Pomirenje – Stanford Encyclopedia of Philosophy

Objavljeno 11. maja 2015. godine

Među stvarima koje obično opisujemo kao pomirene su ideje, narativi, osobe, grupe i Bog. Pomiriti teorije jednu sa drugom znači učiniti ih međusobno konzistentnim. Pomiriti se sa činjenicom da imate rak znači živeti bolje u verovanju da je tako. Pomirenje u božansko‒ljudskom odnosu u hrišćanskoj tradiciji vezano je za ideju spasenja. Ovaj esej se koncentriše na dosadašnju upotrebu koncepta pomirenja u tretiranju moralnih i političkih pitanja koja proističu iz počinjenih zlodela i sukoba između pojedinaca i grupa.
Pojam „pomirenje“ označava proces ili ishod, odnosno cilj. Pomirenje kao ishod predstavlja unapređenje odnosa prethodno suprotstavljenih strana. Sporna pitanja za teoretičare su priroda i stepen unapređenja koji su neophodni da bi se ono kvalifikovalo kao pomirenje u bilo kom konkretnom kontekstu. Tako i sami razlozi zbog kojih su neki odnosi unapređeni mogu igrati ulogu pri utvrđivanju da li se pomirenje zaista odigralo. Zapravo, iz određenih uglova, dve strane će se smatrati pomirenim samo ukoliko njihovi bolji odnosi u budućnosti proističu iz rešavanja, i to na zadovoljavajući način, emotivnog, epistemološkog i/ili materijalnog nasleđa njihove prošlosti. Iako je ishod pomirenja usmeren ka budućnosti oličenoj u mirnim i pravednim odnosima, sami procesi pomirenja su tipično usmereni na održavanje zle krvi, sumnje ili povrede izazvane sukobom i nepravdama iz prošlosti.
Filozofsko interesovanje za pomirenje kao moralnu i političku vrednost raslo je devedesetih godina kao odgovor na njegovo prizivanje tokom južnoafričke dramatične tranzicije iz aparthejda u demokratiju (Akt br. 34 iz 1995. godine o Nacionalnom jedinstvu i pomirenju; Konačni izveštaj južnoafričke Komisije za istinu i pomirenje iz 1998. godine). Južnoafrički slučaj, kao i teška pitanja proistekla iz nekih drugih građanskih sukoba te ere, uključujući i genocid u Ruandi i ratove u bivšoj Jugoslaviji, naveli su političke i pravne teoretičare da pokušaju da definišu temu tranzicione pravde (pogledati deo o tranzicionoj pravdi). Pitanje kojim se tranziciona pravda bavi je kako postkonfliktna društva mogu da naprave tranziciju ka stabilnoj i demokratskoj vladavini (što je obično jedan od dogovornih uslova) na pravedan način u stvarnosti opterećenoj zlodelima i povredama iz njihove prošlosti (Minow 1998, Teitel 2002). Najveći značaj u tome ima uspostavljanje uslova koji će osigurati da se takve zloupotrebe „nikada više“ ne ponove. Devedesetih godina u Južnoj Africi se činilo da je „pomirenje“ od ključnog značaja za pravednu tranziciju. Upravo u ime te vrednosti, Komisija za istinu i pomirenje (KIP) ponudila je amnestiju od krivičnog gonjenja svim pojedincima odgovornim za politički motivisane povrede ljudskih prava u zamenu za njihovo potpuno i istinito svedočenje pred Komisijom. Teoretičari i politički analitičari još uvek raspravljaju o tome koliko je KIP doprinela pomirenju u Južnoj Africi i da li je vid pomirenja koji su osmislili članovi Komisije zaista bio primeren (Tutu 1999, Rotberg i Thompson 2000, Gibson 2004, Hamber 2009, Allais 2012).
Politički teoretičari i filozofi sve više raspravljaju o vrednosti pomirenja u nekim drugim političkim i pravnim kontekstima. Na primer, danas se vidi da su jezik i teorije pomirenja, iako izvorno osmišljeni za potrebe tranzicionih konteksta, primenjeni i na stabilne, netranzicione demokratije. Rasprave o tome kako dobro uređene države poput SAD, Kanade ili Australije rešavaju sopstvena istorijska nasleđa počinjenih nepravdi često su formulisane kao pitanja o pomirenju grupa koje i dalje žive u određenom odnosu jedne sa drugima, umesto kao pitanje o izolovanijem problemu „suočavanja s prošlošću“ (Thompson 2002, Brooks 2004, Barkan i Karn 2006, Kymlicka i Bashir 2010). Na vrednost pomirenja se često apeluje i u raspravama o krivičnom pravu, pogotovo među zainteresovanima za istraživanje alternativnih sankcija i kaznenih procedura. Zagovarači „restorativne pravde“ koncipiraju krivično delo kao problem u odnosu počinioca, žrtve i lokalne zajednice i oslanjaju se na mere poput restitutivnih naknada i dijaloga putem direktnog suočavanja kako bi taj odnos obnovili (Braithwaite 2000, Van Ness i Strong 2002). Pitanje da li su tumačenja koja naglašavaju narušene i obnovljene odnose prihvatljiva i za civilno (kontinentalno) pravo i dalje je otvoreno (Radzik 2014). Meierhenrich (2008) primećuje veze između vrednosti pomirenja i pravne prakse „mirenja“ ili nagodbe u sistemima zasnovanim na tradiciji civilnog prava koji naglašavaju akomodaciju suprotstavljenih zahteva.
Na kraju, pomirenje je postalo tema kojom se bave i teoretičari morala u raspravama o etičkim pitanjima koja proističu iz različitih oblika zlodela počinjenih u svakodnevnom životu, poput povreda u okviru prijateljskih ili porodičnih odnosa (Walker 2006, Griswold 2007, Radzik 2009). Veliki deo ove rasprave vodi se u literaturi o opraštanju (pogledati deo o praštanju), u okviru koje teoretičari postavljaju pitanje da li neko uopšte može da se pomiri se počiniocem, a da mu istovremeno ne oprosti, ili da takvoj osobi oprosti bez pomirenja. Takva pitanja se pojavljuju i u literaturi o pomirenju u političkim i pravnim kontekstima, koja često sadrži snažne primedbe protiv opraštanja počiniocima (koji bi na kraju mogli i da se ne pokaju za zločine koje su počinili) ili vršenja pritiska na druge da im oproste. Za neke, koncept pomirenja koje ne zahteva opraštanje nudi pozitivan način da se u ovakvim teškim slučajevima napravi iskorak napred (npr. Eisikovits 2009, Verdeja 2009, C. Murphy 2010).
Rasprava o vrednosti pomirenja, posebno u političkim kontekstima, često ima skeptičku orijentaciju. Tako diktatori i ratni huškači deklarativno podržavaju pomirenje dok se agresija nastavlja, a takvi apeli samo jačaju skepticizam oko vrednosti pomirenja. Za pomirenje se tvrdi i da žrtvama počinjenih zlodela nameće zahteve koji se ne mogu opravdati, ali i da žrtvuje pravdu zarad mira (Rotberg i Thompson 2000). Neki drugi kritičari tvrde da se jezik pomirenja zloupotrebljava, jer je u suštini prazan. S obzirom na to da čitav koncept nema široko priznat i određen sadržaj ili jasne normativne standarde, maltene svako za sebe može da tvrdi da radi na pomirenju (Schaap 2008). Kao što ovaj esej pokazuje, zastupnici koncepta pomirenja smatraju da on ipak može biti dodatno artikulisan. Međutim, iako koncept pomirenja svakako nije prazan, on ne može biti objašnjen jednostavnim ili definitivnim analizama.
Ovaj deo tretira temu pomirenja tako što poštuje njen značaj u čitavom spektru moralnih (dakle, interpersonalnih i privatnih), pravnih i političkih konteksta. Mnoga od ovih pitanja i rasprava u literaturi o pomirenju relevantna su za neki od navedenih konteksta. Međutim, pitanjima od posebnog značaja za političke kontekste, o kojima je filozofska literatura i najobimnija, biće posvećena i posebna pažnja.
Konkretni koncepti pomirenja među sobom variraju u više dimenzija. Kao što je objašnjeno u Sekciji 1, vrsta odnosa o kojoj je reč u nekom konkretnom kontekstu utiče i na vrstu njegovog unapređenja, koja je možda neophodna da bi se ono uopšte i okarakterisalo kao pomirenje. Pomirenje se uglavnom shvata kao skalarni koncept ravlja o spektru ili skali intenziteta prema kojoj se određene vrste unapređenja odnosa svrstavaju, u njoj se ukazuje na to zašto se teoretičari često ne slažu oko tačke na toj skali koja je u konkretnim kontekstima moralno ili politički najznačajnija. Sekcija 3 pruža pregled procesa za koje se obično navodi da doprinose pomirenju. Ovi procesi su često kontroverzni; procese koje jedni hvale kao primerene i konstruktivne odgovore na sukobe iz prošlosti drugi odbacuju kao nešto što podriva moralne ili političke uslove za uspostavljanje pravednih i mirovnih odnosa. Sekcija 4 se koncentriše na odnos između pomirenja i pravde. Dok ih neki vide kao kompatibilne vrednosti koje se među sobom podržavaju, drugi tvrde da, naročito u periodu neposredno nakon okončanja sukoba, strane često moraju da biraju između pomirenja i pravde.
• 1. Vrste unapređenja odnosa
• 2. Definisanje normativnih standarda
• 3. Proces pomirenja
o 3.1 Izvinjenja
o 3.2 Memorijali
o 3.3 Kazivanje istine
o 3.4 Amnestije
o 3.5 Suđenja i kažnjavanje
o 3.6 Lustracija
o 3.7 Reparacije
o 3.8 Opraštanje
o 3.9 Participacija u deliberativnim procesima
• 4. Pomirenje i pravda
• 5. Zaključak

Celo poglavlje: Pomirenje_Stanford_Enciklopedija (PDF)

Prevod: Stefan Stojanović

Originalni tekst: Reconciliation, Stanford Encyclopedia of Philosophy

Copyright © 2015 by Linda Radzik <lradzik@philosophy.tamu.edu
Colleen Murphy <colleenm@illinois.edu

www.RECOM.link ima ekskluzivno pravo na prevod na srpski jezik.

Zabranjeno kopiranje i redistribuiranje.