Pomirenje i saradnja mladih na Zapadnom Balkanu

Anita Mitić

Mladi se definišu kao starosna grupa ljudi između 15 i 30 godina, što u postjugoslovenskom kontekstu znači da su mladi iz regiona odrastali u doba rata ili neposrednom postkonfliktnom periodu. Gotovo sve veze koje su postojale među narodima i državama bivše Jugoslavije nasilno su pokidane, a ponovna izgradnja tih veza nije bila prioritet država u tranziciji. Međuetnička mržnja, koja je neposredno pre sukoba podstrekavana, a u ratnom periodu dostigla vrhunac, održava se i mnogo godina kasnije u javnom prostoru. Političke elite i mediji, i to ne samo ekstremne desnice, često se služe uvredljivim i pogrdnim nazivima i karakteristikama drugih naroda kao celina, čime dodatno utvrđuju predrasude koje su već veoma prisutne u svim sferama društva.

Stavove mladih bitno opredeljuju i obrazovni sistem i porodično vaspitanje. I dok je praktično nemoguće proceniti u kojoj meri porodica utiče na mlade ljude u odnosu na druge sfere društva, obrazovni sistemi u zemljama Zapadnog Balkana su nesumnjivo faktor dalje dezintegracije i učvršćivanja nepoverenja. Krvavi raspad Jugoslavije svaka etnička grupa uči po principu da postoji jedna žrtva – oni, dok su svi ostali zločinci na svoj način. Dodatno, obrazovni sistemi na prostoru bivše Jugoslavije su jedinstveni u tome da ne podstiču dijalog i multiperspektivnost ni u jednoj oblasti, a posebno ne u tumačenju nacionalne istorije.

Snažno izražen negativan stav u društvu i javnosti prema susednim državama i narodima, kao i nacionalizam koji se graniči sa šovinizmom, održavaju etničke distance i utiču na celokupna društva, ne samo mlade. Međutim, ključna razlika između mladih ljudi i generacija njihovih roditelja ili baka i deka jeste u tome što velika većina njih nema neposredno lično iskustvo, oni ne poznaju Hrvate, Albance, Srbe, Bošnjake – već svoj stav isključivo zasnivaju na negativnim spoljašnjim uticajima. Na taj način uspeva da se održi kolektivistički pogled na druge, da celokupne etničke grupe ili države imaju zajedničke negativne karakteristike – svi Hrvati su ustaše, svi Srbi četnici, Crna Gora je mafijaška država, a Kosovo jedan veliki narko-kartel.

U nepovoljnom društveno-medijskom okruženju, jedan od najboljih načina za prevladavanje duboko ukorenjenih predrasuda i stereotipa jeste upravo pružanje prilike mladim ljudima da steknu neposredno iskustvo i izgrade svoje sopstvene, autentične stavove i poglede. Kao platforma za susrete i upoznavanje mladih, u poslednjih dvadeset godina najuspešniji su umetnost i turizam, i saradnja koja se tim putem ostvaruje je već na zavidnom nivou. Međutim, broj mladih koji se povezuje na ovaj način je veoma mali i ograničen – kako zbog nedostatka ličnog interesovanja, tako i zbog materijalnog stanja, tako da su efekti tih novoizgrađenih veza ipak nedovoljni da bi presudno uticali na celokupna društva.

Koncept koji je daleko razvijeniji u regionu jesu omladinske razmene. Brojne nevladine organizacije razvijaju i sprovode razmene mladih u različitim oblastima i oblicima. Prve razmene počele su praktično za vreme sukoba, a u poslednjih desetak godina, koje karakteriše normalizacija odnosa u regionu, ovaj koncept je dodatno razvijen i popularizovan. Iako su programi veoma različiti, i mali broj njih kao opšti cilj ima pomirenje u regionu, svaka vrsta saradnje doprinosi tom cilju. Učesnici programa razmena nisu jedini koji imaju neposrednu korist od upoznavanja i saradnje sa drugima, jer svoje neposredno iskustvo prenose i na okruženje, prijatelje, porodicu, školu i fakultet i na taj način osporavaju vladajuće predrasude i stereotipe.

Kao instrument posleratnog pomirenja, razmene mladih prvi put su predvidele Nemačka i Francuska ubrzo nakon potpisivanja Jelisejskog sporazuma 1963. godine. Osnivanje Francusko-nemačke kancelarije za mlade (OFAJ/DFJW) jedan je od najvažnijih rezultata ovog „sporazuma prijateljstvaˮ, kojim je predviđena saradnja u brojnim oblastima sa ciljem da se stavi tačka na vekove neprijateljstava i sukoba između dve države. Osnivački ugovor predviđa da se Kancelarija osniva kako bi se učvrstile veze između mladih iz dve države i osnažilo međusobno razumevanje te kako bi se podstakli i ohrabrili susreti i razmene mladih. Nakon 72 godine od završetka Drugog svetskog rata i 53 godine funkcionisanja OFAJ-a, Francuska i Nemačka su i dalje posvećene razmenama mladih, i podrška za nastavak rada OFAJ-a nije nikada ozbiljno dovedena u pitanje. Sledeći primer OFAJ-a, osnovane su i druge slične institucije, poput Nemačko-poljske kancelarije za mlade, i širom sveta podržani brojni drugi bilateralni programi razmena mladih.

Regionalna kancelarija za saradnju mladih (RSKM), koja je osnovana 2016. godine na Samitu u Parizu u okviru Berlinskog procesa, zamišljena je na sličnim temeljima kao i Francusko-nemačka kancelarija za mlade. Prevashodna aktivnost RKSM jeste dodela finansijskih sredstava organizacijama i institucijama koje sprovode projekte omladinskih razmena, iz čega sledi da će se vrednosti i ciljevi koje RKSM bude prioritizirao ogledati kroz projekte koji će biti realizovani. Kao najveći rizik za uspešan rad RKSM izdvaja se politička nestabilnost i nedostatak želje za saradnjom i pomirenjem među 6 država Zapadnog Balkana u drugim oblastima, i u tome se ogleda i suštinska razlika između balkanskog i francusko-nemačkog primera.

Osnivanje RKSM je inicirao deo regionalnog nevladinog sektora koji je angažovan na procesima pomirenja, unapređenja regionalne saradnje i razmena mladih. Poput nekih drugih oblasti, pojedinci i organizacije koji su aktivni na ovom polju su prepoznali da je dostignut maksimum rezultata koji je moguće ostvariti bez aktivne uloge državnih struktura. Dometi razmena mladih bez ozbiljnije reforme školskih nastavnih programa ili uopšteno odnosa država i društava prema ratovima u bliskoj prošlosti, jednostavno su nedovoljni za ozbiljniju društvenu promenu. Berlinski proces kao platforma unapređenja regionalne saradnje je, uprkos dosadašnjim skromnim rezultatima, pokazao da postoji i potreba za intenziviranjem saradnje i mogućnost za to, ali je takođe dokazao da je nemoguće ostvariti osetan napredak na pojedinačnim poljima, već da je neophodan niz komplementarnih procesa.

Očekivano je da se kroz rad Regionalne kancelarije za saradnju mladih znatno proširi katalog organizacija, ali pre svega institucija (kulturnih, obrazovnih, sportskih) koje će organizovati regionalne omladinske razmene ili učestvovati u tim razmenama. Međutim, izazovi ostaju isti, a to su dijametralno suprotni stavovi o ratnim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije, koji su pre svega obeleženi apsolutnim odsustvom poznavanja činjenica o dešavanjima pre, tokom i nakon ratova. Kako bi RKSM imala šanse da ispuni svoju misiju, a to je pomirenje, neophodno je da se utvrde činjenice o ratu na prostoru bivše Jugoslavije, kojima će se kroz programe razmene učiti mladih ljudi. Što znači da je za uspešan rad RKSM neophodno da se REKOM osnuje i da se time napravi baza za kvalitetne programe razmene među mladima.

Mladi rođeni tokom i nakon ratova mogu doprineti procesu pomirenja i krenuti napred, ali je neophodno pre toga ispuniti neke druge uslove. Iracionalno je očekivati od generacija koje u ratu nisu učestvovale niti znaju šta se tokom ratova događalo da budu usamljene u odgovornosti da isprave sve naopake posledice tih ratova, a trenutno jesu usamljene jer je RKSM jedini regionalni institucionalni mehanizam posvećen pomirenju. Mladi će poneti svoj teret odgovornosti, pre svega u sprečavanju i prevenciji nekog narednog sukoba, ali države Zapadnog Balkana su te koje moraju konačno zatvoriti to ratno poglavlje tako što će utvrditi činjenice o ratovima, žrtvama ratova i sudbine nestalih, a onda onemogućiti širenje laži, mržnje i predrasuda.