Dana 26. februara 1992. MUP Slovenije izbrisao je iz svog registra 25.671 građanina Slovenije, koji nisu bili slovenačke nacionalnosti, i oni su postali ilegalni imigranti u svojoj zemlji.

Slovenački pisac Miha Macini (1961) napisao je roman „Izbrisana”, o mladoj samohranoj majci koja u porodilištu saznaje da je nema u računarskim sistemima i da ona i njeno dete službeno ne postoje. Roman, u izdanju „Orion arta”, otkriva šta se desilo sa građanima Slovenije koji su rođeni u drugim republikama. Kako se čovek bori kad ostane bez posla, zdravstvene zaštite, koliko može da se savija na raznim šalterima, šta čini kada pokušaju da mu oduzmu decu… U tom hodu u apsurdnoj, kafkijanskoj situaciji, na videlo izlaze sve anomalije slovenačkog društvenog sistema.

Miha Macini je pisac, scenarista i reditelj. Autor je 28 knjiga, koje su prevedene na devet jezika.

Brisanjem neslovenaca iz državnog sistema, nadležni su sprovodili etničko čišćenje i govorili da se tako učvršćuje slovenačka samostalnost. Postoje li još uvek recidivi nacionalizma koji je, čini se, jači od svih nestabilnih ideologija?

Da je barem brisanje doprinelo osamostaljivanju države, onda bi to bio barem neki razlog. A nije. Brisanje su izveli februara 1992. godine, a Slovenija je bila nezavisna od 1991, Evropska unija priznala ju je januara 1992. Tvrda linija prve slovenačke vlade išla je linijom koju su stari Rimljani zvali „Vae victis” i imali su većinu u parlamentu. Osim izbrisanih, tu su i štediše Ljubljanske banke u BiH i Hrvatskoj itd.

Nacionalizam u svim eksjugoslovenskim državama veoma je živ, kao što vidim. Većina Slovenaca sebe shvata kao levičara i tako o sebi i govori. A kad su se pojavile prve izbeglice na granicama Slovenije pre koji mesec, deo Slovenaca na „Fejsbuku” je poludeo od šovinizma i rasizma. Srećom, na terenu su bili i ljudi koji su se samoorganizovali i pomogli izbeglicama.

Osećaj izolovanosti u krajnjoj samoći muči i vašu junakinju Zalu Jovanović. Na koji način je država kupovala poslušnost izbrisanih kojima je nametala osećaj „nedostatka identiteta”?

Prvi problem je u tome što je prošlo nekoliko godina pre nego što su izbrisani doznali svoj status. Zbog prebrze vožnje zaustavio ih policajac, istekla im je lična karta pa su morali da je obnove – a tamo im zvaničnik isteklu staru kartu seče na komadiće i ne daje novu. Sledeći problem bio je to što je verovatno svako od njih pomislio da je posredi neka greška i da se to događa samo njemu. Trajalo je godinama pre nego što su se organizovali – a tada je već bilo to nešto staro, to nije bilo više vest, što je u današnje doba veoma problematično. Kad odjednom zvanično više ne postojite, i mogu vas izbaciti preko granice, vaše su šanse veoma ograničene. Ako ne postojite, ne možete nikog ni tužiti sudu za odštetu – i to je, mislim, jedan od glavnih razloga što su sve leteće slovenačke vlade izbegavale problem izbrisanih što su više mogle.

Vaši junaci koji su brisani iz sistema države, strepe da ih ne proguta mrak, pregazi auto, preslišava policija. Koliko dugo može da izdrži glas ako mu se ne pridruži nijedan odjek?

Pošto se to dogodilo pre šire rasprostranjenosti interneta, izbrisani dugo nisu znali koliko ih uopšte ima. Koliko znam, prvi je javno progovorio Aco Todorović, koji je pokušao da organizuje izbrisane. Magazin „Mladina” objavio je prvu reportažu, a onda se uključio i Mirovni institut koji je počeo da sakuplja izjave i objavio ih u nekoliko knjiga. Sigurno je najstrašnija ona prva faza, kad čovek misli da je potpuno sam. Pa čak i ako obolite, uteha vam je kad lekar prepozna vaše simptome (iako još ništa nije ni uradio), i još lakše kad doznate da vašu bolest delite sa toliko i toliko ljudi.

Kod vaših junaka pratimo da su izbrisanima pretili deportacijom i oduzimanjem dece, a šikaniranje, stigmatizovanje i gubitak pravne osnove za postojanje dovodili su do raspada porodica, samoubistava, bolesti…

Odavno sam želeo da napišem roman o izbrisanima, ali nisam hteo jeftinu propagandu, već literaturu, a i da uradim najbolje što umem. Tako sam čitao sve što su objavljivali mediji (čega nema baš mnogo), kao i knjige svedočenja itd. Najstrašnije je to što za sve ovo nije bilo nikakve potrebe. Igor Bavčar, koji je potpisao tu odluku, kasnije je otišao u biznis i uništio jedno od većih slovenačkih preduzeća, a onda nije mogao u zatvor, jer ga je bolelo srce…

Kakav je ishod tužbe koju su izbrisani podneli Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu?

Posle svih ovih godina i posle odluke Evropskog suda 2012. godine, da su im prekršena ljudska prava, država je ponudila 50 evra za mesec izbrisanosti.

Kakav je položaj manjina danas u Sloveniji?

U Sloveniji ima zvanično samo italijanska i mađarska manjina i mislim da je stanje u redu, barem se ne čuje ništa o tome.

Antagonizam u balkanskom regionu stalno se raspiruje. Slovenija je prva izašla iz Jugoslavije, ali je uspela da izgradi mostove u odnosu na ostale republike. Srbija joj je ekonomska baza, unapređuje se politička saradnja, a nedavno smo ispratili podizanje spomenika Mihajlu Pupinu na Bledu…

Svakako, jer kod nacionalizma važi: daleko od očiju, blizu srca. Tako da su glavni sporovi rezervisani za Hrvatsku kao direktnog suseda.