Ljudska prava i nacionalizam

Lea David za REKOM

Ključno je razumeti šta se događa postkonfliktnim zemljama kada su „pritisnute“ da u svoje nacionalističke realnosti uključe istorijski i geografski dekontekstualizovan i globalizujući diskurs o ljudskim pravim

 

 

Da li premijer Srbije Vučić treba da ode u Srebrenicu na 20. godišnjicu i oda poštu žrtvama? I da li Srbija i/ili Republika Srpska (RS) treba da prihvate rezoluciju Saveta bezbednosti UN o genocidu u Srebrenici? Zavisi od toga koga pitamo, očigledno. Mišljenja su oštro podeljena. Oni koji veruju u poštovanje ljudskih prava, ili bar očekuju da će njihovo deklarativno prihvatanje na neki način biti korisno, podržavaju i promovišu javno priznanje i potvrdu svih povreda iz prošlosti. Za istinske sledbenike, neophodnost priznanja počinjenih zločina je duboko usađena u univerzalističku i moralnu osnovu čitavog koncepta ljudskih prava. Drugi (koji su, čini se, u Srbiji i Republici Srpskoj u ogromnoj većini), kojima je shvatanje sebe i sopstvenog identiteta ukorenjeno u nacionalističkoj ideologiji i promociji svoje etničke grupe kao večne, čvrsto se protive takvim predlozima. Za njih, prihvatanje rezolucije o srebreničkom genocidu predstavlja poniženje i štetu, jer ignoriše njihove istorijske nepravde.

U ovom tekstu želim da predstavim sažet kritički osvrt na aktuelni diskurs o ljudskim pravima, ali i da sugerišem na to da bi čvrsto insistiranje na nametanju normi ljudskih prava lako moglo da se pokaže kontraproduktivnim. Moja teza je da, uprkos tome što se određene norme ponašanja usvajaju u veoma različitim političkim kontekstima, to istovremeno ne znači i da vrednosti zasnovane na ljudskim pravima ostaju usađene u praksi. Naprotiv, upravo diskurs o ljudskim pravima ponovo dovodi do etničkih podela i jačanja nacionalizama.

Ljudska prava kao ideologija

Zahvaljujući ogromnim naporima i sredstvima koje su EU i pojedinačne države u njih uložile tokom proteklih decenija, ljudska prava su postala određena vrsta metaideologije našeg doba, sa globalno pristupačnim moralnim i pravnim jezikom univerzalnih teza i kvantifikovanja razvoja. Uticaj poretka zasnovanog na ljudskim pravima je očigledan na brojnim primerima širom sveta: on promoviše prava žena, dece, etničkih manjina, starosedelačkog stanovništva, seksualnih manjina, starijih osoba, invalida, zatvorenika, itd. Osnova velikog broja ovih tvrdnji je apel na zajednički ljudski status, odnosno, status svakog pojedinca kao ličnosti. Konceptualni i pravni okvir ideologije ljudskih prava je duboko usađen u normativni ideal globalizma, koji promoviše jedan univerzalistički pogled na moralne sisteme u kojima individualna sloboda ima primat nad vlastima, kolektivnim identitetima i nacionalnim državama. Globalizam kao ideologija, baš kao i nacionalizam ili bilo koja druga ideologija, teži da monopolizuje znanje o stvarnosti, kako bi uspostavio hegemoniju, predstavljajući svoj normativni okvir kao jedini ispravan način za posmatranje i tumačenje društvenih realnosti (Malešević, 1999). Upravo na tu vrstu opštih hegemonističkih tendencija globalizma, tj. ideologije ljudskih prava u konkretnom slučaju, potrebno je kritički odgovoriti i o njoj raspravljati.

Antropologija je disciplina koja bi ovde mogla da bude od koristi, s obzirom na to da su pitanja o proizvodnji kulturnih praksi i znanja, formulisana odozdo naviše, u fokusu njenog istraživanja. Međutim, antropolozi se teorijom i praksom ljudskih prava intenzivno bave tek dve decenije. Zapravo, Američka antropološka asocijacija (osnovana 1902. godine) je jedna od retkih koje su, 1948. godine, odbacile validnost Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, i po empirijskim, i po etičkim osnovima, tvrdeći da zapravo postoji čitavo bogatstvo raznovrsnih moralnih sistema. AAA je, na ovaj način, iznela stav da „komparativni kulturološki podaci ne idu u prilog tezi o nekom univerzalnom skupu suštinskih prava“ (Goodale, 2006, str. 486). Antropolozima je smetalo nametanje hegemonističkih moralnih vrednosti podređenim grupama, jer im je „smrdelo“ na imperijalizam. Chomsky i Herman (1979) su to nazvali „političkom ekonomijom ljudskih prava“, opisujući „pravdu“ i „ljudska prava“ kao ideološku masku iza koje SAD sprovode svoju često brutalnu politiku, osmišljenu da širi i štiti uticaj privatnih korporativnih interesa na stranim tržištima. Na sličan način, Žižek (2005) je istakao da poredak zasnovan na ljudskim pravima deluje kao opravdanje pokušaja zapadnih imperijalističkih zemalja da prošire svoju dominaciju nad zemljama trećeg sveta.

Ljudska prava na Balkanu

Odnos moći između centralnih i perifernih država je od ogromnog značaja za razumevanje svih efekata nametanja ljudskih prava i njihovog sprovođenja u praksi, i posebno je relevantan za države Balkana. Standardizovane šeme za implementaciju ljudskih prava su, uglavnom, razvijene u EU kako bi druge države mogle da ih slede, istovremeno održavajući sopstvene nacionalističke ideologije unutar same Unije. Na primer, prema Kopenhaškim kriterijumima iz 1993. godine, EU treba da obrazuje, disciplinuje i kažnjava, nudeći članstvo kao nagradu. Drugim rečima, ideja o superiornosti Unije je ugrađena u ovaj proces na samom vrhu hijerarhijske piramide, i ona diktira uslove, tempo i promenljivu dinamiku celokupne logike vrednosti ljudskih prava čije usvajanje zahteva. U praksi, čak i kada neka država na kraju ispuni uslove EU, data obećanja se ne ispunjavaju u potpunosti. Horvat i Stiks (2012) su s pravom istakli da je EU razvila različite pristupe za pojedinačne zemlje: disciplinovanje i kažnjavanje (za Rumuniju i Bugarsku), bilateralni pregovori o pristupanju (za Hrvatsku i Crnu Goru), štap i šargarepu (za Srbiju i Albaniju), direktnu kontrolu (za Bosnu), upravljanje (za Kosovo) i, na kraju, ignorisanje (za Makedoniju, čije su evrointegracije blokirane zbog nesuglasica sa Grčkom). Kao posledica toga, celokupna budućnost Balkana zavisi, ne samo od njegovog nasleđa (postkonfliktnog, postjugoslovenskog i postkomunističkog), već i od neujednačenog odnosa moći sa EU. To je, naravno, svima koji tamo žive „opšte poznata stvar“.

Međutim, za procenu stanja ljudskih prava na Balkanu, ovaj okvir je apsolutno neophodan u raspravama o tome kako se jedan skup moralnih načela, zasnovanih na ljudskim pravima, prihvata, transformiše ili zanemaruje. Pre svega, ključno je razumeti šta se događa postkonfliktnim zemljama kada su ‘pritisnute da u svoje nacionalističke realnosti uključe istorijski i geografski dekontekstualizovan i globalizujući diskurs o ljudskim pravima. Postkonfliktne države Balkana predstavljaju svojevrsnu vrstu dokaza koji ukazuje na to da je povezivanje kandidature za članstvo u EU i prihvatanje vrednosti zasnovanih na ljudskim pravima u praksi donelo više štete nego koristi.

Diskurs genocida i politike kajanja

Sada želim da se vratim na svoja uvodna pitanja. Da li će premijer Vučić prisustvovati obeležavanju 20. godišnjice zločina u Srebrenici ili ne ‒ neće promeniti puno toga, ako nešto uopšte i promeni, u vrednosnom sistemu Srba, od kojih se očekuje da, kroz njegov javni gest kajanja, internalizuju sve univerzalne dimenzije ljudske patnje. Istina, zapravo, deluje još crnje. Nametanje deklarativnog prihvatanja skupa normi i vrednosti zasnovanih na ljudskim pravima, ne samo da nije delotvorno, već u praksi, zapravo, stvara mehanizme za zloupotrebu tih prava. Na primer, često možemo videti da vlade usvajaju norme ponašanja zasnovane na ljudskim pravima kao puku formu, uz drastičnu podelu između deklarisane politike i prakse, ponekad praćenu i pogoršavanjem štetnih efekata kršenja ljudskih prava (Hafner-Burton i Tsutsui, 2005).

Upravo na taj način, prihvatanje diskursa o srebreničkom genocidu stvorilo je dovoljno prostora za njegovu politizaciju i intrumentalizaciju. Lično smatram da on služi samo promociji „ratnohuškačke politike“, a ne bilo kom vidu pomirenja. Pozabaviću se nakratko raznim stranama u toj priči. Rezolucija o srebreničkom genocidu (treća po redu[1]) Evropskoj uniji služi da joj umiri savest i prikrije njeno (ne)angažovanje. Ironično je što Srebrenica, za bošnjačku vladu, i dalje predstavlja najdragoceniji simbol nacionalnog identiteta i stradanja koji nemaju rok trajanja. Ovakvo političko pozorište pokajanja možemo videti i na primeru odnosa Nemačke i Izraela. Naime, pre samo nekoliko dana, portparol izraelske ambasade u Nemačkoj je, na brifingu za izraelske novinare pre konferencije za štampu povodom 50. godišnjice uspostavljanja diplomatskih odnosa između te dve zemlje, izjavio da Izrael ne interesuje normalizacija odnosa sa Nemačkom u pogledu Holokausta, jer osećaj krivice koji gaji savršeno odgovara izraelskim interesima. U Srbiji, diskurs o genocidu i politika kajanja imaju trostruki efekat. Kao prvo, oni jačaju legitimitet Vučićeve vlade, iako ne predviđaju primirivanje nacionalnih osećanja i slom koncepta nacionalne države (Olick, 2007), već služe kao vid samolegitimizacije i identifikacije, s obzirom na to da istorijski narativi o krivici igraju važnu ulogu u razvijanju i održavanju nacije (Toth, 2015). Narativ o krivici je zapravo veoma snažan instrument za definisanje „svoje“ zajednice naspram „drugih“ – ali ne kroz zajedničko shvatanje da sve „nas“ kao zajednicu treba da bude sramota, već upravo suprotno – on jača „nas“ kao zajednicu ljudi koji pronalaze svoj zajednički imenitelj u onima koji ih optužuju.

Drugo, oni u Srbiji u prvi plan ističu diskurs o neophodnosti odgovora na nasleđe Drugog svetskog rata i sve nepravde koje su tada počinjene, kao i da narod koji u njoj živi bude međunarodno priznat kao žrtva. Ş obzirom na to da moralne vrednosti zasnovane na ljudskim pravima ni u jednom društvu Balkana nisu stvarno usađene, shvaćene i dovoljno cenjene, bošnjačke žrtve u Srbiji ili RS zapravo nisu izvor empatije ukorenjene u
(ideji o) univerzalnoj ljudskoj patnji, već samo okvir za dalje etničko grupisanje. Treće, odavanje pošte žrtvama van sopstvenog nacionalnog miljea (shvatanje da je neophodno prihvatiti odgovornost za stradanja tuđih žrtava jedva da i postoji u Srbiji i RS) dodatno potiskuje na margine ionako oslabljene i marginalizovane društvene grupe u Srbiji poput izbeglica, ratnih veterana i njihovih porodica, interno raseljenih lica i ostalih društvenih grupa koje već dve decenije čekaju da ih njihova država prizna i iskaže im poštovanje. Na primer, često se mogu čuti primedbe poput: „Zašto da se bavimo jevrejskim/bošnjačkim/tuđim žrtvama, kad se niko ne brine o nama (ratnim veteranima)? Mi smo žrtvovali svoje živote, a šta smo dobili zauzvrat?! Samo ponižavanje i nepoštovanje.“[2] Iz toga se vidi da prinudna implementacija ljudskih prava, zapravo, nameće određene nejednakosti i dovodi do dalje društvene fragmentacije. U RS, baš kao i u Srbiji i Federaciji, diskurs genocida nameće etničke podele i produbljuje postojeća neprijateljstva. Sve to, zapravo, znači da nametnuto sprovođenje režima zasnovanog na ljudskim pravima, u praksi ne ruši, već samo jača nacionalističke diskurse.

Sve bi delovalo kao manja, ili bar kolateralna šteta, kada bi žrtve u ovome mogle da pronađu bar neku utehu. Nažalost, izgleda da to u praksi nije slučaj. Žrtve iz Srebrenice prilično iritira i ponižava politizacija i instrumentalizacija njihovog ličnog bola i patnje sa svih strana. Međutim, pretvaranje njihove patnje u grandiozni nacionalni simbol koji omogućuje kovanje njihovog nacionalnog identiteta, za njih se ipak pokazalo korisnim u mnogo pogleda, ali ih je, istovremeno, pretvorilo i u taoce državne politike. Štaviše, jačanje položaja srebreničkih žrtava, učinilo je ostale žrtve iz čitave Bosne manje vrednim, odnosno, žrtvama drugog reda. Pored toga, time su žrtve iz ostalih etničkih grupa (i srpske i hrvatske) samo dodatno marginalizovane i potisnute u zaborav, daleko od bilo kakvog međunarodnog (a ponekad i domaćeg) priznanja.

Genocid – nova moneta za potkusurivanje?

Dostupnost diskursa o „genocidu“ je kontraproduktivna. Herman i Paterson (2010) i Hayden (1996) ukazuju na brojne opasnosti od uspostavljanja hijerarhija i politizacije genocida, s obzirom na to da je politička zloupotreba genocida u prvi plan izbacila novu vrstu monete – žrtvu kao heroja! Beskrajno takmičenje oko statusa najveće žrtve kao sredstvo za obnovu čistoće nacije ima svoju cenu – zaborav svih zločina koji su se itekako dogodili, ljudima koji su stvarno postojali. Ili, da iskoristim reči Georgea Orwella: „Težina čitavih svetova pada na činjenice kao sneg, zamućujući njihove konture i prekrivajući sve detalje.“[3] U tom smislu, stradanje žrtava deluje kao najprimereniji politički izbor, s obzirom na to da dekonstruiše kategorije pravde i odgovornosti. U diskursu ljudskih prava, o žrtvama i počiniocima se obično govori kao o dva potpuno odvojena i homogena skupa ljudi, iako u stvarnosti ni sve žrtve nisu iste, niti su isti svi počinioci, a neki od njih su istovremeno i žrtve i počinioci (Borer, 2003). Tako se stiče utisak da je nacijama sa kompromitovanom prošlošću u interesu da se opredele upravo za taj motiv stradanja, jer on promoviše simpatiju umesto odgovornosti i ima „efekat političke sterilizacije“ (Bell, 2006: 9), usled kog kriminalna prošlost nacije postaje samo posledica njenog prethodnog stradanja.

Već dugo vremena, svedoci smo tog takmičenja oko stradanja i žrtvovanja. Nedavno je i Hashim Thaçi, aktuelni ministar spoljnih poslova Kosova, proklamovao da će tužiti Srbiju za genocid na Kosovu. I Pelestinci često tvrde da je Izrael izvršio genocid u pojasu Gaze, Jermeni da su bili žrtve genocida 1915. godine, Romi u Drugom svetskom ratu, dok Tamili optužuju vladu Šri Lanke za genocid iz 2009. godine. Spisak je dug, a efekti takve prakse variraju. Međutim, kada jednom počnemo da pravimo hijerarhije genocida, mi zapravo lišavamo „genocid“ bilo kakvog značenja, ne ostavljajući prostor ni za empatiju ni za ljudska prava. Ostaju samo novi sukobi oko definicija koje su usađene duž etničkih podela. Umesto da označava krajnju moralnu dekadenciju, genocid postaje instrument za isticanje prava na određenu konkretnu i simboličku korist u ime žrtava. On na taj način hrani, promoviše i obnavlja tvrde nacionalističke ideologije usađene u etos međusobne povezanosti pripadnika iste grupe, umesto da se oslanja na univerzalno načelo ljudske patnje širom sveta.

Na kraju, moramo postaviti i neka teška pitanja. Za očekivati je da počinioci retko preuzimaju odgovornost za svoja zlodela iz prošlosti (Gordy, 2013), ali kakva je situacija sa žrtvama? Da li su Bošnjaci ili, kad smo već kod toga, bilo koje druge žrtve, u većoj meri obavezane ljudskim pravima samim tim što su ostvarile status žrtve? Da li zaista možemo da tvrdimo da su se njihovi sistemi vrednosti promenili? Da li su Jevreji duboko internalizovali vrednosti zasnovane na ljudskim pravima zato što su prošli kroz pakao Holokausta?

Bojim se da to nije slučaj.

Epilog

U svojoj veoma vrednoj komparativnoj studiji, Risse i Sikkink (1999) su razvili pokazni model koji ističe tezu da je prva faza potpunog usvajanja režima zasnovanog na ljudskim pravima zapravo „proces instrumentalnog prilagođavanja i strateške trgovine“, u okviru kog politička elita takav poredak prihvata samo deklarativno. Oni čvrsto veruju da politika „pretvaranja i glumatanja do ostvarenja svojih ciljeva“ na kraju, ipak, dovodi do promene u normama ponašanja. Iako dokaza u prilog ovoj tezi nema mnogo, čak i kad bi sve sadržane norme bile usvojene u potpunosti, to, nažalost, ne podrazumeva, a ni ne nagoveštava usvajanje samih vrednosti zasnovanih na ljudskim pravima, dok samo insistiranje na prinudnom prihvatanju normi ljudskih prava, zapravo značajno jača etnički nacionalizam i netoleranciju.

 

[1] Prva je podneta 2005, a druga 2009. godine.

[2] Ove fraze su mi često ponavljane dok sam radila na terenu sa ratnim veteranima u Beogradu od 2009. do 2012. godine.

[3] Orwell, George (1946 [1974]): „Politika i engleski jezik“, Unutar sveta i ostali eseji, izdao Harmondsworth, Penguin.

 

Autorka predaje na Department of Sociology and Anthropology, University of Haifa. Ona je dobitnica Fulbright stipendije za post-doktorske studije za 2015/16.

 

Bibliography

Bell D (2006) “Introduction: Memory, Trauma, and World Politics.” in Bell D. (ed.) Memory, Trauma, and World Politics. London: Palgrave Macmillan 1-33.

Borer AT (2003) “A Taxonomy of Victims and Perpetrators: Human Right and Reconciliation in South Africa.” Human Rights Quarterly 25(4): 1088-1116.

Goodale M (2006) “Toward a Critical Anthropology of Human Rights.” Current Anthropology 47(3): 485-511.

Gordy E (2013) Guilt, Responsibility and Denial: The Past at Stake in Post-Milošević Serbia. University of Pennsylvania Press: Philadelphia.

Hafner‐Burton EM and Tsutsui K (2005) “Human Rights in a Globalizing World: The Paradox of Empty Promises.” American Journal of Sociology 110(5): 1373-1411.

Hayden MR (1996) “Schindler’s Fate: Genocide, Ethnic Cleansing, and Population Transfers.” Slavic Review 55( 4): 727-748.

Herman E and Peterson D (2010) The Politics of Genocide. Monthly Review Press: New York.

Horvat S and Štiks I (2012) “Welcome to the Desert of Transition! Post-Socialism, the European Union, and a New Left in the Balkans.” Monthly Review – An Independent Socialist Magazine 63(10) e-journal.

Malešević S (1999) “Globalism and nationalism : Which one is bad?” Development in Practice 9(5): 579-583.

Olick J (2007) The Politics of Regret: On Collective Memory and Historical Responsibility. New York: Routledge

Risse T and Sikkink K (1999) “The socialization of international human rights norms into domestic practices: introduction” in Risse T , Ropp CS, and Sikkink K (eds.) The Power of Human Rights: International Norms and Domestic Change. Cambridge University Press. 1-10

Toth M (2015) “The Myth of the Politics of Regret.” Millennium: Journal of International Studies 43(2): 551–566

Žižek S (2005) “Against Human Rights.” New Left Review 34: 115-131.