O istini, činjenicama i (možda) pomirenju

Stiče se utisak da je pomirenje sve udaljeniji cilj. Kao prvo, postoji nešto uznemirujuće u samoj strukturi te reči. Njom se zapravo implicira da je postojalo neko ranije stanje pomirenosti koje je zatim izgubljeno, i da postoji proces (za koji se pretpostavlja da uključuje priznanje i međusobno praštanje) kojim ono može biti povraćeno. Shvaćeno na taj način, pomirenje deluje kao transpozicija grupne terapije na čitavu političku kulturu i društvo. Obično se formuliše frazom koja se u politici često koristi, ali nikada ne definiše – „suočavanje s prošlošću“. Najjednostavnija verzija takve formulacije zapravo sadrži operativnu pretpostavku da određena kombinacija zakonskih procesa i istraživanja vodi ka uspostavljanju nečega što zovemo „istinom“, da će priznanje te „istine“ dovesti do uspostavljanja nečega što zovemo „pravdom“, i da će „pravda“ biti katalizator nečega što zovemo „pomirenje“.

I takva formulacija, kao i analogija koju sadrži – veoma su problematične. Sama formulacija je problematična jer kompleksne i kontroverzne procese tretira kao jednostavne i mehaničke, implicitno podrazumevajući da procesi ograničeni na malobrojnu elitu (poput sudskih procesa) mogu imati dalekosežne i predvidive efekte na čitavu javnost, koja njima nije obuhvaćena, niti u njima učestvuje. Analogija sa međuljudskim odnosima i odnosima unutar ili između različitih društvenih kolektiva je problematična jer jednoobrazno tretira stavove i percepciju svih pripadnika društva, težeći da ih svede na zvanične stavove njihovih vlada.

Međutim, od svih pojmova u ovoj jednačini, verovatno je najkontroverzniji „istina“. Govoriti o „istini“ u kontekstu čitavog niza nasilnih sukoba (čije su aktivnosti unapred ili naknadno prikrivane, u koje su bile uključene različite vrste institucija i u kojima su duboko ukorenjena osećanja zloupotrebljavana za mobilizaciju podrške političkim projektima) – zapravo nameće određeni nivo sigurnosti i jasnoće u vezi sa nekim spornim pitanjima, koja su i dalje u velikoj meri kontroverzna ili nepoznata. Kada je jedna grupa bivših logoraša istakla slogan „tišina je saučesnik“ (26. jun 2014, http://radiosarajevo.ba/novost/156576/foto-podrska-zrtvama-torture-iz-sarajeva-tisina-je-saucesnik#), oni su zapravo govorili o istini koja proističe iz njihovog iskustva i ubeđenja da su potrebe žrtava u velikoj meri ostale nezadovoljene. Kada je biskup Siska Monsinjor Vlado Košić služio misu na dočeku jednom osuđenom (i zatim oslobođenom) zločincu (koga je tom prilikom opisao kao „moralnu gromadu“ jer je odbio da svedoči protiv svojih nadređenih – 20. jun 2014, http://www.jutarnji.hr/biskup-kosic–krdic-je-nepravedno-osuden/1200426/), on je takođe govorio o istini koja je izvedena iz određenih kompleksnih institucionalnih i političkih lojalnosti. U post-konfliktnom okruženju zapravo postoje brojne nekompatibilne istine koje se među sobom takmiče. Zajedničko im je to da određeni skup činjenica vezuju za određeni sistem vrednosti i interesa.

Ono što nemamo, i što verovatno nikada nećemo imati, jeste konsenzus o univerzalnoj „istini“. Ukoliko ikada bude dostignut, on može predstavljati samo ostvarenje nekog političkog cilja, ali nikako cilja koji proističe isključivo iz zakonskih procesa ili istraživanja.

Šta je, onda, ostvariv cilj? Ukoliko pojam „istina“ deluje preambiciozno i podložno manipulaciji i zloupotrebi, onda bi nešto ograničenije – poput utvrđivanja činjenica – moglo da nam ponudi bolju početnu tačku. Tako se i u pravnom diskursu o sudovima često govori kao o „telima koja utvrđuju činjenice“. U mnogo pogleda, moglo bi se reći da je dokumentacija iz sudskih procesa doprinela utvrđivanju velikog broja neospornih činjenica, kao i da nam proizvedeni materijal omogućava da saznamo još više.

U tom pogledu, moglo bi se očekivati da će nas krivični procesi u velikoj meri približiti utvrđivanju činjenica o sukobu, i na taj način doprineti izgradnji pouzdanijih i zajedničkih „istina“. Međutim, očigledno je da institucije krivičnog prava taj cilj nisu ostvarile. U nekim svojim ranijim radovima, izneo sam argument da je to u velikoj meri posledica promenljivih konteksta i perspektiva, koji poprimaju veći značaj od samih činjenica koje su u njih ugrađene. Međutim, tu je prisutan i čitav niz nekih fundamentalnijih problema, od kojih mnogi proističu iz jednostavnog principa da sudovi ne odgovaraju na pitanja koja im nisu postavljena.

Kao prvo, nijedan sudski proces nije u stanju, niti teži da proizvede sveobuhvatančinjenični zapis, odnosno potpuni opis nekog događaja. Uprkos čestoj izreci da „istoriju pišu…[ubaciti omiljeni kolektivni pojam – pobednici? stranci?]“ – ono što se događa tokom sudskih procesa svakako nije pisanje istorije. U najboljem slučaju, to bi moglo da predstavlja reviziju istorije. Od ukupnog (i velikog) broja počinilaca, mali procenat njih će na kraju biti izdvojen i krivično procesuiran – možda samo zato što nešto u njihovim postupcima ima reprezentativan karakter, ili zato što protiv njih ima dovoljno dokaza, što povećava izglede za okrivljujuću presudu. Od svih stvari za koje bi ti ljudi mogli da odgovaraju, krivičnim tužbama će biti obuhvaćen samo njihov mali deo, što generalno proističe iz dostupnosti dokaza i jasnih ograničenja u primeni zakona. Zato sudski zapis neizbežno priča samo deo cele priče, čak i u procesima koji nastoje da budu sveobuhvatni, i za to imaju dovoljna sredstva. Zbog svega toga je puno verovatnije da će sudski zapis veoma detaljno opisati samo određene, manje delove cele priče – nego da će nam pružiti bilo kakav opšti pregled i njeno šire razumevanje.

Drugo, pravnici – bez obzira da li je reč o tužiocima, braniocima ili sudijama – sebi postavljaju veoma uske ciljeve. Oni svoju svrhu shvataju kao dokazivanje, osporavanje ili odlučivanje o skupu činjenica koje su u vezi sa konkretnom krivičnom tužbom, težeći da tokom procesa osiguraju pravičnost i poštovanje formalnih procedura. Pre svega, oni suđenje shvataju kao proces koji uključuje samo strane u postupku, i često su skloni sugestijama da neke šire i donekle apstraktne kategorije, poput „žrtava“ ili „društva“ – uopšte nisu deo postupka, i da stoga nemaju interese koje je potrebno zastupati na sudu. Tako su pravnici, a posebno tužioci, u određenom periodu često koristili jezik „pomirenja“ (sa tim su uglavnom prestali), ali ono nikada nije bilo shvatano ozbiljno, kao krajnji cilj njihovih aktivnosti (što posebno važi za pravnike angažovane u krivičnim procesima).

Treće, zapisi koje su za sobom ostavile sudske institucije – a to smo, nakon dve decenije, i sami mogli lako da primetimo – sadrže tragove uticaja nekih faktora koji nemaju mnogo veze sa potragom za istinom. Kontroverza koja je prisutna u domaćem pravosuđu u vezi sa određenim pitanjima, poput anonimizacije optužnica i trajanja izrečenih kazni – zapravo ukazuje na ozbiljne pravne praznine i nejasnoće, ali i nedostatak konsenzusa o samoj svrsi sudskih procesa. U kasnijoj fazi svog rada, i MKTJ je korišćen kao laboratorija za testiranje novih pravnih teorija, i to je u nekim instancama podrazumevalo potpuno ignorisanje predočenih dokaza. Efekti toga ne samo da su produbili kontroverzu koja prati neke odluke suda (poput presuda u predmetima Oluja, Perišić i Stanišić, o čemu je Cristopher Jenks napisao jednu odličnu analizu, http://www.jstor.org/stable/10.5305/amerjintelaw.107.3.0622), već su izazvali i konflikt sa samim Tribunalom, u kom su se sudije ponašale kao da biraju strane. Jedan od efekata bio je i podrivanje statusa sudskih presuda kao konačnih narativa o nekim događajima; one danas zapravo više liče na intervencije u sporovima, nego na njihovo razrešenje. Pored toga, na kraju bi moglo da se ispostavi da same presude zapravo i nisu najvažniji ili najvredniji deo svog tog materijala koji istovremeno predstavlja i celokupno nasleđe Tribunala, odnosno krivičnih procesa koji su pred njim vođeni.

Međutim, a to je možda i najznačajnije – deo znanja koje bi trebalo najviše da doprinese pomirenju, zasnovan je na činjenicama koje verovatno nikada neće biti obuhvaćene nekom optužnicom. To uključuje činjenice koje još uvek nisu poznate jer nikada nisu u potpunosti istražene (poput pouzdanih podataka o ukupnom broju žrtava i nestalih u pojedinačnim sukobima), ali i činjenice o kojima ne postoji konsenzus, poput perioda trajanja sukoba. Pored toga, postoje i određene činjenice koje je neophodno objasniti, iako one ne obuhvataju krivična dela, poput uloge društvenih institucija (mediji, crkva, itd.) u podsticanju nasilja. Sve to su kategorije činjenica kojima se sudovi verovatno nikada neće baviti, međutim javnosti regiona svakako imaju interes da ih saznaju. Zato takav činjenični zapis i nije moguće proizvesti u sudskom okruženju, već isključivo kroz raspravu u javnosti.

Nedostaci sudskih procesa u najvećoj meri proističu iz faktora koji su inherentni internoj sudskoj praksi i procedurama krivičnog prava. Pored toga, ove probleme dodatno uvećava i nedostatak komunikacije između institucija krivičnog prava i društava u kojima deluju (odnosno vrše nadzorne funkcije). Na jednom nivou, opisani nedostaci se mogu pripisati institucijama koje ne doživljavaju javnost kao jednog od svojih klijenata, dok se na drugom nivou vezuju za nedostatak političke volje za stvaranjem potpunog i pouzdanog činjeničnog zapisa, koji bi zamenio samo-veličajuće narative iz perioda sukoba.

Sve to sugeriše da se znanje koje ima potencijal da doprinese pomirenju, ili bar zajedničkom razumevanju koje omogućava dijalog umesto sukoba – može proizvesti samo kroz angažovanje javnosti koja je i sama svesna te potrebe. Institucije i političari kojima je taj posao poveren, do sada nisu pokazali spremnost da predvode takve napore. Da bi javnosti država u regionu uopšte mogle nešto da priznaju ili oproste – prvo moraju znati šta to nešto jeste.

Eric Gordy, profesor, Škola slovenskih i istočnoevropskih studija Univerzitetskog koledža u Londonu