„Ć“

Jedna od najtraumatičnijih tema Slovenije, već više od 30 godina, jeste državni zločin nad „izbrisanima“. To je bilo nešto više od izabranih 25.000 stanovnika čije poreklo nije bilo slovenačko. Oduzeti su im posao, stan, zdravstvena zaštita i građanska prava, nisu im date nikakve informacije o postupcima kojima bi smanjili ili izbegli posledice mera, za koje je znala samo politička elita u saradnji sa birokratijom. Time je pogođeno više od 100.000 drugih osoba, njihovih porodica i partnera. Dimenzije i značaj represivnih mera dovoljni su da se to smatra ratnim zločinom: dogodilo se 1992. Mnogi su otišli, stradali u ratu izvan Slovenije, mnogi su umrli, porodice su se raspale, bilo je samoubistava. Najtragičniji događaj desio se početkom ove zime. Zoran, izbrisani starac, beskućnik, težak invalid bez ikakvih prihoda i zdravstvene zaštite, koji je od pomoći dobrovoljaca živeo u zapuštenoj prikolici bez struje i vode u predgrađu Ljubljane, izgoreo je u požaru svog prebivališta. Nova vlada je u slučaju izbrisanih pokazala dobro lice: predsednik vlade se javno izvinio izbrisanima, ministarke za pravdu i javnu upravu pokazale su dobru volju za delovanje, predsednica države je rekla da su na listi ljudskih prava izbrisani prvi i najvažniji, da im se konačno priznaju počinjene nepravde i da se popravi što se još može. Imenovala je nekadašnju vrlo popularnu ministarku unutrašnjih poslova, koja je zbog spora sa predsednikom vlade napustila položaj, da bude njena savetnica upravo na tom području. Predsednica parlamenta je u uvodnoj reči podsetila da su izbrisani najveća sramota Slovenije i da je pravi trenutak da im se daju sve mogućne kompenzacije. Na njene reči je celokupna stranka Janeza Janše izašla sa zasedanja parlamenta. Ako ništa drugo, lepo je bilo videti im leđa.

Ti ključni potezi vlade sreli su se sa drugom traumatičnom pričom, vezanom za Ljubljanu, odnosno za nezavisni centar Fabrika Rog. U celoj Jugoslaviji poznata fabrika bicikala Rog prestala je da radi 1991, i zatim je propadala sve do 2006, kad su je zauzele različite alternativne grupe i u tom lepom primeru industrijske arhitekture osposobile deo prostora za razne aktivnosti: sportsku, pre svega rolanje, borbene veštine i školu cirkusa, zatim aktivističku, u kojoj je bilo organizovano – između ostalog – smeštanje izbeglica, hrana za njih, učenje jezika i psihološka pomoć, zatim kulturna delatnost (bogata umetnička produkcija, grafiti, oslikavanje zidova, muzika), ručni rad i zanatstvo: bilo je neophodno izrađivati peći, da bi se zimi preživelo bez struje i vode, smisliti izvore energije, izradu i razmenu odeće… Sve to postala je ljubljanska institucija, u koju se odlazilo zbog odličnih performansa, konferencija, predavanja, festivala. Gradska vlast je pogledavala na Fabriku Rog dok su joj se cedile komercijalne sline. Posle jednog, pravog terorističkog pokušaja zauzimanja centra 2016, preduzela je beskonačne zakonske zvrčke da bi preuzela ovaj prostor. U javnosti se razvila očekivana propaganda o leglu droge, razvrata i prljavštine, aktivistima Roga je prilepljena uobičajena naci-karakteristika da su „pacovi“ i da prostor treba „deratizirati“, i slično. Omiljeni gradonačelnik Zoran Janković nikada nije uzeo Rog u odbranu, nego je samo nastavljao pritisak. Konačno, januara 2021, uz moćno prisustvo policije u punoj opremi i nekih bezbednosnih agencija, izbacio je stanovnike Roga, uništio njihovo privatno vlasništvo, dosta umetničkih predmeta, rasterao nekoliko domaćih pasa i mačaka i buldožerom srušio objekte pred glavnom zgradom. Protesti nisu ništa pomogli, alternativa je uskoro našla novi zapušteni prostor i oplemenila ga pod imenom Plac, Ambasada Rog je danas još jedna nevladina organizacija koja se protivi gradskoj samovolji. Zoran Janković je prošle godine ponovo izabran za gradonačelnika Ljubljane: u Ljubljani se zna da je dovoljno da Janković organizuje jednu partizansku komemoraciju pred izbore, i pobeda mu je garantovana. Sve drugo pada u zaborav.

Sudbina Roga je da će postati, umesto obnove prvobitne arhitekture, zastakljeno okupljalište „kulturnog života“, klubova i skupih butika. Ko zna, duh mesta ne miruje, i pitanje je kad će se osvetiti. Sa jedne strane Roga teče Ljubljanica, izgleda da će fasada tu biti očuvana. Sa druge, prema ulici, otvoriće se Park izbrisanih. Tu se dve priče sreću. Gradske vlasti hoće da tu postave i spomenik izbrisanima, i zato je otvoren konkurs. Pobedila je grupa troje umetnika, Vuk Ćosić, Aleksander Vujović i Irena Woelle. Irena Woelle je urbana vrtlarka, ekoaktivistkinja i dizajnerka; Aleksander Vujović je arhitekta i scenograf; Vuk Ćosić je aktivistički internetski umetnik koji se istakao i za vreme dvogodišnjih protesta, izdao je knjigu fotografija sa protesta sa naslovom Sramota, organizovao je izložbu Nacija-Kultura 2000, a zatim napravio novu, Nacija-Kultura: Venac venca venaca 2022. Na njoj je prikazao kompjuterski načinjene pesme iz reči i izraza Prešernove poezije, „usmerene“ na savremene pojmove i imenima. Ovo troje umetnika smislilo je spomenik koji predstavlja slovo „Ć“ (latinicom), slovo koje je nestalo iz slovenačkog pravopisa, ali se zadržalo na kompjuterskim tastaturama, slovo koje po simboličnoj moći odmah podseća na one sa Juga, neslovence, izbrisane… Spomenik je, po rečima autora, „tipografski meditativni instrument“, dakle i nije spomenik, nego neka vrsta igre.

Ironija, odnosno jedna od mogućnih igara je i to što je izabrani spomenik izglasan u gradskom veću, koje vodi onaj ko je Rog uništio da bi dobio bolju cenu za njegovu rasprodaju. Stvaraoci spomenika su to izvesno imali na umu. Ako ništa drugo, prvo što doživite u kontaktu sa njim biće najverovatnije osmeh. I ne zaboravimo, savršeno usklađena akcija konačnog suočavanja sa tragedijom izbrisanih bila je mogućna kad su se na vodećim položajima u državi našle žene.

Svetlana Slapšak

Ovaj tekst je preuzet sa portala pescanik.net.