Nataša Kandić: Pitanje nestalih osoba ne može se prepustiti aktuelnim vladama

(Intervju Nataše Kandić za Koha ditore)

Kako ocenjujete inicijativu predsednika Kosova Hašima Tačija o osnivanju Komisije za istinu i pomirenje?

Nataša Kandić: Bio je na čelu Vlade Kosova koja je 4. juna 2012. godine donela odluku o formiranju Međuministarske radne grupe za suočavanje s prošlošću i pomirenje, koja je, između ostalog, imala zadatak da promoviše pomirenje između zajednica na Kosovu. Početkom februara ove godine, UNDP i Ambasada Švajcarske su organizovali skup na kojem su govorili članovi pomenute Međuministarske  grupe, ali niko od njih nije mogao ništa konkretno da navede šta je to vladino telo uradilo tokom četiri i po godine.

Od dolaska na poziciju predsednika Kosova, Hašim Tači je položio cveće na spomenik dva srpska dečaka koji su 2003. godine ubijeni u Goraždevcu, u opštini Peć i žeteocima u Starom Gracko, i sastao se, prvi put sa predstavnicima udruženja porodica srpskih žrtava, koje žive na Kosovu, što je pozitivno ocenjeno u civilnom društvu u Srbiji i regionu. Iznenada, najavio je formiranje Nacionalne komisije za istinu i pomirenje. On kao da nije upoznat da je bivši predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica formirao Nacionalnu komisiju i da je ona posle godinu dana prestala sa radom, bez ijednog izveštaja. Trebalo je da se upozna sa razlozima neuspeha te komisije – jedan je svakako bio u tome što je odluka doneta „odozgo“, bez konsultacija sa civilnim društvom. Ideja o Nacionalnoj komisiji u BiH takođe nije ostvarena, iako je ideja potekla iz civilnog društva – jedan od razloga je bio u tome što se postavilo pitanje učešća vojnih formacija Srbije i Hrvatske u ratu i izvršenju ratnih zločina, tako da se s pravom postavilo pitanje efekata te komisije bez učešća Srbije i Hrvatske.

Kosovskom predsedniku njegovi savetnici trebalo je da predoče da albanske žrtve koje su učestvovale u trogodišnjem konsultativnom procesu o suočavanju s prošlošću, u organizaciji Koalicije za REKOM, kao i žrtve drugih nacionalnosti, smatraju da regionalno telo ima više moći da omogući da odgovorne države priznaju žrtve nego što tu moć ima neko lokalno, nacionalno telo. Albanskim žrtvama je važno da ih Srbija kao država prizna, da se država izvini za zločine, da javnost u Srbiji pokaže saosećanje… Na Kosovu se 18 godina govori o albanskim žrtvama i srpskim zločinima, a tek incidentno da ima i srpskih žrtava. Da li je cilj Komisije da Srbe na Kosovu suoči sa zločinima nad Albancima?  Srbi koji su ostali na Kosovu, južno od Mitrovice, najmanje imaju veze sa zločinima koje su srpske snage počinile. Javnost u Srbiji, koju sada čine i izbegli Srbi sa Kosova je ta koju treba suočiti sa zločinima nad Albancima. Ne treba zaboraviti, da su srpske porodice koje imaju stradale ili nestale članove porodica uglavnom u Srbiji ili Crnoj Gori. Te porodice neće dolaziti na Kosovo da svedoče pred Nacionalnom komisijom, kao što ni Nacionalna komisija Kosova ne može da pozove albanske žrtve da svedoče u Srbiji. Pokazuje se da u slučaju žrtava u vezi sa ratom na Kosovu neko nacionalno telo može da bude korisno ako dobije jasan manji zadatak, ali da priznanje žrtava zahteva regionalni prostor.

Vrlo je važno da istaknem da se sve ratne žrtve na Kosovu znaju imenom i prezimenom.  Fond za humanitarno pravo i Fond za humanitarno pravo Kosova identifikovali su sve ratne žrtve, nezavisno od nacionalne pripadnosti. Pomenute organizacije su ustanovile i okolnosti stradanja svih 13.500  žrtava. U toku je pisanje činjeničnog narativa o svakoj žrtvi pojedinačno. Utoliko ima više prostora za preduzimanje koraka koji doprinose pomirenju. Na primer, Srbi su veoma izolovani na Kosovu. Nema podrške onima koji hoće da se vrate. Svake godine se ponavljaju scene iz Mušutišta i Đakovice.  Ne verujem da meštani Mušutišta blokiraju put, ne daju Srbima da vide selo, ne verujem da Đakovačka gospoda gađaju kamenjem Srbe koji dođu povodom nekog verskog praznika. To su događaji koji zahtevaju angažovanje predsednika Kosova, lokalne zajednice, a ne država u regionu.

Ali za priznavanje žrtava, za otvaranje arhiva, dokumenata, i tajnih grobnica potreban je regionalni pristup, regionalno telo. Godinama govorimo o REKOM-u, KOMRI i odjednom desetogodišnji rad regionalnog civilnog društva na dokumentovanju žrtava, na izgradnji saosećanja i solidarnosti sa drugima, nije bitan, predsednik Kosova ima novu ideju.  Nije Hašim Tači prvi predsednik Kosova. Pre njega, predsednica Jahjaga je pokušala da kosovske žrtve približi drugim žrtvama u regionu. Kao i drugi predsednici u regionu, 2014. godine, imenovala je svog ličnog izaslanika za REKOM koji je bio  ravnopravni član Ekspertske grupe koja je radila godinu dana na analizi predloga Statuta REKOM i proizvela dobar dokument o mandatu Regionalne komisije. Predsednik Tači suviše žuri, misli da sve polazi od njega, da niko pre njega nije imao nijednu ideju.. Nije tako, treba da pozove predstavnike Koalicije za REKOM, Selima Selimija, bivšeg savetnika predsednice Jahjage i da razgovara o dobrim iskustvima nacionalnih inicijativa, i prednostima regionalnog pristupa. Na sastanku sa njim, 17. decembra 2016. godine, pitala sam ga o ideji Nacionalne komisije, jer se tad već pričalo o tome da predsednik Kosova osniva Nacionalnu komisiju, ali nisam razumela njegovu argumentaciju i viziju. On žuri, kao da će da zakasni na voz.

Vidite li želju i volju za pomirenjem? Kako pomirenje može da bude održivo, uprkos dnevnoj politici?

 Kandić: Bilo je nezamislivo da albanski političar položi cveće stradaloj srpskoj deci. To je konkretno dobro delo. Na drugoj strani, mislim na političare u Srbiji, nema nijednog koji je otišao u Batajnicu ili Petrovo selo i položio cveće na mestu gde su ležala zakopane albanske žrtve, među njima i deca.

Teško je pitanje da li postoji volja za pomirenjem. Svi političari u regionu rukovode se partijskim interesima, a ne interesima države i budućih generacija. Albanske žrtve su priznate na međunarodnom nivou, to daje prostora kosovskim političarima da pokazuju jaku empatiju prema srpskim i romskim žrtvama, jer je tih žrtava pet puta manje. Ne mogu da objasnim šta se dogodilo u albanskoj zajednici, mislim na političku zajednicu i na civilno društvo, da je tokom ovih godina bilo malo pažnje posvećeno neočekivanim zločinima posle juna 1999. godine – uglavnom su se zločini prećutkivali ili svodili na jedan, dva incidenta.

Pomirenje mora da je utkano i u dnevnu politiku. Ja ne mogu da objasnim šta se događa sa demarkacionom linijom između Kosova i Crne Gore. Ta zemlja je tokom rata prihvatila oko 100.000 Albanaca koje su proterale srpske snage, a kosovska opozicija se neprijateljski ponaša prema susedu koji je pružio ruku ljudima u nevolji. Volela bih da vidim da parlament Kosova posveti jednu sednicu dobrim delima suseda Crne Gore.

Još uvek ima osoba koje se vode kao nestale. Može li pomirenje biti postignuto bez istine o tim nestalim osobama?

Kandić: Pitanje nestalih i otkrivanje masovnih grobnica treba da je na agendi dijaloga u Briselu. To pitanje se ne može prepustiti aktuelnim vladama. Problem je u tome da Vlada Srbije nije spremna da omogući pristup dokumentima i arhivskoj građi vojnih i policijskih formacija koje sigurno sadrže i podatke o akcijama u kojima je ubijen veći broj civila, i šta se sa njima dogodilo, kuda su odneta i sakrivena njihova tela. S druge strane, Vlada Kosova mora da ubedi bivše komandante OVK da predaju informacije o sudbini nestalih Srba i Roma. Kosovski političari se ne mogu pravdati da nisu imali nadležnost za vođenje istraga, te da su UNMIK i KFOR adrese na koje treba uputiti zahtev za dostavljanje informacija o nestalim.

Mislite li da sudbina nestalih ostaje talac politike? Da li je pomirenje moguće bez pravde?

Kandić: Pomirenje je trajan proces. Nemci i dalje ulažu u pomirenje, otuda tako velika kultura sećanja na nedela i ispoljavanje žalosti za izgubljenim životima. Svake godine možemo da vidimo novu formu saosećanja. Lokalne inicijative su veoma bogate i u njima učestvuju intelektualci, škole, građani. To je kultura, koju, mi sa Balkana, treba da učimo.

Suđenja za ratne zločine jesu važna, pre svega zbog činjenica koje sud prikupi i utvrdi, zbog snage koje imaju sudske činjenice. Problem je u tome što su suđenja okrenuta prema počiniocima, a žrtve su u funkciji dokaza. Osim toga, kapaciteti sudova su mali, suđenja traju dugo, tako da će hiljade i hiljade počinilaca ostati nekažnjeni. Kombinacija suđenja i regionalne komisije za pomirenje je najbolja opcija suočavanja s prošlošću. Balkan je u toj situaciji, ima suđenja, ali ima i potrebu za zajedničkim (regionalnim) telom koji će se baviti priznavanjem žrtava.

Vi ste pokrenuli regionalnu inicijativu ka pomirenju. Šta je do sada ta inicijativa postigla?

Kandić: REKOM je živa inicijativa koja ima najveće izglede da postane međudržavni projekat. Koalicija za REKOM je tokom svog devetogodišnjeg postojanja uspela da dokumentuje oko 23.000 ratnih žrtava i okolnosti smrti za te žrtve, i oko 600 logora u BiH.  Ako tome dodamo da je Haški tribunal ustanovio identitet oko 12.000 žrtava ratnih zločina, imamo zavidne rezultate za postavljanje okvira za pomirenje u regionu. Ideja o REKOM-u (KOMRA) je vredna jer ta komisija ne bi počela od nule nego od čvrstih podataka o 35.000 ratnih žrtava što u odnosu na 130.000 ratnih žrtava, u periodu od januara 1991. do kraja decembra 2001. nije nimalo beznačajno. Štaviše, garancija da pomirenje treba da ide  u tom pravcu – prvo, da se znaju imena i okolnosti pogibije svih žrtava.

Objavili ste brojne izveštaje o počinjenim ratnim zločinima na Kosovu. Kako se vlast odnosi prema tim izveštajima?

 Kandić: Fond za humanitarno pravo je objavio brojne izveštaje i dosijee o počinjenim ratnim zločinima na Kosovu. Podneo je takođe brojne krivične prijave protiv oficira Vojske Srbije. Kada je osnovano Tužilaštvo za ratne zločine 2003. godine, činilo se da će Tužilaštvo raditi svoj posao i optuživati pre svega komandante, naredbodavce, srednje rangirane. Početak je bio dobar, ali danas ta institucija već godinu i po dana nema glavnog tužioca za ratne zločine. Postojeća suđenja se odvijaju sporo, žrtve više nemaju poverenja u institucije Srbije, kao u vreme kada se sudilo policajcima za ubistvo porodice Bersiha. Predsednik Srbije je odlikovao načelnika Generalštaba u čijoj je zoni odgovornosti, tokom rata na Kosovu, ubijeno više od 1.000 albanskih civila.

Kako je moguće postizanje pomirenja između Albanaca i Srba, bez zaključka o problemu Kosova? Zašto je na Balkanu suočavanje s prošlošću uvek teško?

Kandić: Srbija i njene institucije će morati da sarađuju sa Specijalnim sudom za ratne zločine koje su počinili pripadnici OVK. To će biti priznanje institucije Kosova, što će otvoriti saradnju sa kosovskim Tužilaštvom za ratne zločine. Specijalni sud će suditi prema kosovskom zakonu, to je kosovski sud. Da li se može priznati sud zemlje koja se ne priznaje? Vrlo brzo ćemo videti reakciju Vlade Srbije.

Tači je ranije rekao da će Kosovo tužiti Srbiju za genocid. Treba li Kosovo da razmotri taj korak?

Kandić: Ta izjava predsednika Tačija je politička, i nepotrebna. Nema nijedne presude Haškog tribunala za genocid na Kosovu.

(Obljavljeno u Koha Ditore, 26. 02. 2017. )