O čemu govorimo kada govorimo o pomirenju?

Piše: Heleen Touquet

Ne postoji konsenzus oko toga kako pomirenje treba definisati. Većina definicija se vrti oko sličnih pitanja poput priznanja, suočavanja sa prošlošću ili reparacija, ali uključuju i elemente koji su uslovljeni specifičnim kontekstima. U izraelsko–palestinskom slučaju, na primer, model pomirenja Herberta Kelmana vidi „međusobno priznanje nacionalnosti i ljudskosti“ kao prvi korak. U modelu Brandona Hambera, zasnovanom na pet elemenata pomirenja, prvi preduslov je „razvijanje zajedničke vizije“. Hamber takođe naglašava i ekonomsku pravičnost i jednakost (različitih grupa), ali tom pitanju se na zapadnom Balkanu možda pridaje manji značaj.

Još fascinantnije pitanje je kako politički akteri u postkonfliktnom društvu strateški koriste termin pomirenje. O čemu govore kada govore o pomirenju? I šta su posledice tih tumačenja? Kada sam pravila serijal intervjua o pomirenju jedan od mojih sagovornika, koji je tada bio na važnom položaju u Tribunalu, rekao mi je ovo: „Ja to zovem „reč koja počinje na slovo r. Kao i ona reč na g (genocid), izgubila je svoje značenje i svi je upotrebljavaju iz ličnih interesa.“ Razgovarala sam i sa aktivistima za očuvanje sećanja i neki od njih su mi rekli da nikada ne koriste tu reč u svom radu, iako bi ga većina posmatrača sasvim sigurno identifikovala kao projekat pomirenja.

Jasno je da je pomirenje dinamičan termin; on može da obuhvata čitav niz tumačenja. Ova različita tumačenja su zasnovana na različitim implicitnim pretpostavkama o tome ko bi trebalo da se pomiri, koji ciljevi treba da budu ostvareni i kako se treba baviti prošlošću.

Jedna od naizgled beskrajnih debata o pomirenju u bivšoj Jugoslaviji vodi se i o tome da li je MKTJ uopšte doprineo pomirenju. Kao što je Geoffrey Nice rekao u jednom nedavnom intervjuu povodom procesa protiv Karadžića – krivična suđenja zapravo nisu osmišljena da budu usmerena na pomirenje. „To nije njihova istinska funkcija, ona se standardno ne bave pomirenjem i nikada ga ne ostvaruju automatski.“ Međutim, u ranoj fazi rada MKTJ neki njegovi zvaničnici ipak jesu implicirali da taj sud treba da odigra značajnu ulogu u tom pogledu. Na primer, 2001. godine predsednik MKTJ Claude Jorda je u jednom svom govoru u Sarajevu rekao sledeće: „Misija Tribunala je da promoviše pomirenje krivičnim gonjenjem i kažnjavanjem svih koji su počinili ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid. Time što će osigurati da za zločine individualno odgovaraju samo pojedinci koji su ih počinili Međunarodni tribunal treba da spreči da čitave grupe – bilo nacionalne, etničke ili verske – budu stigmatizovane, te mora da osigura da niko neće pribegavati osveti u potrazi za pravdom.“ U takvom viđenju pomirenje je vezano za sprečavanje osvete u odnosima između etničkih zajednica, a instrument kojim se takva prevencija ostvaruje jeste zakonski postupak kojim se utvrđuje odgovornost pojedinaca za ratne zločine umesto odgovornosti čitavih etničkih zajednica. Naravno, Tribunal istovremeno nema kontrolu nad činjenicom da političari često ipak formulišu sudske presude kao osude čitavih nacija ili etničkih grupa.

Diskurs o ulozi MKTJ iznutra značajno se promenio poslednjih godina. Tako su i nedavne izjave bivšeg predsednika suda Theodora Merona o ovoj temi bile dijametralno suprotne onome što je rekao Jorda. Septembra 2013. godine Meron se požalio „da se od presuda prečesto očekuje da utvrde konačnu istoriju čitavog sukoba“ i da je pogrešno očekivati od njih da „neguju pomirenje“ i „osuđivanjem počinilaca donesu spokoj žrtvama“. Njegov stav je da „to nije njihova sudska misija niti merilo uspeha“ iako ponekad zaista mogu da ostvare neke od ovih efekata, te da „sudija mora biti slep za sva osećanja van sudnice“. Interesantno je i to da, iako MKTJ danas deluje manje sklono preuveličavanju svojih ambicija nego u početku, političari iz regiona redovno ističu da „Tribunal uopšte nije doprineo pomirenju – naprotiv“. Bivši hrvatski predsednik Ivo Josipović napravio je, na primer, takav gest kada je saznao da je Vojislav Šešelj prevremeno pušten na slobodu. Od Thedora Morona je dobio odgovor da je „oduvek smatrao da su političari, verski i ostali lideri ti koji moraju da ubrzaju čitav proces [pomirenja].“

I saradnja sa MKTJ je bila jedan od glavnih uslova za napredak u evrointegracijama i postupku sticanja članstva u EU, što je takođe formulisano u okvirima „pomirenja“. Evropska unija shvata pomirenje na specifične načine. Narativ o francusko–nemačkom pomirenju zauzima centralno mesto u identitetu Evropske unije i upravo tim primerom pomirenja rukovodi se i njena politika u oblasti suočavanja s prošlošću na zapadnom Balkanu. Kao takav, proces pomirenja se zapravo posmatra kao proces koji se uglavnom odvija unutar odnosa između političkih elita balkanskih država, kroz ekonomsku i regionalnu saradnju. Pretpostavka je, dakle, da su ove elite legitimni predstavnici pojedinaca iz konkretnih (etnički definisanih) zajednica. Puno pažnje se posvećuje i simboličkoj politici (npr. posetama mestima na kojima su se tokom rata odigrali strašni zločini, poput Vukovara ili Srebrenice) koju Unija hvali kao „korake ka pomirenju“. Tako su Boris Tadić i Ivo Josipović odlikovani Medaljom za toleranciju (nevladine organizacije Evropski savet za toleranciju i pomirenje) na ceremoniji koja je 2012. godine održana u Evropskom parlamentu. Na sličan način je i kontroverzna poseta Aleksandra Vučića Srebrenici u julu prošle godine pobrala pohvale Predsednika EP Martina Schulza kao korak na putu ka pomirenju. Ni Vučićeva obećanja o „investiranju u Srebrenicu“ iz novembra prošle godine nisu data slučajno i taj gest se savršeno uklapa u narativ Unije o ekonomskoj saradnji. Međutim, istovremeno su inicijative običnih građana i aktivista iz Srbije koji su želeli da komemorišu zločin u Srebrenici bile ili marginalizovane (npr. Žene u crnom) ili im je izričito zabranjeno da se tom prilikom okupe, kao što je bio slučaj sa Inicijativom mladih za ljudska prava i aktivistkinjom te nevladine organizacije Anitom Mitić.

U takvoj konceptualizaciji pomirenja udruženja žrtava nisu preterano upadljiva. Štaviše, pretpostavka da političke elite mogu ili da treba da budu viđene kao legitimni predstavnici žrtava ima tendenciju da zapravo prikriva njihov nejednak položaj ili uticaj. Udruženja žrtava izražavaju svoju ideju pomirenja uglavnom kroz pitanje priznanja žrtava. Neka od njih odbijaju da uopšte i koriste reč pomirenje (npr. Majke Srebrenice), jer smatraju da implicitno podrazumeva opraštanje. I tokom REKOM-ovog konsultativnog procesa nekoliko udruženja žrtava je naglasilo da sve žrtve moraju biti priznate, bez obzira na etničku pripadnost. To, naravno, ne znači da treba izjednačavati krivicu ili odgovornost za ratne zločine. Zato je i inicijativa srpskog premijera Aleksandra Vučića za obeležavanje zajedničkog dana sećanja na sve žrtve odbačena kao politička manipulacija. Jedan korak ka priznanju bi mogao da se ogleda u potvrdi svih žrtava putem politike reparacija u svakoj od zemalja regiona, ali čak i to deluje kao pusti san. Na primer, žrtve seksualnog nasilja u Federaciji BiH mogu da dobiju neku malu odštetu, dok žrtve koje žive u Republici Srpskoj tu mogućnost nemaju. U Hrvatskoj su novim zakonom priznate samo hrvatske žrtve; Srpkinje koje su silovali pripadnici hrvatskih snaga ne mogu da se prijave.

Neki od ovih argumenata su dalje razrađeni u akademskom članku „Menjanje okvira pomirenja: politika izgradnje mira u bivšoj Jugoslaviji“.

Autorka, PhD, je predavačica i postdoktorska istraživačica na Katedri za međunarodne i evropske studije Instituta Leuven