Države jugoistočne Evrope, EU i „pomirenje“

Koliko god da su sporazumi suprotstavljenih političkih elita neophodni i koliki god potencijal imali u doprinosu pomirenju, oni sami po sebi ipak ne predstavljaju pomirenje. To je jedan daleko širi proces sa implikacijama na institucionalnim, društvenim i kulturnim nivoima

Piše: Eric Gordy

Nema mnogo sumnje da srpska vlada polako stiče međunarodni politički kapital, i to zbog dva razloga ‒ relativno prihvatljivog stava prema izbeglicama koje stižu u zemlju i povremene spremnosti na sporazume sa Vladom Kosova. Svako ko se ne nalazi na nekom od političkih ekstrema verovatno će se složiti da ona u tom pogledu i zaslužuje pohvale koje su joj upućene. Međutim, interesantno je pomenuti i načine na koje se takva pozicija Vlade tumači s preterivanjem. Na primer, nakon razgovora sa premijerom Aleksandrom Vučićem, Komesar za proširenje Unije Johannes Hahn postavio je poziciju Vlade u kontekst pomirenja, obećavajući pri tome i odgovarajuću nagradu. Ovo su bile njegove reči:

„Pomirljiv odnos i postupci premijera Vučića i srpske vlade prema susedima, kao i nastavak dijaloga sa Kosovom na najvišem nivou, predstavljaju najbolje primere za to. Ukoliko sve to objedinimo, ubeđen sam da ćemo se naći na dobrom putu da otvorimo pristupne pregovore o prvim poglavljima do kraja ove godine.“

Vučić je na to odgovorio izjavom u kojoj je preuzeo zasluge za jedan širi spektar aktivnosti, naglašavajući pri tome nagradu koju mu je Hahn obećao:

„Smatramo da smo u poslednje vreme u svim ili bar u mnogim sferama društvenog života postupali dobro i ozbiljno i da smo time zaslužili otvaranje pristupnih pregovora o pojedinačnim poglavljima do kraja godine.“

Deo ove razmene koji zaslužuje najveću pažnju jeste povezivanje kooperativnih poteza sa „pomirenjem“ i očekivane posledice toga. Ako bismo sve to izrazili na jedan shematski način, izgledalo bi otprilike ovako:

1. Pomirenje se demonstrira „dobrim ponašanjem“.
2. Primeri „dobrog ponašanja“ su: a) kooperativan odnos prema međunarodnim institucijama i b) spremnost na sporazum sa političkim elitama u susednim državama.
3. Motiv za „dobro ponašanje“ je materijalna nagrada; u ovom slučaju napredak u procesu integracija u međunarodne institucije.

Moglo bi se reći da su sve ove pretpostavke tačne ili, čak, da se nijednoj od njih ne može prigovoriti. Jedini osnov po kom bi neko mogao da kritikuje Hanovu impliciranu definiciju pomirenja je to da je ona možda preuska i nepotpuna. Naime, stiče se utisak da ona, zapravo, sugeriše da se pomirenje ostvaruje sporazumima političkih elita koji buduća neprijateljstva čine manje verovatnim.

Naravno, lako je videti da, sami po sebi, sporazumi elita ne umanjuju verovatnoću budućih neprijateljstava u značajnijoj meri. To je očigledno i u povremenim eskalacijama nacionalno zasnovanih retorika koje su vremenom okupirale najveći deo političkog života Bosne i Hercegovine, posebno kada je reč o odnosima Republike Srpske i federalnih institucija. To je bilo očigledno i u načinu na koji je spor Srbije i Hrvatske oko preusmeravanja izbeglica veoma brzo prerastao u ekonomske sankcije i granične blokade, tokom kog su premijeri obe države u medijima otvoreno govorili da nemaju nikakvu želju da razgovaraju jedan sa drugim. Iza toga stoje dva glavna razloga; prvi je da su političke elite, koje zajedno zaista imaju potencijal da tenzije smiruju, u podjednakoj meri u stanju i da ih produbljuju; drugi razlog je to da sporazumi između elita ne nude istovremeno i odgovor na element nezadovoljstva šire javnosti koji je prisutan u njihovoj pozadini.

Zato nije preterano teško zaključiti da koliko god da su sporazumi suprotstavljenih političkih elita neophodni i koliki god potencijal imali u doprinosu pomirenju, oni sami po sebi ipak ne predstavljaju pomirenje. To je jedan daleko širi proces sa implikacijama na institucionalnim, društvenim i kulturnim nivoima, koji istovremeno uključuje stvaranje i razmenu shvatanja samog sukoba iz prošlosti, priznanje odgovornosti (odnosno postupke koji su takvom priznanju konzistentni), razumevanje različitih problema i zabrinutosti koji potiču iz različitih društvenih javnosti, ali i sve pozitivne korake koji bi odgovorili na brojne potrebe proistekle iz samog iskustva sukoba i nasilja.

Ovakvo šire shvatanje takođe može biti predstavljeno shematski. Takvo pomirenje (u najmanju ruku) uključuje ovih pet nivoa:

1. Pomirenje podrazumeva komunikaciju između institucija. Ta vrsta komunikacije uključuje i onaj vid sporazuma čiji su značaj Hahn i Vučić s pravom potvrdili. Ono takođe uključuje i aktivnosti u koje su se lideri ovog regiona upuštali samo povremeno, uz prekide i oklevanje, poput javnih izvinjenja i potvrda utvrđenih činjenica. Istovremeno, važni su i neophodni sporazumi (poput sporazuma Srbije i Kosova o normalizaciji odnosa) i zvanične posete (poput poseta članova Predsedništva BiH Beogradu koje dramski preuveličavaju i samo postojanje diplomatskih odnosa između ove dve zemlje). Ali, pomirenje na institucionalnom nivou zahteva i jasne izjave sa najvišeg institucionalnog nivoa o zajedničkoj posvećenosti tom cilju. Tako se mogu davati kojekakve zvanične mirovne izjave, ali one, u nedostatku političke volje, ipak ne predstavljaju pomirenje.
2. Pomirenje podrazumeva komunikaciju unutar institucija. Pomirenju mogu doprineti samo institucije koje su pročistile svoje redove, unapredile svoje procedure i položile jasne račune javnosti o svojoj institucionalnoj odgovornosti i posvećenosti toj novoj institucionalnoj svrsi. To se odnosi na čitavu institucionalnu sferu, ali pre svega na institucije sa najvećom ulogom u proizvodnji, odnosno utvrđivanju krivice za postupke iz              prošlosti, a time i njeno prevazilaženje ‒ vojska, bezbednosne strukture i sudske institucije. Upravo unutar tih institucija postoji apsolutna obaveza kažnjavanja ili smenjivanja pojedinaca odgovornih za počinjene povrede ljudskih prava, uključujući i obuku osoblja za sprečavanje budućih povreda, ali i odgovornost za to da sve institucije javnosti polože jasne kolektivne račune o svojim postupcima iz prošlosti, odnosno svojoj svrsi u budućnosti. Zbog toga nastavak kontroverze oko ratnih aktivnosti određenih osoba (poput Ljubiše Dikovića i Gorana Radosavljevića) sugeriše da institucije, zapravo, nikada nisu prihvatile svoje nove uloge osmišljene da doprinesu čitavom procesu pomirenja.
3. Pomirenje podrazumeva komunikaciju institucija i javnosti. Iako sve vlade regiona mogu da se pozovu na brojne gestove kojima su ispunile neke od uslova nametnutih spolja (poput obezbeđivanja tražene dokumentacije optuženima i Tribunalu, uspostavljanja specijalnih sudova i tužilaštava, prekogranične saradnje u sprovođenju istraga i primeni zakona), njihovi zvaničnici su istovremeno o tim aktivnostima u javnosti govorili (kada su o njima uopšte i govorili) isključivo u opštim i neodređenim crtama. Paralelno sa tim, mediji i obrazovne, političke i verske institucije uglavnom su zadržali isti ton etno-nacionalne isključivosti i nezadovoljstva koji je bio dominantan u periodu sukoba. Iako pomenuti gestovi jesu neophodni, da bi doprineli pomirenju na iole smislen način, javnosti je neophodno predočiti sve što se u tom pogledu radi, razloge zbog kojih se sve to radi i na koji način se razlikuje od svega što je rađeno u prošlosti. Uslovljavanje i ispunjavanje uslova stvaraju atmosferu u kojoj je komunikacija ograničena isključivo na političke elite, što ni na koji način ne menja sam javni diskurs.
4. Pomirenje podrazumeva komunikaciju suprotstavljenih javnosti. Aktivnosti u oblasti pomirenja ne odvijaju se samo na nivou institucija. Centralni element i jedan od ciljeva pomirenja odnosi se upravo na javnosti koje su do tada bile ohrabrivane da su sukobljavaju i jedna drugoj suprotstavljaju, kako bi na kraju počele da razmenjuju svoja iskustva i shvatanja i razvile zajednička sećanja i kapacitet da se među sobom priznaju. Slobodna komunikacija i kretanje ljudi ohrabruju taj proces koji istovremeno uključuje i aktivnosti građanskih, obrazovnih, verskih, medijskih i kulturnih institucija. Njihov glavni doprinos ogleda se u održavanju atmosfere tolerancije i otvorenosti. I pored činjenice da je u čitavom regionu pokrenut zaista impresivan broj inicijativa osmišljenih da ohrabre upravo tu vrstu komunikacije, čini se očiglednim da je to ostvareno uprkos, a ne zahvaljujući institucijama sa najvećim kapacitetom da doprinesu čitavom tom procesu.
5. Pomirenje podrazumeva konkretne aktivnosti u oblasti utvrđivanja činjenica, restitucije i retribucije u koje će biti uključena čitava javnost. Osnovne činjenice o nasilju iz devedesetih su i dalje u iznenađujuće velikoj meri nepoznate. Aktuelni sporovi oko broja žrtava i nestalih, logističkih struktura, komandne odgovornosti i sličnih pitanja delimično se mogu pripisati nepotpunom istraživanju činjenica, a delom i insistiranju na poverljivosti nekih korisnih informacija. Međutim, razjašnjenje i opšte poznavanje nekih fundamentalnih činjenica o sukobu istovremeno su i jedini moguć temelj pomirenja. Pored toga, neophodno je odgovoriti priznanjem i odštetom na potrebe svih čiji su životi bili zahvaćeni nasiljem. Jedan od ključnih elemenata za to su i pravne promene koje bi potvrdile status i prava civilnih žrtava, a taj posao nikada nije urađen. Identifikacija i procesuiranje počinilaca takođe moraju biti shvaćeni kao potrebe žrtava, međutim, lokalne pravosudne institucije država regiona su se tim poslom bavile u najmanjoj mogućoj meri, tek da bi zadovoljile postavljene međunarodne uslove, pa on još uvek predstavlja sveprisutnu društvenu potrebu.

Posmatrano iz perspektive šireg tumačenja svega što pomirenje uključuje, možda je razumnije zaključiti da Srbija, zajedno sa svim ostalim državama u regionu, u tom pogledu nije uradila puno, već naprotiv, veoma malo toga. Osnovni uzrok za to bi veoma lako mogla da bude činjenica da su sve te šire aktivnosti koje predstavljaju jedan od preduslova pomirenja i obuhvataju ne samo političke, već i društvene i kulturne institucije, do sada u velikoj meri bile ograničene samo na sektor političkih institucija.

Možda su EU i Johannes Hahn (koji govori u njeno ime) zaista zadovoljni takvim ograničenim napretkom u jednoj ograničenoj sferi. Međutim, takav uzak pristup pomirenju ne uzima u obzir potrebe različitih javnosti ovog regiona. Ako pođemo od toga da je jedna od svrha pomirenja da doprinese bezbednosti smanjenjem izgleda za neki budući sukob, takav pristup, zapravo, ne uzima u obzir čak ni potrebe same Unije.

Autor je profesor na Katedri za slovenske i istočnoevropske studije pri Londonskom univerzitetu