Na rubu sećanja

Izborni uspeh Vučića i položaj Nikolića u Srbiji može se razumeti jedino ako se pretpostavi da je građane Srbije zahvatila epidemija amnezije; opstanak HDZ posle presude Sanaderu isto tako – kroz odgovarajuću zaraženu populaciju.

I konačno, vik i krik posle jučerašnje pravno važeće presude Janši isto tako, kroz treću zaraženu populaciju.

Ostaje, međutim, da su dva zadnja primera okončana presudom i bar u jednom slučaju zatvorom, dok se prvi, srpski, završava takoreći narodnim hepiendom.

Kako razumeti i, naročito, kako lečiti ovu bolest? Da li je neizlečiva? Pogledajmo neke osnovne simptome: to, da je tzv. narod sklon zaboravu, dakle konformizmu i strahu, nije nešto što ne bismo znali.

Zato su važniji oni “ogledalski” simptomi, koje ispoljavaju oni čija prošlost bi trebalo da odvrati svakog minimalno razumnog građanina.

Ovi, u osnovi odbrambeni simptomi, koji se često skrivaju iza osnovnog aparata moći i koriste nasilje i zastrašivanje, kod Sanadera su bili ograničeni na stalnu drsku laž na sudu. Kako je postojao državni sudski aparat koji je istreniran da – ako sme – reaguje na drske laži, te su laži pobijane jedna za drugom, bez mnogo strasti, u tekućem postupku.

U slučaju Janše, splet laži još nižeg nivoa nego u slučaju Sanadera, koji je sudski aparat rutinski pobijao, kao simptom je prebačen u javnost: Janšini nepodnošljivo zlobni i uvredljivi tvitovi, kombinovani sa manijakalnim apoteozama vođe od strane omanje grupe naročito vernih baba, skinsa i propalih špijuna.

Za razliku od Sanadera, Janša je dakle i izvan suda uporno pokazivao da laže. Politički cilj ovog postupka je da se stvori grupa ljudi koja sve što vođa kaže proglašava istinom, a sve ostalo komunističkom zaverom.

Malo dosadno, istina je, ali svojim neverovatnim slepilom potpuno pokriva činjenicu da je sâm Janša bio mladi tvrdi komunista kada je to bilo malo ljudi iz njegove generacije, da je jedan od ključno odgovornih za “izbrisane” u Sloveniji (više od 26.000), i da praktično nema javne ličnosti koju nije pljunuo.

Dijapazon je, dakle, mnogo širi nego u Sanaderovom slučaju. No kako god istrajan bio, taj postupak podrazumeva borbu protiv sećanja, dakle priznaje sećanje kao protivnika.

U slučaju Vučića (sa Nikolićem i Dačićem, pa i nešto širom grupom), reč je o sasvim drugačijem ogledalskom simptomu.

Kako se niotkuda ni ne naslućuje neki proces koji bi se zasnivao na sećanju o tome šta su radili (jedan sa Nikolićem je završen u njegovu korist, a na štetu stranke koja se pozivala na sećanje), oni ne odaju nikakve posebne verbalne simptome. Sem jednog, a to je savršena besmislenost onoga što govore, naročito Vučić.

Njegov stil podrazumeva jaku nabijenost emocijama i značenjima, koji nemaju veze sa temama. Izrazito lični ton, stalna samoproricanja i samosažaljenje, stalno iznošenje duševnog stanja – kao da ga nešto neko pita, a ne pita ga.

To “prazno” njegovog govora je mesto gde se skriva sećanje. Ako već nema kolektivnog, građanskog sećanja, Vučić mora da prazninom nešto kaže o tome šta je radio u ratu, pa i posle. Kao zova, kao pastir – nešto o magarećim ušima…

Istini za volju, Sanader i Janša su se nasukali na sasvim drugome području, korupciji. Ništa, dakle, ne smanjuje odgovornost građana Srbije nad sopstvenim pamćenjem.

Svetlana Slapšak