15.11.2014.
Desanka Pejčinović
U okviru sesije ’Javna svedočenja žrtava’ na Desetom forumu za tranzicionu pravdu u Beogradu 15-16. novembra 2014. godine, iz publike se za reč javila Desanka Pejčinović, raseljeno lice sa Kosova. Ona je poslednji put videla svog devetnaestogodišnjeg sina Slobodana 26. marta 1999. godine, kada je posle doručka izašao u grad [Peć/Peja]. Od susetke je čula da je sa albanskim drugovima otišao preko brda.
„Mi smo spremne da sve oprostimo i da poniženo stojimo zarad istine. Nema ih među mrtvima, nema ih među živima i zato ja molim, ne samo REKOM, nego sve ljude dobre volje, karakterne, širokog srca da nam pomognu. Neizdrživo je čekati na kosti, da mu napravim grob, da mu se odužim kao majka. Možda sam vas opteretila, ali teško mi je, vi ćete me bolje razumeti nego drugi.”
Desanka je pročitala pesmu Dragice Majstorović, kojoj je nestao sin Ivan, učenik III razreda gimnazije u Prištini, 19. avgusta 1999. godine. Njena pesma se zove „Ubico“:
„Ubico, biće ti oprošteno, samo mi kaži gde si mi sina zakopao,
da li si mu lapski kamen na grudi stavio ili si sipnički pijesak po njemu prosuo?
Možda si ga u moju njivu položio.
Kako si ga osudio, koju si mu krivicu pronašao, šta si mu na kraju rekao,
da li si mu oči svezao ili si smelo u lice dete gledao?
Ni ljubav još nije spoznao, ni žilet nije kupio da bi bradu obrijao, da mu naraste stalno je čekao.
Ubico, reci mi, da li se na smrtnom času Bogu pomolio, da li je majku dozivao?
Kakvu si mu smrt odredio, da li si ga streljao, jer samo dete je bio, kako si mogao?
Ubico, biće ti sve oprošteno, samo mi kaži gde si ga sahranio, ispod kog drveta si mu život ugasio, kojom si ga travom ozelenio, kako si kući otišao i decu pomilovao?
Kad si moje dete ubio, kako si noćas spavao, da li si moje čedo sanjao?
Ubico, biće ti sve oprošteno, samo mi kaži gde si mi sina pokopao; ili si mu srce na svetskoj pijaci prodao?“
