02.11.2015.
Putem sećanja o poljskim Jevrejima
Piše Jelena Krstić
Legenda kaže da su ranosrednjovekovni progoni u zapadnim delovima Evrope nagnali Jevreje do poljskih šuma. One su im poručile da baš tu zastanu, odmore se i ostanu. Jevreji su to i učinili, i narednih nekoliko vekova smatrali Poljsku jednom od svojih domovina.
U Varšavi danas postoji muzej koji prikazuje istoriju i život Jevreja u Poljskoj od njihovog naseljavanja u XII veku do danas. Poput drugih muzeja koji posetiocima nude zvuke, mirise, slike i natpise iz prošlih vremena, i ovaj grandiozno uvlači posetioce u svoje hodnike koji čuvaju obimnu zbirku svrstanu u osam galerija.
Muzej Polin sam posetila da bih prošla stazama onih poljskih Jevreja koji su iz ove države iščezli tokom Drugog svetskog rata. Postavka u muzeju je hronološka, pa je segment o Holokaustu na kraju izložbe i potrebno je proći kroz čitavih osam vekova istorije da bi se začuo zvuk nemačkih bombardera i komešanja na ulicama Varšave.
Izložba najpre osvetljava sporadične dolaske jevrejskih trgovaca u gradove centralne i istočne Evrope, potom izgradnju njihovih prvih naseobina u gradskim četvrtima, način uređenja lokalne jevrejske zajednice i svakodnevnog porodičnog života. Eksponati i artefakti oslikavaju kompleksne odnose jevrejske zajednice sa sveštenstvom i vlastelom nasuprot uglavnom konstantnoj zaštiti poljskih vladara, a zbirka se dotiče i povremenih trvenja sa drugim narodima i povremenih progona Jevreja, koji se u Poljskoj nisu ustalili sve do XVIII veka. Jedinstveni prikaz veličanstveno oslikane drvene sinagoge iz Gwozdziec-a u Ukrajini obogaćuje posetioca uvidom u raskošnu jevrejsku umetnost 18. veka.
Izuzetno životan prikaz jevrejskih naselja, običaja, privatnog i javnog života prekida svedeni prikaz Holokausta.
Suprotno pojedinim prikazima istorije jevrejskog naroda[1] koje dokumentuju istoriju i posledice duboke mržnje i organizovanog nasilja nad Jevrejima u Evropi, muzej Polin pred posetioca postavlja Holokaust kao neočekivanu i spolja nametnutu pojavu, lišenu dodirnih tačaka sa stanovnicima Varšave. Zbirka predstavlja većinu istorijskih činjenica: prva javna šikaniranja Jevreja, formiranje varšavskog geta, osnivanje jevrejskih saveta u getu i grižu savesti pojedinih njihovih vođa, sakrivanje, prerušavanje, glad, bolesti, sakupljanja i odvođenje u logore, likvidaciju geta. Izostavlja, međutim, da osvetli odnos Poljaka prema stradanju njihovih dojučerašnjih prijatelja i komšija. Tek će prikaz posleratnog perioda stidljivo ukazati na moguću odgovornost Poljaka za Holokaust nad tamošnjim Jevrejima kroz citat jednog od vodećih poljskih istoričara Jana Blonskog.
Blonski je krajem osamdesetih godina isprovocirao debatu o odgovornosti Poljaka za Holokaust nad Jevrejima u Poljskoj tokom Drugog svetskog rata. U članku pod nazivom Siroti Poljaci gledaju Geto, on skicira ratni i posleratni diskurs poljskog društva prema stradanju varšavskih Jevreja. Pomažući se pesmama svog zemljaka i nobelovca Česlava Miloša, on najpre ne dopušta zaborav o tome da se Varšavski geto nalazio unutar grada, da su pored njegovih zidina svakodnevno šetali prolaznici, a na vrteškama u obližnjim parkovima igrala se poljska deca. Geto je bio vidljiv, a Holokaust zamisliv. Zato su Poljaci morali, smatra Blonski, da pruže otpor nacističkim težnjama da istrebe poljske Jevreje; nažalost, oni su umesto toga izabrali da ćutanjem dozvole Holokaust. Argumentujući da je i nečinjenje akt delanja i da se odgovornost za prošlost može deliti uprkos tome što se u njoj nije učestvovalo, Blonski poziva svoje sunarodnike da ponude svoju krivicu, tako što će sebi, Jevrejima i svetu bezuslovno ponuditi: „Da, krivi smo“. Jedino taj put nudi iskupljenje i pročišćenje poljskog društva od tereta krivice za nasilno iščezavanje dojučerašnjih sugrađana. Očekivano, njegovi stavovi i argumenti naišli su na snažan otpor i, kao i u svim drugim posleratnim društvima, njegov glas je do danas ostao usamljen i od većine ignorisan.
Muzej Polin, dakle, Blonskog spominje u poslednjem segmentu svoje zbirke i tako nagoveštava tinjajući potencijal jednog dela poljskog društva da istoriju svog odnosa prema Jevrejima posmatra otvorenih očiju. Suprotno očekivanju, muzej sam napustila bez onog mučnog osećaja indirektnog saučesništva u užasima kojima je jedan deo našeg čovečanstva bio izložen. Umesto toga, ponudio mi je samo uobičajene pojednostavljene floskule da je za zlodela kriv neko drugi, neko izvan društva i sredine u kojoj je zlo bilo moguće.
U potrazi za tom spoznajom naše univerzalne odgovornosti za Holokaust, a odmičući od muzeja, obišla sam gradske knjižare. Na engleskom sam pronašla samo knjige o varšavskom ustanku. Zatim sam otišla na obode gradskog parka koji je nekada bio deo varšavskog geta. Sećanje na geto nudi spomenik i u zemlji uklesan trag nekadašnjeg nepremostivog zida. I tek tu sam zaista spoznala da je taj grad svedok poslednjeg velikog pogroma Jevreja u Evropi. Ohrabrena time, ušla sam u park prateći ivice zida, u potrazi za još nekim obeležjem sećanja. Zidine su ubrzo nestale, a park nastavio da bude uređeno šetalište koje mami turiste i stanovnike okolnih zgrada. Vratila sam se na zidine geta, čuvajući u sebi tu jedva pronađenu spoznaju i odlučila da tu i završim svoju posetu varšavskom sećanju na istrebljenje poljskih Jevreja.
Mogućem utisku da Poljska ne pamti svoje Jevreje protivreči velelepni Polin. Naprotiv, on danas poručuje Jevrejima da im poljsko društvo ponovo može ponuditi dom i utočište. Nevolja je u tome što, poput mnogih drugih, i poljsko društvo neguje sećanje na jevrejsko stradanje u meri u kojoj ono ne uznemirava i ne remeti sećanje na sopstveno stradanje; ni ono, na kraju, ne prepoznaje niti prihvata odgovornost za počinjena zlodela. Činjenica da je otvoren skoro 70 godina nakon Drugog svetskog rata i da Holokaust svrstava u jednu od hronoloških istorijskih etapa, a ne (izdvaja?) kao anticivilizacijsku, istorijski distinktivnu pojavu i sasvim logično nasleđe nasilnog odnosa prema Jevrejima u Evropi, pokazuje da ovo sećanje još uvek nije i odbrana od budućih zlodela.
U ovom pogledu, poljsko društvo deli sudbinu mnogih drugih posleratnih društava koja se muče da izgrade i sačuvaju sećanje lišeno ograničenja, dvosmislenosti, protivrečnosti, pristrasnosti i poricanja. Kakvo je sećanje na zbrisane beogradske Jevreje? Ono je povremeno, segmentirano, nevoljno da sedam decenija nakon njihovog stradanja adekvatno obeleži stratišta. Nedostaju nam i obeležena sećanja na stradanja tokom postjugoslovenskih oružanih sukoba, poštovanje i uvažavanje svih njihovih žrtava ‒ uključujući i druge, te osuda svih počinilaca ‒ uključujući i naše. Iznad svega, svima nam nedostaje prihvatanje odgovornosti za dela koja smo počinili ili ih dozvolili. Primer iz Poljske može pomoći da uvidimo važnost ove nužno lične, ali u isto vreme i prevashodno javne samorefleksije koja predstavlja ključnu tačku istinskog prevazilaženja nasleđa prošlosti.
Autorka je outreach menadžerka Fonda za humanitarno pravo
[1] Poput knjige „Kratka istorija Jevrejskog naroda” Simona Dubnova.
