Povodom obeležavanja 22. godišnjice bitke na Košarama večeras je organizovana komemorativna akademija, a ministarka Darija Kisić Tepavčević poručila je da je vreme tišine o hrabrim junacima prošlost i da nas sećanje na 108 stradalih junaka vodi napred uzdignutog čela.
Komemorativnoj akademiji, na kojoj je izveden prigodan kulturno-umetnički program, prisustvovali su i predsednik Narodne skupštine Srbije Ivica Dačić, načelnik Generalštaba Vojske Srbije Milan Mojsilović, kao i ministri Tomislav Momirović, Marija Obradović, Nebojša Stefanović, ratni komandant a sada pukovnik u penziji Duško Šljivančanin, komandant ratnog Prištinskog korpusa Vladimir Lazarević, kao i otac nastradalog Predraga Leovca Milo Leovac.
Kisić Tepavčević je zahvalila svim borcima sa Košara zbog toga što, kako kaže, zbog njih reči junaštvo, čast i otadžbina danas imaju viši smisao.
„Klanjamo se vašem podvigu, vašoj hrabrosti, vašoj žrtvi. ‘Nema nazad, iza je Srbija’ – odjekuju i danas reči koje su vas vodile”, navela je ministarka, preneo je Tanjug.
Podsetila je da je život za otadžbinu dalo 108 hrabrih vojnika i ističe da su iza njih ostali nedosanjani snovi, neostvarene ljubavi, nerođena deca, ponos i bol porodica.
Dodaje da će Srbija biti kao majka svakom borcu i njihovim porodicama jer je to način da im kažemo hvala.
Jedan od oficira koji se nikada nije štedeo za druge, Predrag Leovac, teško ranjen vratio se 1999. godine na Košare da bi razdužio pušku i nije se smirio dok je nije pronašao na Prokletijama gde je ranjen šest meseci pre toga.
Nakon što je pronašao pušku, nije želeo da se vrati kući na šta je imao pravo, već je umesto povratka krenuo da povrati granični kamen C4 i u tom pohodu odbio da povede mlade vojnike sa sobom govoreći: „Ja ovu decu neću da vodim u smrt”.
Tokom povratka graničnog kamena, Leovac je u 24. godini, nastradao.
Njegov otac Milo Leovac govoreći na akademiji naveo je da je teško otvarati stare rane, kao i da postoje ožiljci koji nikada ne zarastaju.
„Vreme ne leči rane, već nas samo uči da živimo sa boli koja ne jenjava. Bol se ne može umanjiti, niti će tuga ikada uminuti, ali ovakve manifestacije i pažnja koja se posvećuje uspomeni na one kojih više nema, znači više nego što možete da zamislite”, kazao je Leovac.
Bitka za Košare zvanično je počela 9. aprila oko četiri sata ujutru.
Prvo su prekinute radio i telefonske linije, mnogobrojni i nadmoćniji neprijatelj danima je napadao i opkoljavao strateška mesta uz podršku avijacije koja je gađala ciljeve Vojske Jugoslavije koristeći u svojim napadima i zabranjene kasetne bombe.
U to vreme, 53. granični bataljon, brojao je samo 130 vojnika na redovnom odsluženju vojnog roka, a bio je u tim momentima prva odbrana naše države.
Uspeli su da izdrže prvi i najsnažniji udar na državu što je delovalo nemoguće i na taj način uspeli su da odbrane graničnu liniju i zaustave neprijatelja.
