale pred beogradskim sudom u višegodišnjim mučnim postupcima, nema više ohrabrenja da se bore i učestvuju, kaže Kandić. Baš kao ni za dečaka iz okoline Zvornika koji je preživeo, i nedavno na slobodu ispratio “Simine četnike”.

„Taj dečak, jedini koji je preživeo, je godinama pratio suđenje. Sam se izborio da i taj slučaj dobije neki značaj u javnosti. On sada živi u Tuzli i ta njegova višegodišnja borba… Radi u hotelu, pa moli da dođe na suđenje, da prati. Osećao se kao da doprinosi nečemu, da će i te žrtve biti zapamćene, a onda je otišao pognute glave pitajući se šta je on to uradio dolazeći godinama da prati to suđenje.“