Aktivistkinja Nataša Kandić: „Ovako lovim počinioce zločina u bivšoj Jugoslaviji“

„Vizental Balkana“ više se od 30 godina bori da privede pravdi odgovorne za strahote počinjene nad civilima. Zbog svoje uporne potrage za istinom, živi pod stalnom pretnjom. 

 

Natašu Kandić opisuju kao „Simona Vizentala Balkana“ jer se više od trideset godina bori da pravdi izruči odgovorne za zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji tokom ratova devedesetih godina. Međutim, u svojoj zemlji, Srbiji, i dalje je na meti i živi pod stalnom pretnjom napada od strane ekstremista iz različitih frakcija. Mnogi je smatraju neugodnom figurom zbog njenog upornog traganja za istinom, koje je više puta dovelo do toga da upire prstom u vladu svoje države. 

Rođena 1946. godine u Kragujevcu, gradu u Srbiji (tadašnja Jugoslavija), po obrazovanju sociološkinja, Kandić je od samog početka rata na Balkanu počela da dokumentuje zločine počinjene nad civilima od strane srpskih oružanih snaga i paravojnih grupa u okupiranim gradovima. Godine 1992. osnovala je Fond za humanitarno pravo (FHP), nevladinu organizaciju koja se bavi prikupljanjem dokaza i svedočenja, pružajući pravnu pomoć i podršku žrtvama kršenja ljudskih prava. 

 

„Njeni izveštaji su omogućili Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) da formuliše optužnice, uključujući i one u vezi sa genocidom u Srebrenici.“ 

 

Tokom rata na Kosovu, objavila je niz izveštaja koji su kategorički opovrgavali informacije koje su širile srpske vlasti: upravo ti izveštaji kasnije su korišćeni za formulisanje optužnica Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u Hagu. I upravo je ona, nekoliko godina kasnije, pronašla i objavila ključni video-snimak genocida u Srebrenici, koji je osvetlio odgovornost nekih pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Srbije za genocid i prikrivanje tela više od osam hiljada civila u masovnim grobnicama. 

Za svoj rad, Nataša Kandić je primila brojna međunarodna priznanja, a 2006. godine ju je magazin Tajm uvrstio na listu „evropskih heroja“. 

Danas je koordinatorka REKOM-a, Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o zločinima počinjenim tokom jugoslovenskih ratova. I, uprkos napadima i pretnjama koje i dalje prima, još uvek nije odustala od potrage za istinom. 

 

Zašto su, skoro tri decenije nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma, odnosi između zemalja koje su činile bivšu Jugoslaviju i dalje tako opterećeni? 

Mislim da se odnosi generalno nisu poboljšali nakon Dejtona zato što međunarodna zajednica, a posebno Evropska unija (EU), nije usvojila pravilan pristup tranzicionoj pravdi i nisu podržali stvaranje istinski demokratskih institucija. Haški tribunal je bio veoma važan instrument, ali zatvoren je 2017. godine bez definisanja bilo kakve strategije koja bi mogla osigurati pravdu žrtvama i time otvoriti put ka pomirenju. Ograničio se na prenos svojih ovlašćenja na domaće sudove, iako su lokalni zvaničnici upozoravali da nisu spremni za takav zadatak, jednostavno zato što nisu imali nadležnost da gone građane drugih država. Smatram da je to bila ozbiljna greška međunarodne zajednice, koja je kasnije postepeno gubila zainteresovanost za balkanske probleme. I to se dogodilo mnogo pre nego što su izbile nove krize, kao što su kriza u Ukrajini i kriza na Bliskom istoku. 

 

Aktivnosti Haškog tribunala, ograničene na procese koji su u toku, prenete su na takozvani Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove (MRMKS). 

Da, ali to je organ sa veoma ograničenim delokrugom, čije funkcionisanje zavisi od dobre volje država. Bez precizne i koherentne strategije za suočavanje s prošlošću i obezbeđivanje pravde žrtvama, ne može se stvoriti stabilnost i pomirenje ni u jednoj od tih zemalja. 

 

Koliko je, u nedostatku pomirenja, važna uloga civilnog društva? 

Daću vam jedan primer. Pre nekog vremena, predstavnici civilnog društva sakupili su preko 550.000 potpisa tražeći osnivanje komisije za nestale osobe u zemljama bivše Jugoslavije, ali, nažalost, ta inicijativa nije izazvala veliku pažnju vlada. Delovanje civilnog društva, bez političke podrške, samo po sebi nije dovoljno za promenu stvari. Mi nastavljamo da obavljamo naš posao dokumentacije i prijavljivanja, pokrećemo inicijative posvećene podizanju svesti o prošlosti i značaju sećanja, i uz to se suprotstavljamo politici prebacivanja odgovornosti i, naravno, poricanju. Ipak, sve dok određena politička klasa bude imala monopol na politiku sećanja, neće biti prostora za istinsku pravdu. 

 

Kakvu ulogu su imale žene u procesu pacifikacije Balkana? 

Rekla bih – veoma važnu. Načelno, žene imaju više zdravog razuma nego muškarci i spremnije su na mir nego na objavu rata. Mislim, na primer, na Žene u crnom iz Beograda, koje su se uvek borile za akciju istine i pravde, na Majke Srebrenice, koje se trideset godina bore za sećanje na taj genocid, i na mnoge žene sa Kosova koje sam upoznala tokom života. 

 

„Načelno, žene imaju više zdravog razuma nego muškarci i spremnije su na mir nego na objavu rata. Mislim na Žene u crnom iz Beograda i na Majke Srebrenice.“ 

 

Godine 2021, Visoki predstavnik Ujedinjenih nacija za Bosnu i Hercegovinu nametnuo je veoma sporan zakon čiji je cilj kažnjavanje onih koji negiraju genocid. Kakvo je vaše mišljenje o tome? 

Postoje istraživanja o tome koja do sada nisu dala naročito ohrabrujuće rezultate. Lično verujem da zakon nametnut odozgo, bez javne rasprave, ne može rešiti problem i uveriti one koji i dalje negiraju šta se dogodilo. Štaviše, smatram da postoji rizik od podsticanja selektivne pravde. U Srbiji se prošlošću neprestano manipuliše. Na primer, i dalje se početak napada NATO-a na Beograd 1999. godine obeležava bez ikakvog pominjanja onoga što su srpske snage prethodno uradile na Kosovu. U mojoj zemlji, negiranje ratnih zločina i slavljenje ratnih zločinaca osuđenih u Hagu i dalje predstavlja ozbiljan problem, dok u Bosni i Hercegovini ljudi i dalje tvrde da su se bosanski vojnici ponašali kao heroji tokom rata u pokušaju da spasu Muslimane od većih strahota. Isto se događa i u Hrvatskoj. 

 

Možete li dati ocenu više od trideset godina aktivnosti u odbrani ljudskih prava? 

Posle rata, u vreme suđenjâ u Hagu, u Srbiji i drugim zemljama, bila sam veoma optimistična i zaista sam verovala da će konačno biti moguće postići pravdu. Onda sam, nažalost, morala da promenim mišljenje i danas sam mnogo pesimističnija, jer više ne vidim prostor za određene inicijative i s vremenom je izostala konkretna podrška međunarodne zajednice. Pitam se, na primer, kako se može razmišljati o stvaranju zajedničke budućnosti za Balkan ako su Hrvatska i Slovenija članice EU, a Brisel ne dozvoljava pokretanje zajedničkih projekata sa ostalim balkanskim državama. To neizbežno stvara različite pristupe politici sećanja. 

 

„Ako ne saznamo istinu o žrtvama, nikada nećemo imati istinsko pomirenje.“ 

 

Koji je bio najteži trenutak u vašem aktivističkom radu? Da li ste ikada ozbiljno razmišljali o odustajanju? 

Načelno, ne smatram da je moj posao težak. Ponekad sam se suočavala s kritičnim situacijama, ali nikada to nije bilo dovoljno da me navede da odustanem, i uvek sam nastavljala dalje. Na primer, 2008. godine bila sam na Kosovu kada je parlament u Prištini proglasio nezavisnost. Bila sam jedina Srpkinja tamo i, po povratku u Beograd, bila sam žestoko napadnuta od strane nekih političara iz moje zemlje. Neko je čak pretio da će me uhapsiti. Ono što me je posebno negativno iznenadilo bili su napadi od strane građana Srbije, koji nisu prihvatali činjenicu da sam prisustvovala toj sednici kosovskog parlamenta i javno osudila zločine koje su srpske snage počinile na Kosovu. Bio je to veoma težak trenutak jer sam shvatila da veoma malo srpskih političara želi da preispita događaje iz 1999. godine i prihvati krivicu vlasti u Beogradu. Sve dok nastavljaju da ponavljaju da su žrtve Srbi, nema nikakve nade da će se zaista suočiti sa stvarnom odgovornošću za te događaje. Ako ne saznamo istinu o žrtvama, nikada nećemo imati istinsko pomirenje. 

 

*** 

 

NAPOMENA 

Srbija otežano napreduje prema EU, ali gleda i na Istok (i u Rusiju) 

Mnoge očekivane političke promene u Srbiji po završetku ratova devedesetih godina – posebno u pogledu demokratskog pluralizma i nezavisnosti pravosuđa – zasad ostaju iluzija. Evropski savet je 2012. godine dodelio Beogradu status kandidata, ali politička agenda ka ulasku u EU otežano napreduje. Najveća prepreka u evropskim integracijama Srbije ostaje pitanje Kosova, čije rešenje još nije na vidiku. Brisel je više puta nagovestio da je za pristupanje, pored reformi i predviđenih kriterijuma, neophodno rešiti opštu situaciju nestabilnosti u regionu, ali vlada u Beogradu i dalje odbija evropski plan za Kosovo. Za to vreme, nezadovoljstvo u srpskom društvu raste, kao što pokazuju masovni ulični protesti poslednjih meseci. Izbori prošlog decembra potvrdili su podršku stranci predsednika Aleksandra Vučića, ali opozicija je prijavila izborne prevare i nepravilnosti, posebno na nivou glavnog grada. Konsolidacija Vučićeve moći zapravo drži Srbiju u ravnoteži na međunarodnoj sceni. Predsednik je uvek izjavljivao da želi da uvede zemlju u EU i drži pregovore o pristupanju otvorenim, ali nikada nije prestao da gleda na Istok: održao je bliske odnose s Putinom (Srbija je do danas jedina evropska zemlja koja nije uvela sankcije Rusiji nakon agresije na Ukrajinu) i osnažio odnose sa Kinom, potpisavši prošlog oktobra sporazum o slobodnoj trgovini koji otvara vrata kineskoj robi i kompanijama. 

 

Rikardo Mikeluči