Bogujevci u Slobodno srpski: Prioritet pitanje nestalih, porodice čekaju na pravdu

Pitanje nestalih osoba je prioritet. Međutim, tek je skorije postalo tema razgovora u dijalogu Kosova i Srbije. Prošlo je veoma dugo vremena, a članovi porodica čekaju da saznaju njihovu sudbinu, kazala je potpredsednica kosovske skupštine, Saranda Bogujevci, u emisiji „Slobodno srpski“.

 

Kako je istakla Bogujevci, veoma je važno da se o temi nestalih razgovara u Briselu i da se označi kao prioritetna, zbog toga što se još uvek ne zna sudbina 1.600 osoba.

Bogujevci tvrdi da mehanizmi o rešavanju pitanja nestalih postoje, ali i da do sada nije došlo do većeg stepena saradnje.

„Imamo vladinu komisiju za nestale osobe koja se direktno bavi tim pitanjem, ima i drugih kosovskih institucija, ali, nažalost do sada nije došlo do neke saradnje, što se tiče preostalog dela nestalih lica koje imamo“, kazala je.

Precizira da se saradnja sprovodila samo između pojedinih mehanizama – „bilo u vezi sa posmrtnim ostacima ili mogućim lokacijama za masovne grobnice“.

Pokret Samoopredeljenje je od početka briselskog procesa tražio da se pitanje poslednjeg rata na Kosovu stavi na dnevni red, ali Bogujevci objašnjava da je to postalo moguće tek onda kada je dijalog postao politički, a ne tehnički kakav je bio na početku.

 

Pitanje nestalih – „ljudsko ali i političko“ 

Upitana da li pitanje nestalih treba da se tretira kao političko, tehničko, ekspertsko ili ljudsko, Bogujevci kaže da je to ljudsko pitanje ali i političko.

„Pitanje nestalih osoba je ljudsko pitanje, ali u isto vreme ne možemo da negiramo činjenicu da su ove osobe nestale zbog političke situacije, dakle, to ga čini i političkim pitanjem u tom elementu, ali tretiranje pitanja nestalih osoba treba naravno da bude humano”, tvrdi.

Neki od zahteva sa kojima će, prema najavi, nova kosovska vlada ući u budući dijalog sa Beogradom, za Bogujevci, pored uzajamnog priznavanja, su i priznanje zločina počinjenih na Kosovu i plaćanje ratne odštete.

Na pitanje da li je taj zahtev realističan i da li ima međunarodnu podršku, Bogujevci poručuje:

“Mislim da je važno da se ispoštuju zahtevi koji su tu, ne samo u delu da li bi trebalo da Međunarodna zajednica preuzme na sebe ili da poštuje zahteve Kosova. Kosovo je proglasilo nezavisnost u 2008. godini, znači, imamo jedan veći broj država bilo Evropske unije, bilo Ujedinjenih nacija, koje su priznale Kosovo kao državu, i važno je da se ispoštuju i da postoji podrška da bismo mogli da idemo napred“.

 

Za pomirenje potrebno vreme

Bogujevci tvrdi da je za pomirenje Albanaca i Srba potrebno još mnogo vremena.

“Mislim da ovaj deo suočavanja sa prošlošću ide u korist putu po kom možemo ići da bismo stigli do neke tačke gde možemo da živimo u miru jedni sa drugima. Bez adresiranja prošlosti, veoma je teško da se ide dalje, tako da moramo preduzeti sve moguće korake da bismo adresirali ovu prošlost, da bismo mogli da nastavimo napred. Pored toga, suočavanje sa prošlošću u vezi sa Kosovom i Srbijom, veoma je značajno, kako ćemo adresirati pitanja unutar Kosova“, dodaje.

Kaže da je neophodno posvetiti se mladima na Kosovu, te da je važno da postoji veća razmena između mladih na samom Kosovu.

Upitana o tome zašto vlasti u Prištini ne govore o zločinima nad Srbima, Bogujevci kaže da se nije pričalo koliko treba ali i navela primer govora kosovskog premijera koje je pitanje nestalih pomenuo kod drugih zajednica.

Naglašava da kada se govori o zločinima na Kosovu, uglavnom građani imaju odnos direktno prema Srbiji, i slaže se da se nije dovoljno pričalo o zločinima koji su počinjeni nad Srbima na Kosovu.

Za suočavanje sa prošlošću potrebno je vreme ali se teško može krenuti napred, naglasila je, dodajući i da je važno šta se ostavlja mladima u budućnosti.

 

Reciprocitet će se vremenom desiti, SL ne zastupa u dovoljnoj meri interese Srba

Tokom gostovanja u emisiji „Slobodno srpski“ govorila je i programu Pokreta Samoopredeljenje. Bogujevci smatra da imaju stabilnu i sigurnu vladu i ne veruje u nove izbore.

Upitana da li je kosovski premijer odustao od reciprociteta sa Srbijom, kazala je da – nije.

„Taj deo će se vremenom desiti“, kaže i dodaje da će se odnositi „na određena pitanja“:

Govorila je i o Srpskoj listi i i njenom učešću u kosovskoj skupštini, ocenivši da njeni predstavnici nisu u prethodnim mandatima u dovoljnoj meri zastupali interese građana te i da se nada da će Srpska lista promeniti pristup.

„Ja se mnogo nadam da će Srpska lista promeniti pristup, mislim da je važno da ona ima fokus predstavljanja na Kosovu. Na osnovu mog iskustva, sada je ovo moj treći mandat i iskreno mi je žao što smo imali razna angažovanja bilo preko komisija ili drugih formi u Skupštini, gde smo imali i deo za srpsku zajednicu na Kosovu, a nismo imali Srpsku listu angažovanu tu”.

Potpredsednica kosovske skupštine očekuje i to da Srpska lista bude aktivnija u predstavljanju i rešavanju problema svih građana Kosova, a posebno Srba na Kosovu.

“Verujem da zato što se i poziva na predstavljanje srpske zajednice, da će ona u stvari biti aktivnija na tretiranju problema građana Kosova. Do sada nisam videla taj deo i nadam se da će biti manje fokusa na interese Beograda, a više na interese zajednice unutar Kosova, što mislim da je veoma važno. Iskreno, mislim da je značajno da postoji fokus na srpsku zajednicu, ali i na ostale zajednice u zemlji i tretiranje interesa i potreba koje imaju”, rekla je Bogujevci.

Sandra Bogujevci je žrtva zločina koji su nad njenom porodicom izvršili Škorpioni u martu 1999, kada je ubijeno 14 žena i dece, a preživela ona sa još četvoro. Spasila ju je redovna vojska koja joj je pružila prvu pomoć, prebacili su je u bolnicu u Prištini, gde je ostala na lečenju do kraja rata, kada je britanski KFOR odveo za Mančester, gde se iškolovala.

Bogujevci je u ovoj emisiji opisala šta se dogodilo.

„Taj dan je bila nedelja. Bili smo u našoj kući sa porodicom. U tim trenucima otac i muškarci nisu bili kod kuće. Tražili smo da oni budu negde drugde pošto smo čuli ranije o slučajevima kada su muškarci pokupljeni zajedno i ubijeni. Nadali smo se da, pošto smo bili samo žena i deca, i kao što se dešavalo u drugim krajevima kada bi vojska ušla i izbacivala ljude iz svojih kuća, mislili smo da će se to isto desiti i sa nama. Tog dana rano ujutru jedno oklopno vozilo zaustavilo se. Uplašili smo se zato što se i ranije dešavalo da zapale radnje. Mi smo se nalazili na prvom spratu, a ispod nas su bile radnje tako da smo se odlučili da se udaljimo od kuće i da odemo u kuću očevog strica koja se nalazila u unutrašnjem delu dvorišta. Tu su se nalazile i porodice očevog prijatelja Envera Durićija. Tu su bili roditelji sa četvoro dece koji su došli iz jednodog sela misleći da će biti bezbedniji u gradu. Posle kratkog vremena, videli smo kako ulazi vojska. Rekli su nam da podignemo ruke uvis. Naredili su nam da ostavimo sve stvari koje smo imali sa sobom i onda smo išli od jednog dvorišta do drugog, do naših suseda gde su u jednom delu odvojili strinu Šefketu, a nas su ostavili vani na glavnom putu koji se nalazio pored poliicijske stanice. Tokom čitavog vremena bilo je pokreta vojnika, bilo je onih u policijskim uniformama. Kada su nas ostavili na glavnom putu, odvojili su Enverovog oca. Videla sam i strica moje majke Selmana Gašija. Obojicu su uzeli i odveli u jednu od radnji i čuli smo dva pucnja. Odatle su nas opet vratili u dvorite našeg suseda. Videli smo strinu koja je plakala i ono što sam stigla da razumem na srpskom bilo je ‘Tu su samo deca’. Gurnuli su nas ka delu iza kuće. Jedan od vojnika je pucao u strinu, dva puta otpozadi. Onda su stričeva deca počela da plaču i dozivaju majku. Tada je promenio oružje i počeo da puca na nas. Ja sam se naslonila na zid i pala sam na zemlju. Prvi put, meci su me pogodili u desnu nogu a onda su pucnji prestali. Bio je neko ko nije mogao da diše i počeli su da pucaju po drugi put. Posle nekog vremena nisam čula ni glasove, ni buku, pa sam odlučila da podignem glavu i videla neke od članova prodice koji nisu preživeli. Znala sam za Fatosa i Gencija zato što sam uspela da komuniciram sa njima. Onda smo čuli neke glasove i opet smo legli. To su bile osobe koje su proveravale ko je ostao živ a ko ne. Uzeli su me, pružili prvu pomoć, na osnovu opisa uniforme koji smo dali bili su redovna vojska. Odatle su nas odveli u bolnicu u Prištinu, gde smo ostali sve do završetka rata. Nakon završetka rata preko britanskog KFOR-a smo uspeli da odemo u Mančester na lečenje.“

Saranda Bogujevci, koja je konceptualna umetnica, u Beogradu je 2013. godine predstavila izložbu u znak sećanja na njenu porodicu na kojoj je bio i tadašnji premijer Srbije, Ivica Dačić.

Za zločin u Podujevu, u Srbiji je osuđeno pet pripadnika „Škorpiona“, dok je šesti pripadnik Srbiji izručen iz Kanade. Ovom procesu prisustvovala je i Bogujevci, koja je kazala da se radi o važnom koraku u uspostavljanju pravde, ali i da su osuđeni za ovaj zločin pušteni iz zatvora pre isteka kazne.

Takođe, zahvalila se i posebno Fondu za humanitarno pravo i Nataši Kandić, koja im je pomogla tokom procesa, kao i ostalim organizacijama i pojedincima koji su bili pored njih u ovom procesu koji nije nimalo lak.

 

---

Ovaj tekst je preuzet sa portala kossev.info.