Nataša Kandić: Hrvatska je skroz izvan procesa pomirenja

 

Hrvatska prednjači i u suđenjima u odsustvu, ali uvek je spremna deliti lekcije drugima. O njenoj potrebi i obavezi da bude primer drugim bivšim jugoslovenskim republikama u hrvatskoj se javnosti i društvenom i političkom životu ne govori. Kad bi Hrvatska prestala sa suđenjima u odsustvu, verujem da bi se ona zaustavila i u Srbiji i na Kosovu, kaže koordinatorica REKOM-a i osnivačica Fonda za humanitarno pravo.

 

Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima, REKOM – mreža pomirenja, održala je od 12. do 14. decembra u Zagrebu XV. Forum za tranzicijsku pravdu u postjugoslavenskim zemljama sa temom “Pomirenje nema alternativu”. Sa Natašom Kandić, koordinatoricom REKOM-a i osnivačicom Fonda za humanitarno pravo iz Beograda, razgovarali smo o zamrlim sudskim postupcima za ratne zločine i ranjivim procesima pomirenja u zagrljaju nacionalnih politika.

Prošla je već 31 godina od početka ratova devedesetih, no odnosi među nekad zaraćenim stranama, novoosnovanim državama, i dalje su loši. Jesu li procesi pomirenja toliko neuspješni?

Dobro je da je ovogodišnji Forum za tranzicijsku pravdu održan u Zagrebu kako bismo jasno skrenuli pažnju Hrvatskoj da je članstvo u Evropskoj uniji obavezuje na suočavanje sa prošlošću i na moralan odnos ne samo prema hrvatskim žrtvama, nego prema svim žrtvama ratova devedesetih. Hrvatska je pre ulaska u Evropsku uniju bila priznata po demokratskom razvoju, mogla je da posluži kao primer kako se uspostavlja vladavina prava, kako se procesuiraju ratni zločini, ali Zagreb je sad nikad dalji od regionalne saradnje. Zaključujemo da je prijašnje ponašanje Hrvatske bilo samo nametnuta obaveza zbog prijema u članstvo EU-a. Hrvatska prednjači u suđenjima u odsustvu, skroz je izvan procesa pomirenja, ali uvek spremna deliti lekcije drugima, kako sa najviših državnih razina, tako i od strane udruženja porodica žrtava i branitelja. O potrebi i obavezi Hrvatske da bude primer drugim bivšim jugoslovenskim republikama u hrvatskoj se javnosti i društvenom i političkom životu ne govori.

Vi to upućujete kritiku Hrvatskoj?

Da, jer te lekcije koje čujemo iz Hrvatske kao članice EU-a ne pomažu nikome. Do 2015. Hrvatska je bila država koja je mogla celu regiju povesti u dobrom pravcu. Bila su prekinuta suđenja u odsustvu, sudilo se za ozbiljna ratna nedela, nije se vodilo računa o tome da hrvatski oficiri moraju biti zaštićeni… Tadašnji predsednik Hrvatske Ivo Josipović isticao je da Hrvatska treba biti lider u procesu pomirenja i da sve države u regionu trebaju na osnovu dokaza iz Haškog tribunala formirati jedan zajednički stav prema prošlosti, imajući u vidu da smo nekad bili zajednička država. Sa promenom vlasti sve je prekinuto. Iako se Haški tribunal najmanje bavio zločinima koje su počinile hrvatske oružane snage, u oslobađajućoj presudi hrvatskim generalima navedeni su dokazi za optužbe protiv hrvatskih oficira. Presuda je u Hrvatskoj protumačena kao oslobađajuća od svake odgovornosti za sve što se događalo u “Oluji”.

 

Knin i Vukovar

Pet je godina prošlo od zatvaranja Haškog tribunala, a na domaćim sudovima suđenja za ratne zločine nad žrtvama druge nacionalnosti nema. Uporno tražimo krivce na drugoj strani, ne preispitujući vlastitu odgovornost.

Haška suđenja su zatvorena sa političkim stavom da se nadležnost suđenja za ratne zločine predaje domaćim sudskim organima, ali bez mehanizama kontrole sa nivoa Evrope. Ostao je da funkcioniše međunarodni rezidualni mehanizam, ali on može uraditi samo onoliko koliko same države na to pristanu. Svi sistemi kontrole svedeni su na to da se godišnje podnese izveštaj Ujedinjenim nacijama. Saradnja između Srbije i Hrvatske ne postoji. Imamo situacije da sudske činjenice više nemaju nikakvu moć, akademsko znanje i istraživanja nemaju više uticaja, imamo političke elite i oligarhije koje imaju moć i stvaraju svoje službene narative, sve su to posebne, nove istine u kojima nema prostora da se bilo šta menja. Nema više kulture sećanja, to su politike sećanja. Isto je u Zagrebu, Banjaluci, Sarajevu, Mostaru, Beogradu, Prištini.

Znači, konstantno nazadujemo u procesima pomirenja na Balkanu?

Došlo je do pozitivnog iskoraka 2020. koji je davao nadu da ponovno imamo političku viziju humanijeg odnosa prema ratnim žrtvama druge nacionalnosti. Tadašnje obeležavanje “Oluje” bilo je znak ohrabrenja i priznavanje ideja civilnog društva da je uz obeležavanje pobede potrebno obeležiti i priznati žrtve srpske nacionalnosti. To je bio jedan novi pristup koji je trajao koliko je trajalo obeležavanje “Oluje” i srpskih žrtava u Gruborima i Varivodama. Nakon tih mesec-dva nestao je unepovrat. Te inicijative među udruženjima hrvatskih branitelja ocenjene su gotovo kao incident. Svedočimo vrlo radikalnim i isključivim narativima, kao da su političari napravili taj betonski temelj koji se ne može promeniti.

Mislite li da su pomirljivi tonovi za 25. godišnjicu “Oluje” bili samo prigodni?

Ne bih rekla. Meni je sve to delovalo iskreno.

Međutim, vrijeme je pokazalo da je to ipak bilo kratkotrajno?

Brzo se pokazalo da ono šta se može napraviti u Kninu, ne može u Vukovaru, na Ovčari. Ne mogu razumeti da u Vukovaru samo retki Srbi dođu na Ovčaru. Mislim da to ljudski nije dobro. Kao što nije dobro na kninskoj tvrđavi čitati imena poginulih hrvatskih branitelja, a ne i imena ubijenih srpskih civila u “Oluji”. To nisu znakovi dobre budućnosti i pomirenja. Sad imamo jedno stabilno odustajanje od pomirenja, regionalne saradnje, rekla bih i od vladavine prava, jer vladavine prava nema ukoliko nema procesuiranja nedela koja su počinjena u prošlosti. Procesuiranja su se svela na suđenja u odsustvu, kako u Hrvatskoj tako i u Srbiji i na Kosovu. Niko nema mehanizme pritisaka da ih zaustavi. Ni civilno društvo, a ni Evropa. Kad bi Hrvatska prestala sa suđenjima u odsustvu, verujem da bi se zaustavila sva suđenja u odsustvu u Srbiji i na Kosovu. Kad smo pod pritiskom izvana ili kad postoji politička volja zbog nekih viših razloga, vladavina prava funkcioniše.

Trenutno su aktualna dva suđenja u odsustvu koja su zanimljiva javnosti. U Zagrebu za raketiranje Banskih dvora 1991. i u Beogradu za ratne zločine nad srpskim civilima na Petrovačkoj cesti i u Svodnoj u “Oluji”. Što od njih očekujete?

Na pragu smo vrlo kompleksne situacije koja ne dovodi do vladavine prava, ali daje jedan privid pravde i smiraj porodicama žrtava. Civilno društvo će biti dovedeno u situaciju da trebamo izneti stav jesu li suđenja u odsustvu nedopustiva ili pokušati preko njih izvršiti pritisak na pravosudne institucije na saradnju kako ne bi dolazilo do nepotpune pravde koja može ozbiljno oštetiti prava optuženih zato što nema potpunih dokaza na osnovu kojih će sudsko veće utvrditi nečiju odgovornost. Ako nema dokaza sa obe strane, teško se može doći do pravde i do napretka u suočavanju sa prošlošću. Jedino rešenje je snažno zagovaranje uspostavljanja regionalne saradnje pravosudnih institucija i napuštanje političkog stava da su naši oficiri heroji kojima se ne sme suditi. Nema heroja ako su visoko pozicionirani činili zločine. Niže podređeni nisu mogli činiti zločine na svoju ruku. Ali ozbiljno je pitanje da li je postojala sloboda u činjenju zločina ili je postojala prešutna dozvola.

Podržavate li sudski proces za ratni zločin na Petrovačkoj cesti i u Svodnoj na beogradskom Višem sudu?

Ne mogu reći da podržavam suđenje u odsustvu iz perspektive vladavine prava, ali smatram da je neophodno pronaći neki mehanizam kojim će države biti primorane pravosuđe osloboditi od političkog uticaja i omogućiti tužilaštvima i sudovima saradnju. Fond za humanitarno pravo istraživao je događaj na Petrovačkoj cesti. Apsolutno nemam dilemu o tome što se dogodilo. Razni politički stavovi i tumačenja za mene su potpuno bespredmetni, jer su naša istraživanja pokazala da je bombardovana kolona koja je bila u bekstvu. U izbegličkoj koloni bilo je civilnih i vojnih vozila jer su svi bežali jedinim mogućim putem, ali u delovima kolone koji su bombardovani nije bilo vojnih vozila ni osoba koje su uzimale učešće u neprijateljstvu, niti bilo kakve oružane reakcije iz izbegličke kolone. Smatram da je dobro da je taj sudski proces pokrenut jer je to šansa da se reši ono šta je dosad bilo nerešeno, donese pravda za žrtve i presuda koja će biti pravična u odnosu na počinjene zločine i za one koji su ih stvarno počinili.

Premijer Hrvatske Andrej Plenković jasno je stao u obranu optuženih hrvatskih pilota. Je li prešao političku crtu i zabasao u pravosuđe?

Nepobitno je da su bombardovanje izbegličke kolone sa srpskim civilima izvršili hrvatski avioni. Plenković je prilično vezao ruke hrvatskom tužilaštvu. Dao je politički zadatak da čak ako dođe do dokaza o odgovornosti nekih hrvatskih oficira, da postoji politički stav da oni trebaju biti izuzeti od krivične odgovornosti.

Čini li vam se da i Beograd politizira stradanje srpskih civila na Petrovačkoj cesti?

Srbija nema pravo uopšte da govori o “Oluji” jer je te 1995. pokazala svoje pravo lice. Sve je učinila da Srbi u Krajini ne prihvate Plan Z-4, o čijoj se odgovornosti i danas u Srbiji izbegava govoriti. Srbija je učestvovala u političkom dogovoru sa Hrvatskom da Srbi napuste svoja ognjišta, a zatim im priuštila poniženje, kršila prava izbegličkog statusa zloupotrebljavanjem Komesarijata za izbeglice i Crvenog krsta koji su trebali zaštititi izbeglice, a oni su odavali policiji podatke o privremenom smeštaju izbeglica, šta je zaista sramno. Policija je lovila ljude po izbegličkim kampovima, privatnim stanovima, javnom prevozu i prinudno ih slala na ratni teritorij, gde je njihov život bio u opasnosti. Još se uvek 54 prinudno mobilisana izbegla lica vode kao nestala. Sudskim putem je utvrđeno da je Srbija kršila odredbe Konvencije za zaštitu izbeglica i da je odgovorna za prisilnu mobilizaciju onih koji su u Srbiji tražili zaštitu kao izbeglice. Institucije i vlast u Srbiji o tome ne govore.

Plan o razmeni stanovništva

Govorite da je Srbija izdala izbjegle Srbe iz Hrvatske?

Nikad Srbija nije postupala kao neko ko prima i brine se o Srbima iz Hrvatske. Postojao je jasan, razrađen plan o razmeni stanovništva. Sve do “Oluje” po hrvatskim selima u Vojvodini od strane Srpske radikalne stranke vršeno je zastrašivanje i poticanje Hrvata na iseljavanje. Nakon “Oluje” vlasti u Srbiji su sprečavale ne samo ulazak izbeglica u Beograd, nego i njihov ulazak i zadržavanje u hrvatskim selima. Srbija je tih dana štitila pripadnike hrvatske nacionalne manjine, a Srbe iz Krajine videla kao nove stanovnike Kosova i istočne Slavonije. Sve su to bili užasni, ružni planovi. Velik broj Srba iz Hrvatske koji su došli u Srbiju našli su način da odu u treće zemlje, nisu bili dobro došli, nisu bili prihvaćeni. Srbija nikad nije pomogla ni poticala povratak Srba u Hrvatsku, pogotovo u hrvatske gradove, gde su ostali bez stanarskog prava, što predstavlja grubo kršenje ljudskih prava od strane Hrvatske, što je Haški sud utvrdio i u oslobađajućim presudama hrvatskim generalima Gotovini i Markaču 2012. godine. Srbija nikad nije imala tu vlast koja je mogla da postavi pitanje šta je sa stanarskim pravima Srba u Hrvatskoj, ali bila je dovoljno jaka da odvrati Srbe od Plana Z-4. O povratku Srba u Hrvatsku brinuo se Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. Ne može nevladina organizacija uraditi onoliko koliko može država. Toliko o Srbiji i o vlasti u Srbiji koja se zalaže za istinu o “Oluji” i o pravdi za Srbe koji su živeli na području Krajine.

Javlja li se u Srbiji kritika prema zločinima koje su počinili Srbi ili je politika pomirenja zaključena odlaskom predsjednika Aleksandra Vučića u Srebrenicu?

Tema srpskih zločina i odgovornosti Srbije za ratne zločine ne postoji. Čak ni na nezavisnim televizijama kao što su N1 i Nova.rs nema debata o ratnim zločinima u Vukovaru, na Kosovu. Postoji samo tema povezivanja i poistovećivanja nepravdi i srpskog stradanja u Drugom svetskom ratu i ratovima devedesetih. Kad je u pitanju Kosovo, ne govori se o zločinima koje su počinile srpska policija i vojska. Na Kosovu ima 13.500 žrtava, ali samo za vreme NATO bombardovanja srpska strana je odgovorna za ubistva oko 7.000 albanskih civila, dok je ubijeno između 2.500 i 2.700 srpskih žrtava. Odgovor srpske vlasti je da su brojke ubijenih proporcionalne ukupnom broju stanovništva, šta je potpuni besmisao.

Znači, samokritike u Srbiji nema? Kako vi u tome uspijevate? U srpskoj javnosti ste okarakterizirani kao izdajnica.

Iz moje perspektive, to je potpuno irelevantno. Moj jedini problem je što je jedan ljudski život nedovoljan da se i delić tog užasnog mozaika sklopi. Inače, ja živim u potpunom miru. Nisam političarka. Bavim se istraživanjem ratnih zločina. Ne iznosim stavove, samo činjenice koje smo utvrdili istraživanjem i činjenice koje su utvrdili sudovi. Dobro bi bilo da svaka država kažnjava svoje državljane koji su počinili zločine. To bi bio najbolji način za uspostavljanje vladavine prava, jer sve ono što propustimo danas koštaće nove generacije.

 

Paulina Arbutina

 

 

---

Ovaj tekst je preuzet sa portala portalnovosti.com