Uloga Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MKTJ) u procesu pomirenja

Autorka: Danijela Vojinović

 

Iako je za proces pomirenja neophodno poštovanje vrednosti i pravde i istine, uglavnom postoji dilema da li primat treba dati mehanizmima retributivne pravde, kroz suđenja, ili restorativne pravde – komisijama za istinu okrenutim isceljenjima i oproštaju. Zajedničko im je priznanje da se zločin dogodio, a još neki oblici priznanja su lustracija, imenovanje i posramljivanje, kriminalizacija poricanja prošlosti, komemoracija i spomenici, okajavanje, izvinjavanje, egzorcizam, obnova.

 

Pomirenje je skup teških, dugotrajnih i nepredvidivih procesa koji uključuje (re)izgradnju odnosa transformišući ih u konstruktivne, najčešće nakon brojnih i sistematskih kršenja ljudskih prava, na individualnom, interpersonalnom, društveno-političkom i institucionalnom nivou. Najjednostavnije predstavljeno, ono označava pronalaženje načina da se živi pored dojučerašnjih neprijatelja   – nije neophodno voleti ih ili im oprostiti prošlost na bilo koji način, ali jeste koegzistirati i razviti saradnju u meri u kojoj je potrebno da bismo bili deo istog društva tako da živimo kvalitetnije zajedno nego nego što bismo živeli da smo razdvojeni.

Elementi pomirenja i aktivnosti koje mu doprinose prema Krajsbergu su: istina (komisije za istinu, školski i obrazovni programi, aktivnosti medija, priznanja i suđenja), pravda (suđenja, kompenzacije, reparacije, restitucija i stvaranje pravičnih procedura, mehanizama i institucija za budućnost), poštovanje (grupni dijalog, ukazivanje poštovanja, priznanje, izvinjenje, oproštaj), bezbednosti (izgradnja poverenja kroz zakone, zaštitu prava, autonomiju, kontrolu bezbednosnog sektora). [ii]

Pomirenje mora obuhvatiti sledeće vrednosti: istinu, opraštanje, pravdu i mir – to je idealan tip sa kojim moramo porediti svaki pojedinačni slučaj kako bismo merili njegovu uspešnost, imajući na umu i dimenziju vremena koje je prošlo od sukoba, a izvesno je da svakom konkretnom primeru, u većoj ili manjoj meri, nedostaje bar jedna od ove četiri komponente. [iii]

Za razliku od mira, pravde i opraštanja, koji su uglavnom nesporni činioci procesa pomirenja, oko istine postoje dijametralno suprotna stanovišta. Dok je na jednoj strani insistiranje da je suočavanje sa prošlošću neophodno i da do njega mora doći utvrđivanjem činjenica i priznanjem, na drugoj su ćutanje, poricanje i zaborav, odnosno „okretanje budućnosti“.

Iako je za proces pomirenja neophodno poštovanje vrednosti i pravde i istine, uglavnom postoji dilema da li primat treba dati mehanizmima retributivne pravde, kroz suđenja, ili restorativne pravde – komisijama za istinu okrenutim isceljenjima i oproštaju. Zajedničko im je priznanje da se zločin dogodio, a još neki oblici priznanja su lustracija, imenovanje i posramljivanje, kriminalizacija poricanja prošlosti, komemoracija i spomenici, okajavanje, izvinjavanje, egzorcizam, obnova. Glavni i gotovo jedini mehanizam na prostoru bivše Jugoslavije jeste MKTJ i krivična suđenja.  Dakle, retributivna pravda. Ciljevi retributivne pravde su odvraćanje od potencijalne osvete, individualizacija krivice, sprečavanje nekažnjivosti za najteže zločine, sprečavanje počinilaca da ponovo dođu na položaj moći, ispunjavanje obaveze prema žrtvama, jačanje legitimnosti i procesa demokratizacije.[iv]

Slučaj bivše Jugoslavije veoma je ilustrativan, i u tome da je postojanje međunarodnog krivičnog tribunala neophodno i nezamenjivo, i u tome da, bez drugih dopunskih mehanizama i iskrene političke volje, taj proces ne ostvaruje svoj potencijalni doprinos pomirenju.

 

Odnos prema MKTJ u zemljama bivše Jugoslavije

Većina onih koji rad Tribunala ocenjuju kao uspešan, složili bi se sa sledećom izjavom: „Ono što smatram glavnim nasleđem Haškog tribunala su utvrđene i presuđene činjenice te hiljade i hiljade utvrđenih i presuđenih činjenica o tome šta se i kako tog i tog dana u tom i tom mestu širom BiH, u Hrvatskoj ili na KiM dogodilo. I koje će, ako ništa drugo, onemogućiti da neko time manipuliše u nekoj daljoj budućnosti. Jer u bližoj je sve moguće, budući da niko manje-više i ne zna za te u Tribunalu presuđene činjenice.“[v]

Od svog osnivanja MKTJ je neprestano izložen nepoverenju, a njegovo delovanje podložno je manipulacijama i zlonamernim interpretacijama. Razloge za odsustvo većeg uspeha treba tražiti i u delovanju samog Tribunala, ali i u neprijateljstvu i otporu u državama bivše Jugoslavije, stranama u procesu pomirenja.

Činjenica je da je ovakav vid pravde u vreme kada je ustanovljen bio nov, tj da je MKTJ svojevrstan eksperiment. Nametnut je spolja, od strane međunarodne zajednice, što izaziva određenu podozrivost, udaljen je od teritorije na kojoj se sukob odigrao, u pravnom smislu je mešavina anglosaksonskog i evropskog kontinentalnog pravnog sistema, što ostavlja mnoge nedoumice i na određenim mestima stvara utisak nedoslednosti. To su sve objektivne, nepromenjive okolnosti. Tribunal je, međutim, mogao učiniti više da se upozna sa lokalnim specifičnostima i da bolje predvidi odjek koji mogu imati njegovi postupci. Program outreach koji se time bavi otpočeo je kasno kada su predrasude već ukorenjene. Sud je postao „u potpunosti svestan da će njegov rad odzvanjati mnogo dalje od pravosudnog mandata utvrđivanja krivice ili nevinosti optuženih pojedinaca… i prepoznao da ima ulogu u procesu suočavanja s prošlošću u bivšoj Jugoslaviji“ tek 1999. godine, šest godina nakon osnivanja.[vi]

U državama nastalim na prostoru bivše Jugoslavije su, dugo nakon promene vlasti, nastavile da deluju sile starih režima, podilazilo se inicijalnoj nepopularnosti koju je Tribunal imao kod građana i ona se koristila za ubiranje političkih poena; televizijski prenos je, kao u slučaju suđenja Miloševiću, puštan direktno i ostavljan na tumačenje nestručnoj i nenaklonjenoj javnosti; svi koji su poštovali i podržavali rad Tribunala bili su diskreditovani kao izdajnici što je sve, bar delimično, omogućeno zahvaljujući tome što se Tribunal nije bavio efektima svog delovanja.

Težnja država ka članstvu u Evropskoj uniji korišćena je kao „pomoćno sredstvo“ u vršenju pritiska da se sa Tribunalom sarađuje, ali je taj pritisak često bio isuviše mehanički što je zamaglilo dublju poruku i smisao procesa. Ovakav stav Tribunala ostavio je veliki manevarski prostor za tumačenje i (zlo)upotrebu činjenica, presuda i njegove svake pojedinačne aktivnosti od strane svih relavantnih aktera tri države. Pritom, „mnogi nisu zainteresovani za sam sudski proces i kompleksne pravne teorije poput teorija o zajedničkom zločinačkom poduhvatu i saizvršilaštvu, koliko za krajnji ishod suđenja. Takav ishod će zatim biti protumačen u skladu sa nacionalnim narativom koji je specifičan za svaku od zemalja, etničkih grupa i naroda. Štaviše, međunarodna pravda u tom pogledu suočena je sa veoma teškim protivnikom kojeg nam je podarila sama priroda, a koji se zove kognitivna disonanca – psihološki proces kojim pojedinac teži da izbegne sve situacije ili informacije koje u njemu bude osećanje nelagode.“[vii]

 

 

Odnos Srbije prema MKTJ

Ako bismo o odnosu Srbije i MKTJ zaključivali samo na osnovu medijske slike i izjava pojedinih zvaničnika, teško bi bilo reći da li više „Hag mrzi Srbe“ ili „Srbi mrze Hag“, ali je ispunjenje saradnje kao međunarodnopravne obaveze Srbije išlo veoma teško, sporo i uz ogromne pritiske i uslovljavanja i Tribunala i Evropske unije. Zbog čega je to tako ako smo opredeljeni za suočavanje sa prošlošću, ako smo izrazili spremnost da sa Haškim tribunalom sarađujemo i ako žalimo zbog svih žrtava i želimo da se odgovorni za njihovu patnju kazne?

Postoji više razloga za duboko ukorenjen otpor prema saradnji sa MKTJ i uopšte  tranzicionoj pravdi u Srbiji. Milošević i njegova politika nisu bili nametnuti, već su zaista uživali ogromnu podršku birača; gotovo svi su na neki način učestvovali bilo kao inspiratori, izvršioci, podržavaoci nacionalne politike u opštim okvirima; priča o neprijatelju i etnizacija srpske politike devedesetih godina gde su svi drugi agresori, a Srbi žrtve, bila je unapred smišljeno opravdanje za sve što je srpska strana učinila u borbi za pravdu; žrtve su stranci, tj. žive u granicama drugih država pa nema glavnog podsticaja – neophodnosti zajedničkog života; moć remetilaca iz starog režima i neosklonost elite suočavanju s prošlošću, čak i Đinđića, koji nije želeo da našteti ugledu Srbije već je saradnju sa MKTJ predstavio vrlo pragmatično –  kao neophodno žrtvovanje zarad evropske perspektive.[viii] Optuženi su takođe uživali nezanemarljivu popularnost, pa su organizovani i skupovi podrške – učešće velikog broja „običnih ljudi“ doprineo je postojanju osećaja solidarnosti sa njima, ali i demokratizaciji osećaja odgovornosti i relativizovanju krivice.[ix]  Na kraju, postojao je strah da bi osuđujuće presude ili utvrđivanje određenih činjenica pred MKTJ mogli da utiču na presude po tužbama Bosne i Hercegovine i Hrvatske protiv Srbije za genocid pred Međunarodnim sudom pravde. Težnja de se kroz Zakon o pravima optuženih koordinišu branioci, kako bi sprečili priznanja optuženih državljana Srbije i tako ugrozili državne interese, govori u prilog opreza da Srbija kao država ni na koji način ne bude povezana sa zločinima.[x]

Budući da Srbija, suprotno svim očekivanjima, nije napravila otklon od prethodnog režima i nije pokazala iskrenu spremnost na saradnju, međunarodna zajednica je morala primeniti strategiju primoravanja. Previše mehanički pristup prinude međunarodne zajednice i tranzicionoj pravdi nenaklonjen domaći teren kao rezultat imaju korišćenje te teme u unutarpolitičke svrhe za borbu oko vlasti, diskreditovanje protivnika i obnavljanje nacionalnih istorijskih mitova, a na međunarodnoj sceni za dobijanje nagrada, što se opet može koristiti za dodatne političke poene na unutrašnjem planu. Za to vreme zločini se, u odsustvu bilo kakve refleksije o njima, zaboravljaju, a jačaju stavovi o nevinosti Srbije i antisrpskim predsasudama svih drugih, pa i MKTJ-a čiji se rad ocenjuje kao veoma pristrasan.

 

Odnos državnih institucija Republike Srbije prema MKTJ

Talas „dobrovoljnih predaja“ u vreme kohabitacije predsednika Tadića i premijera Koštunice osnažio je predstavu javnosti o nepravičnom sudu, a optužene učinio herojima koji se žrtvuju (po drugi put) za sudbinu svog naroda. Ideja generala Pavkovića da se o njegovoj predaji Tribunalu raspiše referendum bez premca je po populizmu i manipulativnosti. Javno pozivanje Vlade da optuženi budu odgovorni i da se predaju, da moraju imati moralnu svest o potrebama naroda i države primer je kako se stvara kult žrtve od, kako se ispostavilo, onih koji su odgovorni za neke od najtežih zločina počinjenih posle Drugog svetskog rata. „Građani nijednom prilikom nisu obavešteni o sadržini optužnica – o zločinima koji se osumnjičenima stavljaju na teret, o tome šta se desilo, ko su bile žrtve, koliki je obim kršenja prava niti o drugim pojedinostima. Umesto toga, pod maskom dobrovoljne predaje, suočavanje s prošlošću predstavljalo se kao akt patriotizma za koji je država bila zahvalna. Stoga pojačan pritisak MKTJ i drugih međunarodnih činilaca nije proizveo nikakve značajnije promene u načinu na koji je Srbija razumela svoju prošlost niti bilo kakav pokušaj sistematskog suočavanja s prošlošću.[xi]

 

MKTJ u medijima

Primetno je etnički obojeno medijsko izveštavanje koje prati podelu na „naše“ i „njihove“ pa se, kada su optuženi pripadnici drugih nacija, suđenja razumeju kao pravda za žrtve, a zločini kao monstruozna necivilizovana zverstva u kojima postoji umešanost najviših političkih struktura te grupe. Ova suđenja, praćena izjavama žrtava i komentarima političara, lakše dolaze do naslovnih strana i koriste se za potvrdu zvaničnog narativa o ratu, obnavljanje nacionalizma i narativa o srpskoj viktimizaciji.[xii]  Sa druge strane, izveštavanje o suđenjima gde su optuženi Srbi uglavnom je iz perspektive optuženog, sumnja se u dokaze, svedočenja, krivica i odgovornost se relativizuju, žrtve se prikazuju statistički i bez empatije, dok se rodbina i prijatelji optuženog predstavljaju kao ožalošćeni. Najproblematičnije je odsustvo kontekstualizacije kojom bi se ukazalo na odgovornost srpskih vlasti i institucija. Umesto toga, zločini koje je počinila srpska strana predstavljaju se kao izlovani incidenti.

Javna promocija i rehabilitacija osuđenih za ratne zločine vrhunac je dostigla kada se u emisiju u kojoj je gostovao Vojislav Šešelj, osuđeni ratni zločinac i poslanik u Narodnoj skupštini protivno članu 88 Zakona o izboru narodnih poslanika, telefonski uključio bivši general Vojske Republike Srpske Ratko Mladić, prvostepeno osuđen za genocid u Srebrenici i zločin protiv čovečnosti. Prikazan je u vrlo afirmativnom svetlu kroz neobavezan razgovor i srdačno obraćanje sinu Darku i Šešelju, tako da većina gledalaca može lako da se identifikuje sa tom gotovo porodičnom atmosferom, potpuno neopterećenom presudom za najstrašnije zločine. Niko od nadležnih nije reagovao, a članica Regulatornog tela za elektronske medije objasnila je prihvatljivost ovakvog sadržaja emisije logikom tržišta, odnosno borbom za gledanost.

Novinari svega nekoliko medija, koji se zalažu za beskompromisno suočavanje s prošlošću, kao i predstavnici nevladinih organizacija za ljudska prava, izloženi su demonizaciji, govoru mržnje, a neretko i fizičkom nasilju navodno zbog nedovoljne brige za srpske žrtve, iako se u analizi članaka ne pokazuje manja zastupljenost tekstova o srpskim žrtvama. Iz takve pozicije oni su nedovoljno uticajni da bi značajno promenili dominantni nacionalistički diskurs.[xiii]  Ipak, stvaranjem alternativnog diskursa, oni nude mogućnost da se sazna, suoči sa činjenicama i prizna – makar onima koji su za to zainteresovani.

 

Građani i MKTJ

Građani Srbije imaju pretežno negativan odnos prema Haškom tribunalu koji se ogleda u tvrdnjama o neobjektivnosti i pristrasnosti, brojnim zamerkama na rad Tribunala i u stavu o malom doprinosu Tribunala saznanju o ratovima u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina.[xiv]  Samo 5% smatra MKTJ objektivnim. Zamerku na rad ima 45% ispitanika (zbog antisrpskog karaktera suda, neobjektivnosti, toga što je politički…), a njegov doprinos saznavanju istine prepoznaje 36% ispitanika (s tim što samo 11% ocenjuje taj doprinos kao priličan, dok 25% kaže da je samo delimičan), nasuprot skoro polovine građana koja smatra njegov doprinos malim ili nikakvim. Kod jednog broja ispitanika prisutno je, kako se navodi, navijačko sećanje po kom su Srbi za gotovo polovinu građana narod sa najvećim brojem žrtava, dok samo 5% smatra da su Srbi počinili najviše zločina. I odnos prema žrtvama se može nazvati navijačkim jer je trostruko više onih koji bi podržali podizanje spomenika srpskim žrtvama nego civilima koji su stradali od strane srpske vojske i policije.

Više od dve trećine ispitanika nema nikakav odgovor na pitanja o tome šta se dogodilo na Ovčari (Vukovar), koji je grad bio pod četvorogodišnjom opsadom, o slučaju Bitići, Specijalnom sudu za Kosovo, broju nestalih lica, masovnim grobnicama i logorima u Srbiji (94%) što, kada se sabere sa ispitanicima koji su odgovorili pogrešno, dovodi do zaključka o veoma lošoj obaveštenosti.

Nezainteresovanost za pitanja iz oblasti tranzicione pravde, negativna percepcija i MKTJ i drugih naroda koji su učestvovali u sukobima devedesetih, brojne predrasude i nepoverenje kao i veoma loša informisanost, rehabilitacija osuđenih, odsustvo poštovanja i saosećanja prema žrtvama i, ništa manje važno, zaokupljenost trenutno aktuelnijim, egzistencijalnim pitanjima, odaju vrlo razočaravajuću sliku neuspeha MKTJ da ostvari pozitivan doprinos procesu pomirenja. Odnosi sa Bosnom i Hercegovinom (ne računajući Republiku Srpsku), a naročito sa Hrvatskom, ne prestaju da budu tema, naročito u periodu predizborne kampanje u bilo kojoj od tri države.

 

 

Nasleđe Haškog tribunala

Uprkos kvalitetu suđenja i njegovom odjeku koji je u velikoj meri ispod očekivanog, nasleđe Tribunala nije zanemarljivo i sastoji se pre svega u sledećem: Prvo, osuđujuće presude počiniocima najtežih zločina označile su kraj politike nekažnjivosti. Zahtev Tužilaštvu da dokaže izvršenje zločina van svake razumne sumnje smanjuje prostor da je neko osuđen nevin. Suprotno je, pak moguće, ali je veliki broj počinilaca ipak osuđen, što ne bi bio slučaj bez postojanja Tribunala. Drugo, ostvarena je pravda za žrtve. Ne uvek i ne za sve, ali za mnoge jeste. Javno svedočenje više od 3500 žrtava bilo je jedinstveno iskustvo javnog priznavanja njihove patnje.[xv]  Utvrđena je sudska istina i dokumentovan veliki broj događaja, što ostaje kao arhiv za sadašnje i buduće generacije kao polazna tačka u procesu suočavanja sa prošlošću i procesu pomirenja. Iako je veliki broj počinilaca i dalje integrisan u društvo i možda stanuje pored svojih žrtava, mnogi od njih su uklonjeni iz regiona, barem oni najuticajniji. Konačno, podsticanjem lokalnog pravosuđa, MKTJ je doprineo jačanju vladavine prava.

Ako uzmemo u obzir činjenicu da nepoverenje prema drugima opada s porastom obrazovanja, dok se spremnost za saradnju sa drugim etničkim grupama, spremnost da opraštaju i sklonost rehumanizaciji dojučerašnjih neprijatelja povećavaju, jasno je da daleko veću pažnju sva tri društva moraju posvetiti obrazovanju – svakako i opštem, ali pre svega o ratovima devedesetih i međunarodnoj krivičnoj i tranzicionoj pravdi. Postojanje zajedničkih istorijskih udžbenika zasnovanih na sudski utvrđenim činjenicama koje su nasleđe Tribunala, praćeno sveobuhvatnom kampanjom podrške od strane sve tri države, iako iz današnje perspektive deluje kao utopija, bio bi najvredniji doprinos Tribunala procesu pomirenja u regionu.

 

David Bloomfield, Teresa Barnes and Luc Huyse (eds), Reconciliation After Violent Conflict: A Handbook, International Institute for Democracy and Electoral Assistance, Stockholm, 2003, p. 12

[ii] Kratak pregled razlika u procesu pomirenja nakon unutrašnjih i međunarodnih sukoba videti u: Dejan Bursać, Pojam pomirenja: definicija, elementi i problemi, Srpska politička misao br. 2/2014, godina XXI, sveska 44, str. 307.

[iii] Andrew Rigby, Justice and Reconciliation: After the Violence, Lynne Rienner Publishers, Colorado, 2001, p.13

[iv] David Bloomfield, Teresa Barnes and Luc Huyse (eds), Reconciliation After Violent Conflict: A Handbook, op.cit, p. 98

[v] Mirko Klarin (novinska agencija SENSE) u: Svetlana Slapšak i Nataša Kandić (ur), Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama: Glasovi institucija, verskih zajednica, aktivista, akademije, kulture i žrtava, Koalicija za REKOM, Beograd, 2015, str.27.

[vi] Ujedinjene nacije, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, Outreach program, dostupno na: http://www.icty.org/bcs/outreach/home-bcs

[vii] dr Gentian Ziberi, Norveški centar za ljudska prava, u Svetlana Slapšak i Nataša Kandić (ur), Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama: Glasovi institucija, verskih zajednica, aktivista, akademije, kulture i žrtava, Koalicija za REKOM, Beograd, 2015, str. 30.

[viii] Jelena Subotić, Otimanje pravde: Suočavanje s prošlošću na Balkanu, op.cit, str. 86-88.

[ix] Aleksandar Bošković, „Događaji neprijatni po našu stvar“, u: Slobodan Kostić (ur), Hag među nama, op.cit, str. 131-132.

[x] Nataša Kandić, „Pismo Advokatskoj komori Srbije“, U: Slobodan Kostić (ur), Hag među nama, Fond za humanitarno pravo, Beograd, 2005, str. 66

[xi] Jelena Subotić, Otimanje pravde: Suočavanje s prošlošću na Balkanu, op.cit, str. 69.

[xii] Medijski diskursi o suđenjima za ratne zločine u Srbiji, 2003-2013, Fond za humanitarno pravo, dostupno na: http://www.hlc-rdc.org/wp-content/uploads/2014/11/medijski-diskursi_SR.pdf

[xiii] ibid.

[xiv] Izveštaj o ispitivanju javnog mnenja „Obaveštenost građana Srbije o ratovima `90-ih godina, ratnim zločinima i suđenjima optuženim za ratne zločine“, Demostat, Beograd, avgust 2017, str. 14-17, dostupno na: http://www.hlc-rdc.org/wp-content/uploads/2018/01/Istrazivanje_javnog_mnjenja_Sudjenja_za_ratne_zlocine_Demostat.pdf

[xv] Dijana F. Orentliher, Sužavanje prostora za poricanje: Uticaj Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju na Srbiju, Centar za tranzicione procese, Beograd, 2008.