Ispostavilo se da je “balvan revolucijom” rukovodio jedan poznati “patriota – biznismen”, kome je sporazum sprečavao nelegalnu trgovinu.

Povodom Uskrsa, daleke 1920. godine, dakle po završetku Prvog svetskog rata, veliki hrvatski i jugoslovenski pisac Miroslav Krleža napisao je pesmu “Pieta” (Milost). Poslednji stih te pesme glasi ovako:

“… a sve je laž, laž grozna ni crna ni bela,

Laž barikada, knjiga, reči, opela,

I ničeg nema, ni Boga ni vraga.

O zašto smo se klali, mati moja draga.”

Setio sam se i balvana na Kosovu i tih stihova prošle nedelje, kada su naši lažni verbalni borci protiv “lažne” države Kosova, poput narikača na groblju, oplakivali prijem bivše srpske južne pokrajine u Evropsku fudbalsku uniju. Setio sam se takođe, da sam pre ravno dve godine, u Danasu napisao: “Da je na čelu fudbalske Srbije autentični Evropljanin, on bi ispoljio sasvim drugačiji patriotizam. Otišao bi u Prištinu i sa kolegom Fadiljom Vokrijem potpisao sporazum o normalizaciji fudbalskih odnosa.”

Sve je bilo uzalud, Karadžić ostaje dosledan u svojoj “balvanskoj” fudbalskoj politici. Ponašanje i izjave predsednika FSS na Kongresu UEFA i posle njega podržao je i premijer Vlade Srbije Vučić izjavom da je prijem Kosova nepravda i da će se Srbija za pravdu boriti svim pravnim sredstvima. To praktično znači da će za velike pare uzete od nas poreskih obveznika, država Srbija tužiti UEFA Međunarodnom sportskom sudu u Lozani i naravno izgubiti spor. Zato i ukazujem premijeru i njegovim sportskim podanicima iako znam da je njih za to baš briga: velika je kontradikcija između takvog njihovog stava i sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine, koji su tačno pre tri godine, u prisustvu tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića, potpisali Ivica Dačić i Hašim Tači. U članu 14. tog Sporazuma doslovce stoji: “Dve strane se obavezuju da neće jedna drugu blokirati, niti podsticati druge da ih blokiraju na putu ka Evropskoj uniji.”

Ima li ičeg normalnijeg od toga da se u normalizaciju odnosa Srbije i Kosova krene od “najvažnije sporedne stvari na svetu” – fudbala? I da, ako je želja za normalizacijom iskrena, sve krene od prijateljske utakmice Kosovo – Srbija u Prištini. Nažalost, jaz između verbalnih stavova naših zvaničnika na međunarodnoj sceni i životne stvarnosti je nepremostiv.

Hoće li se ikada ukazati Pieta (milost) nama građanima Srbije koji nismo podanici nijedne vlasti. Dokle ćemo mi biti taoci svih vlasti od Miloševića do Vučića i njihove opšte, a posebno politike prema Kosovu?

Nedavno je u ruskom gradu Kazanju (Tatarstan) održano Evropsko prvenstvo u džudou. Kada je mlada reprezentativka Kosova Majlinda Keljmendi osvojila titulu šampionke kontinenta i kada je kao što je normalno, svirana himna Kosova, a vojnici ruske armije stajali mirno prilikom dizanja kosovske zastave, u mnogim našim novinama osvanuo je naslov: “Rusi priznali Kosovo”. A nije mali broj i naših političara i politikanata, u vidu sportskih radnika koji su zavapili: “To je strašno, to je sramota, Rusi su time praktično priznali Kosovo!”

Zaboravlja se pri tom da je svaka međunarodna sportska organizacija: dobrovoljna, nepolitička, nevladina i ne verska, pa ko voli nek izvoli. Da li je kao dosledan borac protiv ulaska Kosova u UEFA, Tomislav Karadžić posle prijema te naše nekadašnje pokrajine, trebalo u znak protesta da ispiše Srbiju. Jer po logici stvari, kad tad sledi utakmica Srbija – Kosovo a to znači da će dva prijatelja Tomislava: Nikolić i Karadžić, morati da slušaju himnu Kosova i da stoje mirno u počast kosovske zastave. Hoće li tada i oni biti izdajnici?

Prijem Kosova u UEFA uskoro i u FIFA, znači da će Kosovo od jeseni igrati kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Rusiji 2018. i to u grupi sa Hrvatskom. Ta činjenica kao i prethodno primanje Kosova u MOK, pokazuju sav besmisao politike – “nikada nećemo priznati Kosovo”, i dokazuju da je država Srbija krajnje neiskrena, da ne kažem laže, kada u Briselu potpisuje ugovore o normalizaciji odnosa a potom sve čini da do toga ne dođe. Jer da Srbija iskreno želi normalizaciju, inicirala bi da se fudbal igra u zajedničkoj ligi sa Kosovom, Makedonijom i Crnom Gorom.

Pitajte Dejana Savićevića, Darka Pančeva, Fadilja Vokrija i Dragana Džajića da li su za takvu Ligu?

To su asovi koji spajaju sve zavađene narode na ovim prostorima jer ih vole svi od Đevđelije do Sežane. Oni bi, kada bi im političari dozvolili, vrlo brzo našli zajednički jezik, pa bi se Super liga igrala i stadioni bili puni u Beogradu, Skoplju, Prištini i Podgorici, a ne pred praznim igralištima u Borči, Ovči, Surdulici i sličnim Pećincima. Zbog zakona kapitala, takva liga biće formirana kad tad i zato je dobro što je UEFA primila Kosovo u svoje članstvo.