Novi dizajn sećanja

Službena kultura sećanja u Srbiji je nesređena i u previranju. Hrvatsku „Oluju” je ispratilo snažno srpsko kontrasećanje na progon, crkva se seća Prebilovaca, premijer, pak, traži zajednički dan sećanja. Ima li sistema u ovom haosu ili je reč o lutanju službene upotrebe prošlosti? Da li je predlog o zajedničkom danu sećanja smišljeni udar na suverenitet novih država u regionu ili je neutilitarno prosvećeno sećanje? Da li je to antidatum, svojevrstan antipraznik u moru nacionalizovane kulture sećanja? Pomalja li se to nova kritička kultura sećanja u regionu, velika propaganda sumnje?

Pre odgovora, pomenuću vlastita lutanja. Kada sam pre desetak godina u knjizi „Kultura sećanja” i u medijima predložio da se osnuje Muzej stida zapadnog Balkana, u kom bi svaka nacija iz regiona imala svoju odaju, poziv je bio u zoni čiste nacionalne izdaje. Nešto kasnije sam u „Politici” predlagao da bi umesto spomenika neznanom nacionalnom junaku trebalo razmisliti o dizanju spomenika neznanom dezerteru iz građanskog rata – Jugo Švejku, koji bi simbolizovao negativno sećanje na građanski međunacionalni sukob i na sve ubijene na ovim prostorima devedesetih godina prošlog veka. Prošle godine sam se u knjizi „Tanatopolitika” založio za multietnički antispomenik u regionu. Na odziv nisam računao. Nije ga ni bilo, bile su to moje svesne utopije. Ako. I danas držim da bi možda neka od pomenutih zdanja trebalo dići na Savi, negde između Slavonskog i Bosanskog Broda, gde se krajem četrdesetih godina prošlog veka razmišljalo o izgradnji grada Broda, nove prestonice socijalističke Jugoslavije. Možda bi u rečeni „Muzej stida na vodi”, kao i u „Beograd na vodi”, više uložili stranci iz EU nego domaći akteri.

Da li se ipak nešto menja? Predlog o zajedničkom danu sećanja, kojim na novi način treba uskladiti pojedinačna pamćenja, stiže s vrha. Odmah su ga podržali Dodik i Vujanović. Odbili su ga Milanović, Tači i Izetbegović. Kako god prošao ovih dana na konferenciji u Beču, predlog pripada alternativnom prosvećenom sećanju. Samo je samorefleksivno sećanje prosvećeno. U ono drugo, neprosvećeno, sećanje spadaju svi nacionalistički glamuri koji se valjaju od Knina do Skoplja i definišu slavnom prošlošću. Regionalna kultura sećanja boluje od manjka javnog stida i viška javne slave. Ako je predlog premijera iskren oko njega se ne treba mnogo dogovarati. Treba naprosto datum uvesti u srpski kalendar praznika bez uslovljavanja. Ako ga drugi prihvate dobro, ako ne, opet dobro. U Hrvatskoj će predlog biti verovatno odbijen kao srpsko miksanje kostiju. Čitaće ga kao udar na Domovinski rat, koji je Magna karta hrvatske nezavisnosti, nenatkriljivi veleidentitet i zid od moguće nove Jugoslavije.Negovani ratni trijumf je uvek loš saveznik kod suočavanja sa prošlošću.U Srbiji nema ovog neproduktivnog pritiska oslobodilaca, pa je samim tim i više uslova za plodnu samosumnju.

Ali mrtvi su svuda nezamenljivi simbolički kapital. Za svaku politiku je mogućnost pripisivanja novog smisla mrtvima važnija od izvornog smisla njihovog umiranja. Grob je nem, mrtva usta ne govore, pa otuda i mrtva tela imaju veliku prednost kao simboli. Ne pričaju mnogo o sebi, reči im se mogu pripisati, a još više smisao. Kako je rekao američki pesnik Edvin Robinson: „Kada umrem imaću mnogo više da kažem.” I grobovima se vremenom pomera značenje. Mrtvi se poštuju, ali i eksploatišu. Njihovi identiteti postaju ubilački kada se uokvire neprosvećenim sećanjem koje podstiče odmazdu.

Još više od toga, tanatopolitički gledano, preko mrtvih tela kao teških simbola vladajući nameću vrednosti i smisao podvlašćenima. Vučić traži prošlost koja odgovara njegovoj viziji budućnosti. Drži da zakavžene prošlosti ne mogu sapostojati sa istovetnom vizijom evropske kapitalističke budućnosti. Srbija istrajava na kursu EU. Razumno ovde jeste upozorenje da se poverenje u regionu može povratiti samo sinhronom kritikom vlastitog šovinizma. Oživljeni sukobi oko prošlosti još teku po sličnim obrascima mržnje, a usled zaslepljenosti njom, protivnici ne uviđaju vlastitu bliskost. Dobro se slažu u tome da treba mrzeti ne samo druge, nego i one u vlastitim redovima koji nedovoljno mrze.

Premijerov predlog je ipak samo novi dizajn sećanja, koji ne slabi još uvek eksplozivnu sliku prošlosti. Možda bi usvajanje predloga moglo donekle decentrirati emocije oko ubijenih sunarodnika u regionu. Svuda nacionalni zidovi boli uspešno skrivaju tiho neoliberalno socijalno ubijanje građana. Neoliberalnim evrofilima ne smeta to što etnocentrično sećanje pomera u senku socijalno umiranje. Naprotiv. Naprednjačka vlast planira pomeranje Dimitrija Tucovića sa Slavije, a u centru Beograda diže spomenik ruskom caru. Strukture sećanja ostaju netaknute. Lakše je uvesti antipraznik, nego pacifikovati „patriotske” akademike, udžbenike i navijače? Iako nije prevratničko sećanje, premijerov predlog jeste iskorak.

Sociolog, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

(Objavljeno u Politici, 20.08.2015.)