DA našoj deci ne ostavimo grobove i nerazjašnjene žrtve

Inicijativa za formiranje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima počinjenim od 1991-2001 (REKOM) obuhvata 1800 nevladinih organizacija i udruženja iz celog regiona

 

Inicijativa za formiranje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima izvršenim od 1991-2001 godine (REKOM), obuhvata više od 1800 nevladinih organizacija i udruženja iz celog regiona. Među njima ima aktivista, boraca za ljudska prava, učesnika vojnih akcija, žrtava i njihovih porodica, ali i istaknutih pojedinaca. Ona je podržana od strane OUN, EU, Saveta Evrope, brojnih država i međunarodnih nevladinih organizacija. Do sada, Inicijativa se odvijala pretežno na nivou civilnog društva, kroz višegodišnji konsultativni proces čiji krajnji proizvod je dokument –  Predlog Statuta REKOM-a, koji sada treba da prihvati sedam država iz regiona (od Slovenije, do Kosova i Makedonije), nakon čega trebaju i da preduzmu mere za konstituiranje međunarodnog tela koje bi utvrdilo činjenice o svim zločinima, učesnicima, žrtvama, kako bi za buduće generacije ostala verodostojna dokumentacija. To telo će imati zadatak da napravi integralni izveštaj, zapis o svim žrtvama bez obzira na etničku pripadnost, a to će postići uvidom u arhive i državne dokumente, pozivajući se na svedoke koji će javno svedočiti, i skupljanjem činjenica – ali neće imati sudsku funkciju. Ideja je da se kroz ljudske živote pokaže cena ratova.

 

Kao javni zagovarač Inicijative REKOM, nedavno ste se sreli sa predsednikom Ivanovim i sa ministarkom Jankulovskom. Ovih dana ćete imati novi susret kome će prisustvovati i nekoliko regionalnih predstavnika Inicijative. To znači da je  reč o već dva susreta sa makedonskim predsednikom. Na kakav ste prijem naišli kod naših političara? Da li oni pokazuju interes za Inicijativu, koja je, u suštini, vrlo važna ukoliko iskreno želimo da region krene napred?

 

Najpre je važno da objasnim ulogu javnog zagovarača i zašto sada delujem na ovakav način. Kada je Koalicija za REKOM, tj. civilni sektor završio „lavovski“ deo posla time što je sročio Predlog Statuta,  zaključeno je da je sazrelo vreme za lobiranje kod političara, tj. kod donosioca odluka koji jedini mogu ovu ideju da pretvore u realnost. U svakoj državi iz regiona je izabrana po jedna javna ličnost koja vrši misiju javnog zagovarača. Dinamika ide različitim tempom, pa tako ako su u proteklih godinu-dve veći odaziv pokazali političari (uglavnom predsednici) Slovenije, Hrvatske i Crne Gore, sada kao da se budi i makedonska politička elita. Posle ulične akcije u kojoj su građani slali razglednice predsednicima sa zahtevima da se formira REKOM, a koja je održana u septembru, predsednik Ivanov je prvi reagovao. Tako, nisam trebala ja da tražim prijem kod njega, nego je on osetio potrebu da treba da porazgovara sa mnom u prisustvu članova svog Kabineta. Ja sam mu predočila sve argumente zašto je potrebno formiranje Komisije koja će se baviti konfliktnom prošlošću, ali moram priznati da je on već bio dobro informisan. Sada želi da čuje članove Regionalnog tima javnih zagovarača i kako stoje stvari na regionalnom planu, kako bi imao širu sliku. Zato ćemo ja i kolege Puhovski (Hrvatska) i Grebo (BiH) ići na još jedan susret sa Ivanovim. Na moj zahtev bila sam primljena i kod ministarke Jankulovske, a pisma sa takvim zahtevom sam poslala i premijeru, potpredsednici Vlade Arfi, ministrima Besimiju i Poposkom, predsedniku Skupštine, kao i predsednici Komisije za odnose između zajednica. U stvari, već imam najavu da će me primiti predsednik Skupštine Veljanovski. Od prvih susreta sam ohrabrena, zato što sam stekla utisak da ovo nije tabu tema i da su političari svesni da ćemo konflikt ostaviti iza nas tek onda kada odgovorimo na pitanja žrtava, to jest kada priznamo njihovo stradanje.

 

Da li mi možete nešto više reći o dosadašnjim susretima? Na primer, predsednik Ivanov pokazuje očigledan interes za Inicijativu. Koje je njegovo stanovište? Kako može, konkretno, pomoći oko glavnog cilja REKOM-a? Da li je već najavio konkretne korake?

 

Niko ne očekuje da formiranje REKOM-a bude lak posao. Za početak je dobro da nas političari saslušaju i da pročitaju Predlog Statuta. Od onoga što imamo do sad kao saznanje, i to ne samo u Makedoniji, je da se ključni problem vidi na dva nivoa: kako da „loptu“ (Inicijativu) prebacimo na teren političkog odlučivanja, a drugo – kako je sa nivoa šefova država „skinuti“ na nivo vlada i parlamenata. Predsednici imaju ne samo politički, nego i moralni autoritet, a mi tražimo da ga iskoriste, i to u komunikaciji sa vladama u svojim državama i sa širom javnošću. Onda, tražimo da imenuju po jednog predstavnika/eksperta iz svog kabineta, ili po njihovom nahođenju iz neke druge sredine, koji će učestvovati u regionalnom susretu sa predstavnicima ostalih država. I naš predsednik je ukazao na neke moguće probleme pravne prirode zato što je reč o delikatnoj materiji i o stvarima o kojima treba da odlučuje regionalno telo sa međunarodno-pravnim subjektivitetom. Međutim mi, kao zagovarači, tražimo da predstavnici država sednu i među sobom razmotre eventualne prepreke, pa da vidimo kako da odredbe Predloga Statuta postanu kompatibilne sa pravnim poretkom država. Tačno to smo tražili i od predsednika Ivanova.

 

Da bi proces pomirenja konačno krenuo u istinskom pravcu, teško da se može zamisliti bez regionalne saradnje. Pored javnog i iskrenog zalaganja predstavnika REKOM-a, po vama, kakva je saradnja po ovom pitanju među liderima u regionu?

 

U takvim složenim konfliktima, kakvi su se dešavali pri raspadu Jugoslavije, regionalni pristup je pravi put da se dođe do činjenica. Ne samo što su se konflikti prelivali, izbeglice se raseljavale, nego su i borci prelazili preko granica, sa juga na sever, i obratno. Međutim, mi hoćemo da institucionaliziramo Komisiju. Znači, tražiće se činjenice, a neće se tražiti krivica (u kazneno-pravnom smislu). Regionalnu dinamiku je teško predvideti unapred, zato što smo stalno suočeni sa izborima, pa i sa promenama u vrhu država. Bilateralni odnosi su nekad topliji, nekad sasvim hladni (kako što je sada slučaj sa Srbijom i Hrvatskom). Ali, imamo i država u kojima postoji državni i politički konsenzus oko potrebe za REKOM-om, kakva je Crna Gora. Bojimo se da proces suočavanja sa prošlošću može stati u Hrvatskoj posle najnovije haške presude. Dobro je što je u poslednjim izveštajima Evropske komisije stavljen akcenat na proces pomirenja, pa se nadamo da ce državna vođstva imati sluha za ovo, a da će EU pomoći u procesu regionalnog pomirenja.

 

Balkan je mesto gde su se stalno mešali politika, istorija, a time i emocije. Kako gledate na neke događaje kakvi su, recimo, oslobađajuće presude za hrvatske generale Gotovinu i Markača u Hagu? Da li se takvom odlukom proces pomirenja vraća natrag, ako ne i na sam početak? Bez da ulazimo u ocenu same presude, ali utisak je da je ona kontraproduktivna za početak ovog procesa…

 

Da, sasvim ste u pravu. I to sam već naglasila: kod dela nas, koji smo aktivni na ovom planu, postoji strah da će se probuditi osećaj nepravde kod nekih naroda, a trijumfalizam kod drugih. Treći, kao Slovenija, ne žele ni da se sećaju toga da su bili Balkan. Ali, sa druge strane, sada je jasno da Haški tribunal ne samo što nije pomogao u donošenju pravde za mnoge civilne žrtve, nego je i vratio unatrag proces na kome smo radili godinama, pa se REKOM čini kao jedina preostala mogućnost da kroz nesudski mehanizam ipak ne ostavimo našoj deci grobove i neizbrojane žrtve. Da podsetim, mi u Makedoniji smo proširili amnestiju i na zločine koji po međunarodnom pravu ne zastarevaju, i prekrili smo ih zaboravom po sili političke odluke, sada potvrđene i odlukom Ustavnog suda. Istorija govori da ovi „neprijatni detalji“ mogu da se sklone u stranu, ali samo na određeni period. Kada se probude duhovi u nekom budućem vremenu, to može biti seme razdora i novih ratova.

 

Šta biste preporučili građanima, kako mogu oni da pomognu da Inicijativa na kraju doživi uspeh? Ipak će građani Makedonije, kao i oni iz drugih bivših jugoslovenskih zemalja, imati najviše koristi na duži rok, ako pomirenje zameni nacionalizam, mržnju i stalno vraćanje u prošlost zbog nekakvog raščišćavanja „starih računa“.

 

Svesna sam da građanima nije do rata. Oni imaju probleme i u mirnodopskim uslovima. Oni su umorni od krvoprolića i zločina, ali im nedostaje malo više empatije, to jest, saosećanje prema drugima. Ponekad imam osećaj da svako plače nad svojim grobom i da ga nije briga da li je i u drugoj grupi bilo nevinih ljudskih žrtava. Tako podeljeni mogu biti lak plen novih radikalizama. Ali, postoji velik broj građana koji bezrezervno podržavaju ideju REKOM-a i spremni su da kažu da su zločine počinili i „njihovi“ i „drugi“. To je početna tačka svakog pomirenja. Svaka žrtva zaslužuje da bude priznata i da bude opomena da se ne ponove užasi rata. Volela bih da naučimo lekciju da odsustvo rata nije mir, to je primirje, da se iz nasilja ne rađa demokratija, već da se ostavlja seme za traženje osvete. Neko mora da prekine taj đavolji krug pitanja ko je prvi počeo i ko je više ljudi ubio, ili raselio. Posle 20 godina, krajnje je vreme da počnemo da gledamo i u ružne stvari i u bolne stvari učinjene u ime naše države, nacije, etničke grupe – i da postanemo građani 21. veka. REKOM je jedan mogući način da dođemo do te tačke ozdravljenja.

 

Vladimir Mijanović