Podignut spomenik na 22-godišnjicu ubistva zatvorenika u Dubravi

Centralni događaj za kosovske zvaničnike danas bilo je obeležavaje 22. godišnjice zločina u Dubravi, ubistva tadašnjih albanskih zatvorenika u jednom od najopremljenijih jugoslovenskih zatvora kod Istoka. Postavljen je spomenik žrtvama. Podaci o ubijenim se razlikuju, pažnja javnosti na događaj takođe, ne i da je u pitanju težak zločin i da je bez sudskog epiloga još uvek.

 

Poruke sa Kosova o „genocidu srpskog režima“ poslate su jednoglasno, kao i to da je naglašeno da se radi o „najstravičnijem zločinu“ iz 1999. U nastavku objavljujemo delove obraćanja kosovskih zvaničnika. Govorili su na komemoraciji prilikom postavljanja spomenika, i uglavnom iskoristili svoje naloge na društvenim mrežama za dodatne poruke.

 

Osmani: „Jedan od najšokantnijih dokaza zločina srpskog genocidnog režima“

Kosovska predsednica Vjosa Osmani kazala je da je to jedan od „najšokantnijih dokaza zločina srpskog genocidnog režima“.

„Pre 22 godine, srpske snage su razotkrile svoju brutalnost prema albanskim zatvorenicima u zatvoru Dubrava, prvo ih mučeći, a zatim pogubivši 150 i ranivši skoro 300. Masakr u zatvoru u Dubravi jedan je od najšokantnijih dokaza zločina koje je počinio srpski genocidni režim i koji još uvek nije dobio odgovor od pravosuđa“, saopštila je Osmani.

Podseća na to da krivična prijava „Udruženja političkih zatvorenika“ još uvek nema epilog, ali da je obaveza vlasti da im se obrate preživeli sa svojim svedočenjima, a da onda, „pravda kaže svoje“ – „kao preduslov za trajan mir“.

 

Hadžiu: „Genocid Srbije nad Kosovom“

Ministarka pravde Aljbulena Hadžiu takođe potvrđuje da je Dubrava svedočanstvo „genocida Srbije nad Kosovom“, te da se radi o „najstravičnijem masakru počinjenom tokom poslednjeg perioda rata za oslobođenje od srpskih okupatora“.

„Tog dana je bačen čitav arsenal na tela albanskih zatvorenika koji su držani kao taoci, a koji su do tada mučeni na potpuno neljudski način. Preko hiljadu zatvorenika bili su ratni taoci, bili su još jedan dokaz neprekidnog progona Albanaca, bez slobode da žive kao drugi i bez prava na ravnopravnost. Kao da to nije bilo dovoljno za Srbiju, trebalo nas je ubiti. To je bila Srbija do kraja rata 1999. godine koja se ni danas još uvek ne oseća odgovornom, a još manje kaje za počinjene zločine“.

Hadžiu je skrenula pažnju na već najavljeno formiranje Instituta za ratne zločine i pokretanje tužbe za genocid, i kaže da su upravo ove aktivnosti u fokusu rada nove kosovske vlade.

 

Konjufca: Za masakr u Dubravi potrebno je posebno suđenje

I predsednik kosovske skuštine Glauk Konjufca imao je slične poruke, naglašavajući i da je za takav zločin potrebno posebno suđenje.

On je, odajući počast ubijenima, u pratnji potpredsednice Sarande Bogujevci, inače preživele zločina u Podujevu kada je izgubila više članova svoje porodice, rekao da je „jedino nasleđe Srbije na Kosovu genocid nad albanskim narodom na Kosovu“.

A upravo je Dubrava jedan od takvog čina, naglasio je.

„Ovo je akt koji je planirala, pripremila i izvršila srpska država. Poznato je koje su se strukture srpske vojske i policije, paravojnih grupa direktno umešale u masakr u Dubravi. Dakle, što se tiče pitanja i pitanja ko su odgovorni za ubistva zatvorenika u zatvoru Dubrava od 19. do 23. maja 1999. godine, niko na svetu ne sumnja. Odgovornost ostaje na Srbiji, zločinci imenom i prezimenom su poznati, ali do sada je nedostajala samo pravda“, rekao je Konjufca.

Bez uvođenja pravde za ubijene i masakrirane na Kosovu, članovi porodica neće moći da se osećaju mirno.

Konjufca smatra da bi institucije trebalo da započnu da svakodnevno objavljuju imena i prezimena svih počinilaca „svih onih policajaca, vojnika i paravojnih formacija koji su učestvovali u masakru u zatvoru u Dubravi“.

Konjufca je i u samom Vučitrnu, položio cveće na spomen ploču 68 poginulih Albanaca, a u razgovoru sa njihovim rođacima, Konjufca se, kako je Zeri izvestio, „zarekao da će se uključiti u pripremu tužbe za genocid protiv Srbije“.

 

Kurti: „Svedočanstvo srpskog genocida nad albanskim narodom“

Kosovski premijer Aljbin Kurti odlučio se da za početak svog podsećanja objavi „samo jedno od mnogih“ svedočanstava onih koji su preživeli.

„Morali smo da stanemo u red na betonskom fudbalskom terenu okruženi čuvarima. Oko 100 ljudi je bilo u redu. Stajali smo tamo deset minuta, dok se nismo svi poređali u red. Tada se čovek popeo na jednu od kula i izdao naređenje da puca. Sve smo videli. Bio je to jednoličan dvadesetominutni hitac sa zidova visokih 5 metara. I sve je bilo unapred pripremljeno. U rukama su držali razne vrste oružja. Pucali su sa zidova. Bombe su padale na sve i ljudi su leteli. Haos se dogodio dok su zatvorenici bežali da se sakriju u razne zatvorske zgrade, podrume ili zatvorsku kanalizaciju“.

Kao i ostali zvaničnici u njegovoj vladi, pa i same Osmani, i on je naglasio da je Dubrava i „dalje jedna od najstrašnijih epizoda u našoj istoriji“.

Naglasio je da je upravo ovaj zatvor bila jedna od prvih ustanova obnovljenih nakon rata, zbog čega je „nemoguće da se očuvaju tragovi i događaja koji bi poslužili našem kolektivnom sećanju“.

„Ali od danas u dvorištu zatvora Dubrava, na mestu pucnjave, nalaziće se nadgrobni spomenik u znak sećanja na ubijene, ranjene i preživele zatvorenike u ovom masakru koji obeležava još jedno svedočenje srpskog genocida nad albanskim narodom na proleće iz 1999“, kazao je takođe.

 

Haradinaj: „Ako se iko treba osloboditi od ratnih zločinaca na Balkanu to je Srbija“

U Dubravi su bili drugi politički lideri – Ramuš Haradinaj i Enver Hodžaj.

U svom govoru u Dubravi na otkrivanju spomenika, Haradinaj je rekao da su mnogi Albanci proveli veći deo svog života u zatvorima, poput Adema Demaćija i Smajlja Haradinaja, te da zločin u Dubravi „nije bio početak zla za Albance“.

Takođe je kazao i da „narod Kosova nije odustao“, spominjući posebno žrtvu Adema Jašarija i njegove porodice, kao i OVK, te da su Albanci bili „dobro organizovani“ u borbi za slobodu iako su svi bili u zatvoru.

„Ova zemlja imala je dobre ljude koji su se suočili sa Miloševićem sa oružjem u rukama, a da nisu bili svesni da će nam jednog dana NATO pomoći, a da nisu bili svesni da će jednog dana biti pronađeni naši saveznici poput Amerike. Bliski, ali samo zbog našeg prava na slobodu i naše snage“, rekao je lider AAK, javio je Teljegrafi.

Konačno, Haradinaj je kazao i da je „pogrešno govoriti“ da se Balkan treba osloboditi ratnih zločinaca, već da „ako nekoga treba osloboditi ratnih zločinaca, to je samo Srbija“.

 

Srpski izvori

Fond za humanitarno pravo je praktično predmet iz zaborava izvukao 2010, podnoseći krivičnu prijavu srpskom tužilaštvu za, ratne zločine protiv 34 odgovornih za ubistvo više od 90 i ranjavanje više od 150 albanskih zatvorenika, 22. i 23. maja 1999. godine.

Kako je Peščanik 2013, izneo detalje optužnice haškog tužilaštva, „srpske snage su 22. maja 1999. naložile zatvorenicima da se postroje u dvorište sa ličnim stvarima zbog organizovane evakuacije u niški zatvor, a zatim otvorile vatru na njih iz automatskog oružja. Sledećeg dana su, stajalo je dalje u optužnici, bombama i hicima ubijani zatvorenici koji su preživeli prvo streljanje i pokušali da se sakriju u šahtovima i podrumima zatvorskog kompleksa“.

Kako je novinar Miloš Vasić pisao za Vreme 2011., zatvor u Dubravi kod Istoka, ili „Kazneno-popravni dom kod Istoka“, proradio je 1986, posle deset godina gradnje, i bio je jedan od najmodernijih zatvora u Evropi, prema proceni Državne bezbednosti iz izveštaja o događaju.

Kapacitet mu je bio 3000 zatvorenika, a u trenutku prvog bombardovanja aviona NATO-a, u zatvoru je bilo – prema izveštaju DB-a – 1004 zatvorenika, 95 odsto albanske nacionalnosti.

Vasić je tada skrenuo pažnju i na najmanje dve verzije zvaničnih izveštaja, u koje je „Vreme“ imalo uvid, ali i da je srpsko tužilaštvo u istrazi utvrdilo da je u Dubravu, tadašnji Istok, „premeštena grupa osuđenika za najteža krivična dela, njih najmanje trinaest (većina na po 20 godina). Uz njih je išla i pošiljka oružja: 39 automatskih pušaka, 12 puškomitraljeza i veća količina ručnih bombi i streljačke municije, sve iz zaliha KPD Zabela, namenjena straži u Istoku, uredno zavedena i popisana“.

Vreme 2010: „Bilo kako bilo, toj trinaestorici podeljeno je pomenuto oružje i njime su bili uredno zaduženi, na reverse i potpise. Onda je počeo pokolj: po saznanjima Tužilaštva za ratne zločine, najmanje 93 zatvorenika iz KPZ Istok ubijeno je u periodu 19–21. maj 1999. hicima iz streljačkog naoružanja i ručnim bombama. Bila su, kažu u Tužilaštvu, dva pristupa: jedne su okupili u trpezariji da im podele cigarete; podelili su im cigarete i onda ih pobili; nije im bilo žao ni cigareta, ni municije. Druga grupa postrojena je na igralištu i pokošena rafalima. Sahranjeni su u bar jednoj masovnoj grobnici, a NATO je okrivljen za njihovu smrt. Osuđenici iz Zabele onda su uredno razdužili naoružanje, vraćeni su u Požarevac i dobili su po dvadeset dana dopusta; neki su se vratili, a neki nisu“.

 

---

Ovaj tekst je preuzet sa portala kossev.info.