03.06.2015.
EU je mogla da uradi više za region
Evropska unija (EU) je nastala kao mirovni projekat. U srcu tog projekta nalazila se ideja francusko-nemačkog pomirenja i integracije, kako Evropa nikada više ne bi iskusila sukob poput Prvog i zatim Drugog svetskog rata. Kako se Unija širila, taj projekat integracije pretvarao se u tehnički projekat. Ideja o EU kao mirovnom projektu bila je skoro zaboravljena, sve do događaja na Balkanu sa početka 1990-ih. Tada je, odjednom, proces evropskih integracija u regionu ponovo postao mirovni projekat. Za ljude Balkana, ulazak u EU podrazumeva i održiv mir u regionu. Iz tog ugla, primećujem da EU regionu nije nužno prepisivala isti recept koji se pokazao delotvornim u procesu pomirenja unutar same EU. Glavni instrument tranzicione pravde u rukama EU, koji je na neki način predstavljao i instrument pomirenja, bio je uslovljavanje evrointegracija saradnjom sa Haškim tribunalom. EU je tako prišla procesu tranzicione pravde na jedan veoma uzak način. Ne bih želela da u vezi sa tim budem pogrešno shvaćena – ja smatram da je Haški tribunal odigrao veoma važnu ulogu u regionu. Ukoliko se prisetite perioda iz ranih 1990-ih, setićete se da je Tribunal zapravo stvorio prostor za raspravu o ratnim zločinima, sprečio nekažnjivost i zaustavio proces zaborava ratnih zločina. Međutim, Tribunal je imao, i još uvek ima problem sa projektovanjem poruke da zaista ostvaruje pravdu. O razlozima bi moglo da se priča unedogled, ali želim da kažem da se zapravo dosta čudim što se EU nije izrazitije upuštala u inicijative na polju restorativne pravde. Takve inicijative su u svojoj biti mnogo bliže ciljevima obnove društvenih odnosa, koji su u samoj srži pomirenja.
Završiću izlaganje onim što sam i prvobitno nameravala da kažem – a to je moje viđenje najznačajnijih postignuća tranzicione pravde u poslednjih petnaestak godina. Ona se ogledaju u deliberativnim i participatornim aspektima tranzicione pravde[1], i ovaj Forum[2] odražava oba ta principa. Deliberacija zapravo znači rasprava. O svim elementima tranzicione pravde u regionu žučno se raspravlja: o činjenicama zločina, njihovom kontekstu, o tome da li bi tranziciona pravda trebalo da bude regionalna ili nacionalna. Ne ulazim u sama pitanja – rasprava se svakako vodi. To je, samo po sebi, velika stvar, baš kao i učešće u toj debati. Mislim da tu moramo da se osvrnemo i na ogromnu ulogu koju je liberalno društvo odigralo u promociji ideje suočavanja sa prošlošću. Samo želim da dodam – kao kratku fusnotu – da nisu svi segmenti civilnog društva u regionu doprineli tom procesu. Nasuprot njima, ovaj forum demonstrira i participatornu dimenziju tranzicione pravde. Mislim da održavanje ovakve civilne debate, a posebno činjenica da u njoj učestvuje sve više predstavnika institucija država iz čitavog regiona, treba sve da nas ohrabri. Ona zapravo označava ključnu promenu u kontekstu čitavog procesa tranzicione pravde.
Proces pomirenja primarno se odigrava kroz komunikaciju
Moj zadatak je da definišem pomirenje, ali će moje celo izlaganje zapravo biti o tome zašto to nisam u stanju da uradim. Stoga bih želela da vas provedem kroz nekoliko različitih načina razmišljanja o pomirenju. Nadam se da, kada budemo saslušali stvarne probleme i potrebe žrtava, ova vrsta akademskog razmišljanja neće izgledati beznačajno, i da će pružiti neke smernice za razmišljanje o tome šta bi pomirenje moglo da podrazumeva na zapadnom Balkanu. Pomirenje je veoma važan koncept, jer je ujedno i pokazatelj uspeha tranzicione pravde. Tako često možemo čuti procene delotvornosti Haškog tribunala, i one su uglavnom izražene u apsolutnim kategorijama: na primer da Haški tribunal na kraju nije doveo do pomirenja u regionu. Nasuprot tome, mnogi drugi će tvrditi da Tribunal ipak jeste postavio određenu osnovu za pomirenje, recimo utvrđivanjem pravne istine. Međutim, koncept pomirenja puno je kompleksniji od toga. Mnogo je lakše reći šta pomirenje nije. Mislim da je veoma interesantno i to što su neki predstavnici državnih institucija i civilnog društva ovde izneli tvrdnju da pomirenje nije politika „oproštaja i zaborava“, niti bilo kakva vrsta relativizacije odgovornosti ili izjednačavanja krivice – što odražava i stavove sadržane u većem delu stručne literature iz te oblasti. Ukoliko bismo u rečniku pogledali sinonime za pojam pomirenje, oni bi nam otkrili pravu kompleksnost tog koncepta. Pomirenje se tiče obnove prijateljskih odnosa, približavanja ličnih pogleda i stavova, i uspostavljanja konzistentnosti. Ali, upravo se ti aspekti nakon masovnih zločina nameću kao posebno teški i problematični. Kako možemo biti sigurni da je obnova prijateljskih odnosa nešto čemu treba težiti – ukoliko su ti odnosi na kraju doveli do sukoba i patnji? Šta je, onda, srž pomirenja? U njegovoj srži su odnosi, i struka ga posmatra kroz horizontalne, ljudske odnose grupa i pojedinaca, i vertikalne odnose koji postoje između zajednica i institucija. To smo danas mogli da čujemo i na primeru Severne Irske. Poverenje je, stoga, potrebno izgraditi ne samo između zajednica već i među ljudima i institucijama. To su dve pozornice pomirenja – društvena i institucionalna. Ali, kako se do pomirenja stiže? Ukoliko je pomirenje zasnovano na odnosima ukorenjenim u poverenju, koji je to onda put koji nas vodi iz nepoverenja i patnje u poverenje i pomirenje? Traganje za odgovorima u stručnoj literaturi tu postaje mnogo problematičnije. Htela bih da se fokusiram na jednu konkretnu ideju iz stručne literature. Reč je o značaju koji istine i činjenice imaju u procesu pomirenja. Kako nam one pomažu da dođemo do nekog vida pomirenja? Brojni autori govore o stvaranju kognitivne disonance koja ublažava kognitivni dogmatizam. Kako se taj koncept transformiše u razumevanje procesa pomirenja u postkonfliktnom kontekstu? U kontekstu kriminalnog nasleđa, kognitivna disonanca implicira da procesi kazivanja istine i utvrđivanja činjenica mogu dovesti do izvesne nesigurnosti i sumnje u ispravnost nečijih (svojih) ciljeva ili ideala. Šta to znači u praksi? Ukoliko se osvrnemo na put koji smo prešli u bivšoj Jugoslaviji, primetićemo određeni pomak u razotkrivanju vela potpunog ideološkog poricanja koje je obeležilo posleratni period devedesetih. Sporovi oko činjenica počinjenih zločina, tj. preispitivanje „ispravnosti“ jedne strane dovodi do određenih sumnji u sve tvrdnje koje se nalaze u temelju kognitivne disonance. Tu treba naglasiti da je pretpostavka nevinosti „svoje“ strane bila jedna od najvećih prepreka procesima pomirenja i priznavanju žrtava „druge“ strane. Iako se o žrtvama u regionu mnogo govorilo, različite etničke grupe uglavnom su se bavile samo svojim žrtvama. Dodatno, ono što koncept pomirenja čini teškim za prihvatanje jeste i proširivanje javne debate na pitanja koja prevazilaze okvire činjenica o počinjenim zločinima, i koja uključuju razmatranje motiva, političke dinamike, i slično. Zaključiću ovu sekciju o pomirenju jednim citatom Michaela Ignatieffa: „Istina i činjenice služe sužavanju okvira dopustivih laži o prošlosti“. U skladu sa tim, ukoliko govorimo o svemu što je neophodno za uspešno pomirenje, primetila bih da je došlo do određene kognitivne promene, do promene u načinu na koji ljudi razmišljaju o zločinima, a posebno o zločinima svoje etničke grupe počinjenim u njihovo ime. Na kraju, pitanje pomirenja veoma je kontekstualno. Preduslovi uspešnog pomirenja sigurno će se razlikovati od jedne do druge postkonfliktne oblasti. Da zaključim: šta je to što bih ja mogla da dodam u raspravi o pomirenju? Tu ću citirati Alexa Borrainea koji je rekao: „Pomirenje ne može biti koncept koji se, poput slike, kači na zid.“ Drugim rečima, pomirenje nije nešto statično, već čitav jedan proces. Moje istraživanje sugeriše da, u kompleksnim postkonfliktnim okruženjima, ono ne uključuje samo sukobljene strane iz perioda konflikta, već je potrebno da se odvija i paralelno, unutar svake od strana. U tom procesu ključno je suočavanje sa kriminalnim nasleđem unutar same grupe. Kada stručnjaci govore o konceptu pomirenja, oni zapravo govore o priznavanju i praštanju. Stanley Cohen, jedan od najfascinantnijih autora literature o pitanjima istine, priznanja i pomirenja, smatra da je to ipak „radikalan način suočavanja sa prošlošću“. Neki drugi autori iznose umerenije stavove, tvrdeći da pomirenje nikada ne može biti potpuno. Međutim, i takav pristup odražava činjenicu da je pomirenje proces. Ono nikada nije potpuno, i nikada ne uključuje sve pripadnike suprotstavljenih strana. Uvek će biti pojedinaca koji će se čvrsto držati svojih tvrdo ukorenjenih stavova. Čitav taj proces nikada ne uključuje sve dimenzije pomirenja, barem ne u potpunosti, i verovatno nikada ne može biti potpuno simetričan i recipročan iz ugla svake od strana. Ali, pomirenje treba definisati i kroz održiv proces prevazilaženja svih prepreka koje predstavljaju kultura, rasa, vera i političko opredeljenje. Dodala bih i da se proces pomirenja primarno odigrava kroz komunikaciju. Zapravo, samo mogu da kažem da nema jednostavnih odgovora na pitanje „šta je pomirenje“, a rekla bih i da je na pitanje o „dobrom pomirenju“ još teže pronaći odgovor. Razvoj situacije na Balkanu govori nam da odgovor očigledno ne može biti izražen u apsolutnim kategorijama. Ovde ću se pozvati na Galtunga, koji smatra da se čitavo to pitanje zapravo tiče koegzistencije. Ljudi mogu živeti jedni sa drugima, a pritom nemati nikakve odnose. Stoga je jasno da svaki vid pomirenja zahteva i nešto više u pogledu saradnje koja prevazilazi etničke podele, odnosno granice povučene kolektivnom patnjom. Skupovi kao što je ovaj u stanju su da nam pomognu da bolje shvatimo kako bi pomirenje moglo da izgleda u ovom regionu, i u tome se, bar delimično, ogleda značaj njihovog doprinosa čitavom tom procesu. Struka je u tome pogledu jednoglasna – pojedinačne zajednice „prevode“ koncept pomirenja u svoju stvarnost na veoma različite načine. Na primer, u Čileu, za uspešno okončanje procesa pomirenja bilo je važno prikazati imena žrtava na semaforu jednog stadiona, kao gest javnog priznanja njihove patnje – i to upravo na mestu na kojem im je patnja naneta. Ne mogu vam dati jasan odgovor o tome šta bi pomirenje moglo da podrazumeva na zapadnom Balkanu, ali bih želela da sugerišem da je i samo značenje pomirenja nešto čime se vredi baviti, kako iz ugla trenutnih političkih i drugih izazova, tako i u kontekstu nasleđa brojnih zločina koji su ovde počinjeni.
Dr. Denisa Kostovicova je profesorka na the London School of Economics and Political Science
