BIRN – ’Nema ga’: Video sećanja na nestale tokom rata devedesetih

Članovi porodica osoba nestalih na području bivše Jugoslavije za vreme ratova devedesetih obeležili su Međunarodni dan nestalih osoba emotivnim video svedočanstvima.

U sklopu BIRN-ove kampanje „Da si ovde“, čiji je cilj da ukaže na činjenicu da mnoge osobe nestale u ratovima devedesetih i dalje nisu pronađene, pet ljudi iz Bosne i Hercegovine, Kosova i Srbije govori o svojim nestalim rođacima i tome kako napori uloženi u njihovo pronalaženje i dalje nisu dali rezultate.

Video intervjui, objavljeni povodom obeležavanja Međunarodnog dana nestalih osoba, nastavak su prethodnih intervjua sa članovima porodica nestalih osoba objavljeni na Dan zaljubljenih, Dan očeva i na 25. godišnjicu srebreničkog genocida.

Prema podacima Međunarodne komisije za nestale osobe, nakon završetka ratova u bivšoj Jugoslaviji, registrovano je oko 40.000 nestalih lica. Do danas je preko 70 posto njih pronađeno. Traga se za više od 11.000 osoba.

Kako navode članovi porodica nestalih, vlade bivših jugoslovenskih zemalja, mahom zbog nedovoljne međusobne saradnje, nisu učinile dovoljno da bi utvrdile gde se nalaze posmrtni ostaci njihovih najmilijih i obezbedile pravdu za žrtve.

 

Hatidža Mehmedić

Hatidža Mehmedić iz Bosne i Hercegovine čeka vesti o svojoj braći Suvadu i Midhatu Hrgiću još od 1992. godine, kada su ih odveli iz porodične kuće u selu Kućice. Ona ističe da je jedan brat „volio da ih okuplja i ugosti”, dok je drugi „volio da svakome učini”. Braća su prvo zatvorena u vojnu kasarnu u Hadžićima, a zatim odvedena u nepoznatom pravcu. „Gubi im se svaki trag”, kaže Hatidža.

 

Budimir Maslar

Budimir Maslar bio je među Srbima koji su pobegli sa Kosova 1999. godine nakon završetka rata. Još uvek traži svoju sestru Nataliju Maslar, koja je insistirala da ostane u svojoj kući u selu Trebović. Nikada je više nisu videli. „To je doživotna moja misterija, to je najveća bol koju preživljavam, zato što ne znam gde su njene kosti, makar da je sahranim ako ništa drugo”, kaže Budimir.

 

Misrete Aslani

Misrete Aslani se još uvek seća trenutka kada je 26. marta 1999. poslednji put videla svog supruga Feima, koga su odveli naoružani muškarci. „Poslednji put sam pogledala njegovo lice. Naša, tada četvorogodišnja ćerka, nije htela da pusti njegovu ruku”, priseća se ona. On je sa još 118 drugih muškaraca i dečaka (među kojima su bila i njena dva brata) zatvoren u kuću u kosovskom selu Mala Kruša. Streljani su, a kuća je zapaljena. Ostaci njenog supruga do danas nisu pronađeni.

 

Novica Buha

Novica Buha iz Sarajeva još uvek traga za svojim bratom Jankom Buhom i zetom Dušanom Petrovićem. Obojica su odvedeni u junu 1992. godine. Od tada ih niko više nije video. „Tražio sam – gdje god sam mogao bilo šta otkriti, išao sam i pitao da li neko zna gdje su”, ističe Buha.

 

Višnja Stamenković

Rano jutro 28. juna 1999. godine, neposredno nakon zvaničnog završetka rata na Kosovu, Višnja Stamenković je sa mužem Žarkom popila poslednju šolju kafe. Odvezao ju je na posao u bolnicu u Prištini, a zatim krenuo na posao odakle se više nije vratio. „Čekala sam, čekala sam, i onda shvatila sam da je kidnapovan i da je nestao”, rekla je. „Nema ga”.

 

---

 

Reportaža „’Nema ga’: Video-sećanja na nestale tokom ratova devedesetih“ preneta s Balkan Insight; Video: YouTube/BIRN