Prenosimo – Operacija „Oluja“: Sećanja na traumatičan beg

Dvadeset i pet godina nakon operacije Hrvatske vojske (HV) koja je izazvala masovni egzodus Srba iz Hrvatske, žene koje su u avgustu 1995. godine pobegle iz svojih domova sećaju se ovog događaja i za BIRN govore o tome koliko im je on promenio život.

Nekoliko dana pre obeležavanja 25. godišnjice operacije HV-a „Oluja“, Anja Šimpraga, poslanica Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS), održala je govor u hrvatskoj skupštini. Ona je još kao dete postala izbeglica.

„Tog 4. avgusta 1995. imala sam tačno osam godina… S ruksakom kupljenim za drugi razred osnovne škole bila sam spremna za put koji nije imao ime i koji je vodio tko zna gdje“, rekla je Šimpraga u emotivnom obraćanju pred poslanicima.

„Kolona je bila duga… Posljednje komadiće kruva… podijelila sam s rodbinom“, naglasila je ona.

Oko 200.000 Srba napustilo je Hrvatsku u dugim konvojima vozila tokom operacije kojom je HV povratila teritoriju samoproglašene Republike Srpske Krajine (RSK). Šimpraga je tokom govora istakla da je njena porodica zaista želela da se vrati, te da su 1999. godine došli nazad u Knin.

„Danas, 25 godina poslije, ova djevojčica iz kolone stoji pred vama. Imam samo jednu želju: da gradimo društvo slobode i zajedničku budućnost“, poručila je ona u svom govoru, što je bilo propraćeno aplauzom.

Šimpraga je jedna od mnogih žena i devojčica srpske nacionalnosti koje su imale slično iskustvo tokom i nakon operacije „Oluja“.

Uoči 25. godišnice „Oluje“, BIRN je posetio neke povratnike, u sklopu petodnevnog putovanja pod nazivom „Pamti istoriju, ne ponavljaj je“, u organizaciji Srpskog narodnog veća (SNV), najveće organizacije koja predstavlja interese Srba u Hrvatskoj i Inicijative mladih za ljudska prava.

U razgovoru za BIRN, žene koje su poput Šimprage napustile Hrvatsku u koloni izbeglica, ističu da žele bolju budućnost u kojoj će Srbi i Hrvati živeti u miru.

 

„Mi smo svi ljudi od mesa i krvi“

Devedesetpetogodišnja Anica Sladojević iz Glinskog Trtnika, sela u centralnoj Hrvatskoj, preživela je dva rata – Drugi svetski rat i onaj iz devedesetih godina. Tokom Drugog svetskog rata pridružila se Savezu komunističke omladine Jugoslavije i bila je deo pokreta otpora fašizmu.

Kaže da je pre poslednjeg rata u selu živelo „dosta ljudi“, ali da ih je danas ostalo samo troje.

Prema popisu iz 1991. godine u ovom je selu bilo 103 stanovnika, od kojih je 91 osoba bila srpske nacionalnosti, iako Sladojević kaže da je bilo ljudi „svih nacija“.

„Te nacije – što i ko ih je dijelio – ja ne znam! Mi smo svi ljudi od mesa i krvi“, rekla je ona.

Kako su hrvatske trupe napredovale ka teritoriji koju su srpski pobunjenici držali četiri godine, ona i njen suprug su prvo planirali da ostanu, ali su na kraju ipak odlučili da odu.

Objašnjava da u to vreme nisu imali ni traktor, ni zaprežna kola, pa su se popeli na tuđa i pridružili se koloni izbeglica. Jedno vreme je boravila kod rođaka njenog supruga u Beogradu, ali se 1996. vratila kući.

Danas joj je veoma teško. Ostala je udovica, živi sama u veoma staroj kući. Namirnice joj kupuju lokalni aktivisti. Jedna od njih je i Ljuba Vrga, iz Gline, koja je i sama 1995. sa porodicom pobegla u Srbiju.

Vrga redovno posećuje povratnike u ruralnim područjima – uglavnom starije. Žene iz tog područja koje su se vratile su „sretne što su kod kuće“, kaže ona.

„Za mene, kao mlađu osobu koja se odlučila vratiti, bilo je čudno u nekim situacijama i možda sam par puta osjetila tu netrpeljivost… Kasnije je bilo manje ili više normalno“, priseća se Vrga.

Danas svoju decu uči da ratovi nisu rešenje i da je „rat nešto najgroznije što ljudski rod napravi drugima“.

„Bez obzira što se netko smatrao pobednikom ili gubinikom u biti svi gube, a najviše gube mali ljudi“, ističe ona.

Aneta Vladimirov, potpredsednica SNV-a, ističe da je, uprkos „konstantnom osjećaju tuge zbog avetinjskih prizora ostataka ljudskih života u toj predivnoj prirodi“ u kojoj žive hrvatski Srbi, inspiriše „neverovatna snaga žena“ sa kojima se susrela.

„One su sve svoje strahove i ogorčenost uspjele nadvladati aktivizmom, brigom za zajednicu… Vrlo česte ostaju izvan političkog djelovanja iako su neusporedivo promućurnije od svojih sunarodnjaka muškog pola“, kaže Vladimirov.

 

„Nikad neću zaboraviti miris ljudske kože“

Sonja Leka, rođena u Karlovcu 1965. godine, takođe je napustila Hrvatsku u avgustu 1995.

Tokom rata, njena porodica je živela u njihovoj kući u Ličkom Petrovom Selu. Odlučili su da odu kada su rano ujutro 4. avgusta čuli pucnjavu. Leka se seća da su jedva uspeli da pokrenu automobil.

„I mi sad krenemo… i vidiš sada svjetleće metke, vidiš da se nešto dešava, da nije baš ugodno i moj otac se sjeti i kaže: „Sonja, jesi ponijela pršute?“, priča nam ona.

Seća se i teških trenutaka: odbojnog odnosa Srbije prema izbeglicama koje su stigle iz Hrvatske, neprijateljstva između rođaka sa kojima je njena porodica bila prisiljena da živi nakon dolaska u Srbiju.

Počela je da volontira u Crvenom krstu Srbije i pomaže drugim izbeglicama koje su tek stigle iz Hrvatske, snabdevajući ih hranom i ostalim potrepštinama.

„To su bili šleperi puni ljudi koji stoje, sa bebama u naručju, te bebe plaču, peku se na onom suncu, a Srbija ne da ulazak“, seća se ona.

„Nikada neću zaboraviti miris ljudske kože, kako mirišu ljudi koji su danima na šleperu koji kisnu, roba im kisne i ta se roba suši na njima, to je jedan specifičan miris”, dodaje Leka.

Sonja se u Ličko Petrovo Selo vratila 2002. godine i danas vodi udruženje pod nazivom „Tara“ kojе se bavi izradom i prodajom proizvoda tradicionalnih zanata i pletiva.

U udruženju osim nje rade još dve žene, ali one trenutno ne mogu da prodaju svoje proizvode jer zbog pandemije nema turista.

„Jedini cilj je da te bake prežive dok se ne vrate američke (turističke) grupe“, ističe ona.

 

„Želim da ljudi se zbliže“

Priča Dušanke Dubajić drugačija je od priče Anice Sladojević i Sonje Leka. Ova 88-godišnja žena, koja je takođe preživela strahote Drugog svetskog rata, nije se u avgustu 1995. pridružila konvoju izbeglica, već se sa još jednom ženom krila u obližnjoj šumi dva meseca i osam dana.

Seća se da su jednu noć proveli u potoku, skrivajući se od hrvatskih vojnika.

Majku je izgubila sa osam godina. Ubili su je 1941. u masakru koji su počinile ustaške trupe u Donjoj Suvaji.

Prema Hrvatskom helsinškom odboru, 1995. godine je u ovom selu spaljena većina kuća. Od njegovih 153 stanovnika, njih devet je ostalo u svojim kućama kada je počela „Oluja“. Svi oni su, osim Dušanke i još jedne žene, bili prisilno odvedeni u sabirni centar u Zadar.

Vojni posmatrači UN-a su u septembru 1995. takođe videli da hrvatski vojnici pljačkaju kuće u Donjoj Suvaji i susednim naseljima.

„’Oluja’ nije završila 8-og (1995.).… mi smo živi svjedoci”, naglašava Dubajić.

Savršeno razumna i precizna, kaže da se tačno seća onoga što se događalo tokom „Oluje“, jer je gledala iz daljine, skrivajući se od hrvatskih vojnika, pucnjave i paljevine.

„Ostala sam živa, puno sam zapamtila, puno sam vidjela”, kaže ona.

Kad je izašla iz šume, bila je „mršava i prljava”, smršala je 16 kilograma.

Danas, 25 godina kasnije, ima poruku za mlađu generaciju.

„Želim da mladi žive, da ne slušaju pojedince, ni s ove strane, ni s one. Želim da se ljudi zbliže”, poručuje ona.

Tekst Ane Vladisavljević je objavljen na Balkan Insight