Nataša Kandić: REKOM je najveći uspeh civilnog društva – Nezavisne novine – 21.06.2010.

Nataša, Kandić predsjednik Fonda za humanitarno pravo i koalicije nevladinih organizacija REKOM, vjeruje da civilno društvo u regionu jača i da će koalicija za REKOM nastojati da žrtve ne budu u centru pažnje samo u predizbornim kampanjama ili kada to odgovara političarima.

NN: Ko danas čini mrežu REKOM-a?

KANDIĆ: U maju su bile 294 organizacije za ljudska prava i razvoj demokratskog društva, 64 organizacije žrtava, sedam organizacija veterana rata, 11 medija i oko 450 pojedinaca koji su bili žrtve ili su im članovi porodice bili žrtve, ali pritom ne predstavljaju udruženja. Ako se pogleda junski spisak članova, možemo videti da se tu sad nalaze i umetnici, istoričari, a prvi put imamo i predstavnike verskih zajednica.

NN: Da li je do sada postojao sličan pokret koaliciji za REKOM?

KANDIĆ: U svetu su postojali slični pokreti, ali na ovim prostorima je to prva regionalna koalicija napravljena u vezi s prošlošću, što je do sada najveći uspeh civilnog društva. Ta koalicija nije pravno telo i nju čine organizacije koje su dobrovoljno ušle u to i jedino što ih povezuje je cilj da se formira regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o svim žrtvama i to je taj interes koji bi mogao da dovede do normalizacije odnosa i da žrtva konačno bude u javnoj pažnji. Do sad su dobijale političku pažnju samo u vreme predizborne kampanje ili kada političarima treba podsećanje na zločine iz prošlosti.

NN: Kakvo je stanje u Srbiji kada je u pitanju nevladin sektor?

KANDIĆ: U Srbiji je deo civilnog društva koje čine organizacije za ljudska prava najorganizovaniji i najprofesionalniji. To je posledica što su organizacije za ljudska prava osećale potrebu da se još u toku rata organizuju i pokušaju javnom reči da kažu da se ne slažu s onim što je radila Miloševićeva administracija. U tom smislu organizacije za ljudska prava iz Srbije su mnogo pomogle da bude artikulisan pokret za suočavanje s prošlošću i jednak odnos prema svim žrtvama. Sada se pokazuje da se ta iskustva prenose. Tako je u BiH više od 60 organizacija potpisalo pismo upućeno Savetu ministara BiH da bude pronađen način kako će učesnici s Kosova doći u Sarajevo na regionalni skup udruženja žrtava. To je prvi put da imamo organizovanje organizacija u okviru BiH, a takvo iskustvo postoji u Srbiji i, evo, sad ga širimo na regiju.

NN: Ipak, bilo je problema u radu REKOM-a, neke NVO su istupile iz njega. Šta se desilo?

KANDIĆ: Stvoriti i servisirati koaliciju da funkcioniše nije nimalo jednostavno. Osim zajedničkog interesa da se dođe do tela koje će na regionalnom nivou da stvara klimu solidarnosti i saosećanja sa žrtvama, postoje i drugi ciljevi koalicije. Neki koji su izašli iz koalicije koja zastupa regionalni pristup sad vrlo zdušno zastupaju nacionalni pristup i pored toga što smo zdušno analizirali koje su prednosti regionalnog, a koji su nedostaci nacionalnog i zašto on nikada nije uspeo. Ti koji su učestvovali u tim raspravama danas se nalaze u raznim grupama koje rade po našem modelu, ali sa nacionalnim telima i pristupom prema prošlosti. Ima i onih koji su bili članovi koalicije, a od početka su zastupali stavove protivno stavovima za koje su bili svi.

NN: Bilo je primjedbi pojedinih NVO za neracionalno trošenje sredstava u REKOM-u. Koliko je transparentno trošenje tih sredstava?

KANDIĆ: To je laički pristup. Trošenje sredstava ocenjuje onaj ko je dao grant. Mi u BiH upravo imamo situaciju da je jedna organizacije zbog zloupotrebe sredstava završila tako što su donatori pokrenuli istragu. Što se tiče finansiranja REKOM-a, Fond za humanitarno pravo administrira grant i nema niti jedne primedbe. Štaviše to je bio jedini budžet koji se nalazio na veb sajtu kada su u pitanju bile organizacije ili institucija bivše Jugoslavije. U slučaju ovog projekta postoje finansijske kontrole i donatorski izvještaji i sve se odrađuje na visokom profesionalnom nivou. Kod nekih udruženja postoji mišljenje da bi novac trebalo da bude podeljen pa da svako troši na način na koji misli da treba. Međutim, na taj način niko ne bi finansirao niti jedan projekat. Zato se novac i daje organizaciji za koju postoji poverenje i za koju se zna da ima kapacitete da će uvek uredno da preda dokumenta na uvid te da je profesionalna i transparentna.

NN: Da li se mijenja odnos Srbije prema događajima u Srebrenici?

KANDIĆ: Generalno posmatrano, kada su u pitanju institucije, ima pomaka. Organizacije za ljudska prava mogu da kažu da su očekivale više od usvajanja Rezolucije o Srebrenici, ali to je jedan značajan korak napred, iako se u ovom trenutku možda ne vidi da će to učiniti dobro ne samo Srbiji nego i u BiH. Sad se vidi da je Tužilaštvo Srbije u fazi prikupljanja podataka za prijave protiv 10. diverzantskog odreda kako bi bio pokrenut postupak koji se tiče zločina u Srebrenici i to za pomaganje izvršenju genocida. To sve pokazuje da je sazrela potreba u institucijama da odgovore na taj zločin.

NN: Međutim, mnogo udruženja iz RS je oštro reagovalo na rezoluciju usvojenu u Srbiji…

KANDIĆ: Vidljivo je da ima mnogo kritika od udruženja iz RS, ali vremenom će se pokazati, i ako se to možda u javnosti BiH trenutno ne vidi, da se, na primer, izveštaj Vlade RS o Srebrenici smatra jednim od najznačajnih dokumenata uopšte kada je u pitanju tranziciona pravda. To nije dokument suda nego jedne komisije koja je pokušala da na jedan objektivan način utvrdi činjenice. Taj dokument će vremenom dobijati na snazi tako da će neke buduće generaciji imati, pored nasleđa zločina, i dokumente koji su nastajali u teškim okolnostima.

Dio Srbije želi da uhapsi Mladića

NN: Da li vjerujete da će biti uhapšen Ratko Mladić?

KANDIĆ: Sigurna sam da u delu institucija Srbije postoji čvrsta volja da se to dogodi, jer tu ima ljudi koji znaju da je to važno zbog normalizacije odnosa i budućnosti. Međutim, ima i nekih drugih koji javno ne deluju, ali imaju tu snagu da mogu da organizuju da neko nestane i ne pojavljuje se i učine to da Srbija ne može da uhapsi Mladića.

To je karakteristika svih postkonfliktnih društava da uvek ima tog odnosa i stalne borbe u nadjačavanju demokratskog sistema i onog dela koji brani pređašnji sistem, a samim tim i mnoge od krivične odgovornosti.

Bilo bi dobro da se to završi kao sa Karadžićem, ali ne mogu da kažem da će taj deo Srbije koji želi to da uradi imati i snagu.