Oni koji prošlost ne nauče, osuđeni su da je ponavljaju

Regionalna konferencija “Kritička kultura sećanja – između sećanja, poricanja i zaborava“

 

Kultura sećanja podrazumeva proces u kojem se neguje osećaj za drugoga, da se prepozna zlo i da se stvori empatija za drugoga. Ali, kod nas se u školama uče različite istine i tako decu odgajamo za buduće konflikte ili u najmanju ruku gradimo veliku etničku distancu. Mi živimo svojevrsnu istorijsku lobotomiju, rekao je reditelj iz Sarajeva Dino Mustafić na konferenciji „Kritička kultura sjećanja – između sjećanja, poricanja i zaborava”, koju su u Banjaluci 17. septembra/rujna 2015. organizovali Friedrich-Ebert-Stiftung BiH i Centar za demokratiju i tranzicionu pravdu. Tih dana u parlamentu Republike Srpske čekala je na raspravu Rezolucija o osudi zločina u Srebrenici, još jednom bez uspeha.

Zar je moguće da se 20 godina posle rata ne možemo dogovoriti da popišemo nestale i pronađemo mrtve, upitao je Mustafić, i založio se za formiranje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava (REKOM). Upravo utvrđivanje činjenica i tačan popis svih žrtava preduslov su za sprečavanje svake dalje političke manipulacije posledicama ratovima koji su pratili raspad SFRJ.

Na konferenciji na kojoj se tragalo za odgovorom na pitanje Kako se odnosimo prema prošlosti diskutovali su brojni predstavnici akademske zajednice, umetnici, pisci, novinari, diplomate, politički analitičari. Svi su ukazali na značaj bavljenja kulturom sećanja u regionu. Kako je to formulisao psiholog Žarko Korać iz Beograda, neko stalno treba da otvara pitanje korekcije kolektivnog sećanja i da podseća sopstvenu naciju na zla koja su počinjena u njeno ime. Korać je kritikovao društvene intelektualne elite za koje je rekao da su „koruptivne“, da „ne vrede pišljiva boba“ i da su se “strašno obrukale“.

“To je ta priča o socijalnom Alchajmeru, o konceptu prošlosti kao samoposluživanju iz kojeg uzimamo samo ono što nam se sviđa. Svakodnevno prisustvujemo postjugoslovenskom prvenstvu u autoviktimizaciji, što liči na zauzimanje startnih pozicija za naredni sukob”, rekao je profesor Žarko Puhovski iz Zagreba. “Oni koji prošlost ne nauče, osuđeni su da je ponavljaju, kazao je on.

I psiholog Srđan Puhalo, koji se godinama bavi proučavanjem kulture sećanja, založio se za osnivanje REKOM-a, jer “našoj deci treba da ostavimo tačne informacije o žrtvama ratova iz devedesetih godina”.

„I zato je REKOM dobra stvar: ne treba nam interpretacija već informacija. Ali, mediji prećutno prelaze preko manipulacija i laži”, rekao je Puhalo.

Istoričar i bivši ambasador BiH Slobodan Šoja ocenio je da je u BiH na delu “koalicija loših političara i loših naučnika”, te da se u toj zemlji o prošlosti govori samo s jednim ciljem – da se ukaže da je neko drugi kriv. Kritiku obrazovnog sistema iznela je i Dijana Antunović Lazić iz Evropskog doma u Vukovaru koja je govorila o problemima sa kojima se suočava obrazovanje najmlađih.

“Imamo škole koje pohađaju deca u nastavi na hrvatskom jeziku i deca koja pohađaju nastavu na srpskom jeziku i ćirilićnom pismu. Od vrtića deca ulaze na isti ulaz, a onda jedni idu na levu a drugi na drugu stranu, jedni idu na jednu stranu, igrališta a drugi na drugu stranu. To je jedna nevidljiva ograda među decom”, navela je Dijana Antunović Lazić.

Učesnici konferencije bavili su se i Rezolucijom o osudi zločina u Srebrenici, i Deklaracijama o priznavanju genocida nad Jermenima od 1915. do 1917. godine, i o osudi zločina nad Srbima u NDH koje su u parlamentu Republike Srpske bile uzrok brojnih političkih sukoba, a o kojima se na kraju nije raspravljalo, već su povučene s dnevnog reda. Ocenili su da nije nastala nikakva posebna šteta time što su te rezolucije i deklaracije povučene bez rasprave, jer su imale za svrhu političku upotrebu, a ne iskazivanje poštovanja prema žrtvama.

Na to da takve deklaracije i rezolucije postaju sopstvena suprotnost ukazao je profesor iz Banjaluke Mladen Mirosavljević: “Takvi dokumenti nemaju šansi da zažive i postanu dio kulture sjećanja, jer interesnim grupama unutar političkog establišmenta služe samo za sopstvenu promociju”.

Istog je mišljenja i profesor iz Mostara Mile Lasić, koji je dodao i da se takvim inicijativama vodi politika i izvan granica BiH. On je objasnio da rezolucije kojima se tretiraju pojedinačni zločini i krivci ne doprinose kulturi sjećanja. Profesor Lasić smatra da sve počinjene zločine u XX veku treba pobrojati, i izučavati u okviru redovne nastave.

Deklaracije bi morale da pokazuju postojanje iskrenih namera za preuzimanje odgovornosti, kajanje i poštovanje prema žrtvama, složili su se učesnici. To će onda značiti da je i na ovim prostorima zaživela kultura sjećanja.

 

(Pripremila Jelena Grujić Zindović prema izveštajima Autonomije, ATV i Buke)