Političari su nas naučili da se mrzimo

Veli da je to mišljenje i predsednika Srbije. Predsednik Srbije, sve se čini, ne misli baš tako.

Istovremeno, tabloidi pripremaju narod na rat, ne zna se tačno s kime. Da li opet sa čitavim svetom (osim Rusije).

Ili će Srbija ratovati, po već ustaljenom, volšebnom običaju, a da ne bude u ratu?

Ko je ovde lud, a ko nas pravi ludim? Ova politička šizofrenija nije sasvim iz udžbenika psihijatrije, ona je čedo političkog pragmatizma najgore vrste. Njena glavna karakteristika je da se jedno govori, drugo misli, a treće radi. To se naziva i hipokrizijom. Hipokrizija, društvena, politička, privatna, postala je sastavni deo naših života, naše svakodnevice.

Nije nikakvo opravdanje za sopstveni mrak da ovakvog ili sličnog zla ima svuda i da se poput nepogode premešta s jednog kraja sveta na drugi, sa kontinenta na kontinent. Naprotiv, što je takvog zla više, što je sveobuhvatnije, postaje nepodnošljivije, gore je, opasnije i sramotnije.

Hoće li se ponoviti „događanje naroda“, navlačenje masa na ratna rešenja? Opet su na vrhu ratne retorike isluženi i već „dokazani“ političari, kupljeni novinari, intelektualne protuve. Narod je lakoveran jer je očajan. Naseda na uvek delotvorne iako ofucane fraze kako nas svi mrze, kako smo jedini u pravu, kako se širom sveta samo kuju zavere protiv Srbije. I da nam zato ne ide dobro.

Mnogi nemaju da prežive, izbeglice ne mogu da se vrate svojim domovima, mladi nemaju posla, korupcija cveta. Idealno za demagoge. Mašinerija koja proizvodi ratove ima svoju suludu logiku. Prvo nastupaju blagoglagoljivi dušebrižnici. Ulagivačkim obmanama i zaklinjanjem na rodoljublje mobilišu mase. Ubrzo se njihove reči preobražavaju u stvarne ubilačke metke. Tako su nas zavlačili početkom devedesetih, tako nas zavlače i danas.

Zar im nije bilo dosta?!

Izbori se dobijaju na porukama netolerancije, nepoštovanja drugih, vređanju i psovanju. Političari Balkana pretvorili su svoje narode u mrzilačke, gde se vlast zadobija samo porukama mržnje i svađalačkom retorikom.

Mračna vremena bacaju svoje duge senke prema budućim vremenima i generacijama koje dolaze. Mračne ideje teško se iskorenjuju. One su otporne i dugovečne. Ništa nije krhkije i kratkotrajnije od ljudskog pamćenja zato valja stalno podsećati na sumnjivu vrednost mračnih ideja i zla koje iz njih izrasta. Na kraju, najmanje krivi podnose najveće žrtve i najveća stradanja. Šta može proizići iz ovog udaranja u bubnjeve starih i novih ratnih dobošara osim ludila koje donosi mnogo novih jada i nesreća, novih godina mržnje, netrpeljivosti, očajanja i bede. A ni stare se rane još nisu prebolele. Loše namere šire se brzinom plamena i snagom oluje.

Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo.“ Vojske su nam svedene na najmanju moguću meru, oružje nam je oduzeto, ali ništa zato, mi ćemo se tući motkama, kamenicama i palicama za bejzbol (to, dokazali smo, znamo).

Kažimo odlučno i glasno „ne“ svim tim proizvođačima mržnje i profiterima rata. Dok ne bude kasno.

Mrak u ljudskim glavama najstrašniji je, najtrajniji i najopasniji mrak.

Autor je proslavljeni književnik, esejista i dramaturg rođen je 1940. godine u Kragujevcu, u jevrejskoj porodici. Decenijama je jasno antiratno i opoziciono opredeljen. Dobitnik je brojnih nagrada, među kojima su i Ninova, Andrićeva, Meša Selimović…