Potraga za pravdom u podeljenom regionu: tekstualna analiza regionalnih deliberativnih procesa civilnog društva na Balkanu

Denisa Kostovicova*

REZIME

Savremeni sukobi su retko ograničeni na teritoriju jedne nacionalne države i upravo je prekogranična priroda nasilja navela stručnjake da podrže primenu regionalnog pristupa tranzicionoj pravdi (u daljem tekstu TP). Ovaj članak teži proširivanju naših shvatanja regionalne dimenzije postkonfliktne pravde baveći se zagonetnim pitanjem – da li se diskurs u debatama na regionalnom nivou razlikuje od nacionalnih ili lokalnih debata. Oslanja se na primenu komunikacione deliberativne perspektive, fokusirajući se pri tome na obrasce govora u procesu deliberacija i razmatranja civilnog društva o postkonfliktnoj pravdi. Sadržani empirijski dokazi su zasnovani na jedinstvenom regionalnom procesu TP koji na Balkanu predvodi civilno društvo i koji teži uspostavljanju regionalne komisije za utvrđivanje činjenica poznatije kao REKOM. Kritikujući državno-centrične pristupe studijama TP, istraživanje u ovoj studiji se oslanja na mešovite metode i primenjuje tehnike za analizu teksta koje omogućavaju obradu velikih količina podataka na regionalnom nivou. Kvantitativna analiza teksta je sprovedena primenom rečničkog metoda na više od pola miliona reči sadržanih u REKOM-ovoj bazi tekstualnih podataka. Nalazi do kojih smo došli sugerišu da je diskurs restorativne pravde u većoj meri prisutan u debatama na regionalnom nivou nego u neregionalnim debatama. Kvantitativna analiza diskurzivnih okvira pravde dalje istražuje ove nalaze i pokazuje da podrška učesnika tih debata i deliberativnih procesa regionalnom pristupu TP počiva na čitavom skupu istorijskih, aktuelnih i budućih obzira, utemeljenih na osećaju zajedničke regionalne svesti.

KLJUČNE REČI: regionalni pristup, postkonfliktna pravda, civilno društvo, tekstualna analiza, Balkan

UVOD

Savremeni sukobi su retko ograničeni na teritoriju jedne nacionalne države. Žrtve i počinioci često dolaze sa različitih strana granice, što je bio slučaj i sa sukobima na Balkanu, Bliskom istoku i regionu Velikih afričkih jezera. Ovaj fenomen sadrži implikacije i za postkonfliktnu tranzicionu pravdu (TP). Chandra Lekha Sriram i Amy Ross su, u potrazi za postkonfliktnom pravdom (i sudskim i vansudskim instrumentima), uspele da identifikuju „džep nekažnjivosti“ u toj oblasti.Državno-centrični sistemi TP u kontekstima prekograničnog nasilja u periodu posle Hladnog rata jednostavno nisu u stanju da pruže pravdu u zadovoljavajućoj meri. Stručnjaci na takve implikacije prekogranične prirode nasilja odgovaraju apelom na primenu regionalnog pristupa TP. Takvi apeli ukazuju na potrebu za odavno zakasnelim dijalogom između stručnjaka u oblasti TP i drugih naučnika koji se bave studijama o sukobu. Ovde treba napomenuti i da su studije regionalnih dimenzija sukoba već zašle u svoju treću deceniju.

U srži koncepta regionalnog sukoba je svest da među sukobima u susednim zemljama postoje „brojne i kompleksne“ veze. Regionalne dimenzije sukoba su postale prominentne i sa usponom globalizacije. Globalna međupovezanost je izbrisala jasne razlike između onoga što je unutar nacionalnih država i svega što se nalazi izvan njih, sa značajnim implikacijama u vezi sa savremenim konfliktima. Nadine Ansorg to ovako rezimira: „Ratovi se proširuju na čitavo obilje transnacionalnih aktera nasilja i bezbednosti što za korelaciju ima veoma kompleksne odnose, a često uključuje i takmičenje oko političke kontrole i monopola sile u regionu.“

Regionalne dimenzije sukoba imaju posledice i po mirovne napore. Prekogranična priroda ratnih zločina i povreda ljudskih prava predstavlja ogroman izazov za postkonfliktnu pravdu. Velika prepreka ostvarenju pravne zaštite je kada su žrtve i počinioci u nadležnosti različitih pravosudnih sistema, dok fizičko razdvajanje etničkih grupa u etničko homogenizovane države ili ekvivalentne etničke entitete zapravo samo doprinosi jačanju etnocentričnih tumačenja istine i pravde. Iz toga sledi da je prepreke u potrazi za istinom i pravdom u vidu državnih granica ili linija razdvajanja lakše prevazići usvajanjem regionalnog pristupa TP. Ali šta bi tačno takav regionalni pristup podrazumevao? Izuzev izričitog fokusa na potrebu za prevazilaženjem isključivog fokusa na nacionalnu državu, apeli stručnjaka za usvajanje regionalnog pristupa TP su do sada uglavnom bili nejasni.

Regionalni pristup bi mogao da se shvati i kroz odnos prema regionalnim institucijama i u odnosu na civilno društvo. Na sličan način bi i naučno istraživanje moglo da se fokusira na regionalne norme, identitete ili diskurse. Da sumiram, teoretisanje o regionalnoj perspektivi TP leži u njenom samom začeću.

Ovaj članak teži da doprinese – teorijski, empirijski i metodološki – odgovoru na glavno pitanje ovog specijalnog izdanja: da li je regionalan pristup uopšte bitan za TP, i, ukoliko jeste, na koji način? Ja se ovde fokusiram na diskurs aktera regionalnog civilnog društva, konkretno, pokušavam da utvrdim da li se regionalne rasprave o TP razlikuju od debata koje se vode isključivo na nacionalnom nivou. Kako bih procenila prednosti regionalnog pristupa sprovela sam multimetodološku studiju sadržaja javnih razmatranja i deliberativnih sednica civilnog društva ovog regiona, a zatim primenila tekstualnu analizu na veliku količinu tekstualnih podataka o TP. Ova studija doprinosi naučnom radu u oblasti TP, između ostalog, i time što pokazuje da regionalni pristup TP zaista utiče na to kako akteri i učesnici razmatraju TP i raspravljaju o njoj; u regionalnim debatama diskurs restorativne pravde je prisutan u većoj meri, dok je podrška učesnika regionalnom pristupu dodatno utemeljena i u njihovom osećaju zajedničke regionalne svesti.

Članak se oslanja na empirijske dokaze iz ugla jedinstvene, regionalne inicijative civilnog društva na Balkanu koja zagovara uspostavljanje regionalne komisije za utvrđivanje činjenica – Koalicije za uspostavljanje Regionalne komisiju za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim grubim povredama ljudskih prava počinjenim u bivšoj Jugoslaviji u periodu od januara 1991. do kraja 2001. godine, poznatije po svojoj skraćenici REKOM. Na taj način ova studija kritikuje predominantne državno-centrične pristupe studijama postkonfliktne pravde i nadovezuje se na njih, a istovremeno pruža širi doprinos celokupnoj oblasti TP i to na tri načina. Prvo, pruža uvid u delovanje lokalnih društava kao kontrast uskom fokusu na globalne zakonodavne aktere i institucije; drugo, svojom perspektivom „odozdo“ i fokusom na civilno društvo, dopunjuje analize koje se fokusiraju prevashodno na institucije države; i, na kraju, prevazilazi ograničenje metodološkog nacionalizma u kom nacionalna država služi kao „glavni koordinatni sistem kroz koji društvene nauke posmatraju svet“. Metodološki nacionalizam nije primeren istraživanju regionalne dimenzije TP, zato ova studija prepoznaje potrebu za „oslobađanjem od nasleđenih navika da pitanja i odgovore formulišemo isključivo u okvirima teritorijalno-nacionalno-državno-društvenih entitet i pruža model za analizu podataka iz oblasti TP na regionalnom nivou.

Članak je struktuiran na sledeći način: prvo ispitujem debatu o ulozi civilnog društva u odnosu na postkonfliktnu TP, a zatim iznosim argumente u prilog istraživanju onih procesa koji se odvijaju unutar civilnog društva iz komunikacione, deliberativne perspektive, a fokusirani su na same obrasce diskursa; zatim predstavljam studiju hronologije ovog regionalnog procesa TP na Balkanu, a nakon toga podatke i metode koji su korišćeni u ovoj studiji i, na kraju, analizu nalaza celokupne studije. U zaključku se osvrćem na teorijske i metodološke implikacije ove studije TP iz regionalne perspektive i pokušavam da mapiram pravce za buduća istraživanja.

CIVILNO DRUŠTVO, RAZMATRANJA I TRANZICIONA PRAVDA

Prihvatanje Habermasove teorije komunikativne akcije pomoglo je stručnjacima u oblasti TP da prepoznaju dijalošku interakciju kao sredstvo za obnovu podeljenih društava putem nekonfrontacionog suočavanja sa sopstvenom nasilnom prošlošću. Za razliku od strateškog delovanja (u okviru kog su učesnici zainteresovani isključivo za ostvarenje sopstvenih interesa), u srži komunikacione akcije počiva ideja o komunikativnim akterima koji razmenjuju znanja kako bi došli do međusobnog razumevanja. Vođen Habermasovom teorijom, dalji naučni rad u ovoj oblasti je pretežno bio usmeren na dva međusobno povezana pitanja: gde i kako komunikacija može da promoviše, odnosno doprinese postkonfliktnoj pravdi? Pitanje gde bilo je pokrenuto Habermasovom idejom o javnoj sferi, definisanoj kao „sfera u kojoj se privatna lica sreću kao javnost koja je dodatno potvrdila značaj civilnog društva za procese TP. Drugo pitanje (kako) je navelo stručnjake da usmere rad na specifične preduslove za deliberativnu komunikativnu razmenu i na to kako bi deliberativni procesi mogli da doprinesu ciljevima TP kao što su mir i pomirenje.

Mnogi stručnjaci izdvajaju diskurzivnu koncepciju civilnog društva, otelovljenu idejama javne sfere i deliberacije, kao najizgledniju za oblast TP. Jedan od glavnih izazova sa kojima je struka TP suočena, ne samo u teoriji već i u praksi, ogleda se u percepciji učesnika u postkonfliktnim okruženjima (kako počinilaca, tako i žrtava) da TP zapravo nije legitimna. Međutim, uspeh instrumenata TP „zavisi od njihove sposobnosti da izgrade i održe legitimitet kod običnih građana“. Civilno društvo se stoga doživljava kao ključno za promociju i legitimizaciju postkonfliktne pravde, odnosno kao posrednik između udaljenih međunarodnih krivičnih tribunala i domaćih javnosti, ali i univerzalnih normi ljudskih prava i specifičnih lokalnih konteksta. Civilno društvo na lokalnom nivou osporava nacionalističke narative koji promovišu etnocentirične interpretacije sukoba i otežavaju postkonfliktno pomirenje, te na taj način može da doprinese izgradnji „atmosfere odgovornosti“ demokratizacijom debata o kriminalnoj prošlosti u periodu tranzicije iz sukoba u mir.

S druge strane, kritičke perspektive osporavaju ulogu civilnog društva u promociji TP. NVO-izacija civilnog društva kao posledica saradnje eksternih donatora isključivo sa „jednim manjim parčetom kolača civilnog društva“ (koje u praksi poprima više formi – razne grupe, udruženja, mreže itd.) podriva sposobnost civilnog društva da promoviše odgovornost i polaganje računa javnosti. Doživljavane kao plaćenici međunarodnih donatora i udaljene od organizacija običnih ljudi, nevladine organizacije se podrugljivo etiketiraju kao „mirovni profiteri“. Takođe, bar iz ugla kritičara, ovakve nevladine organizacije i njihovo prihvatanje univerzalnog jezika i normi ljudskih prava samo su udaljili lokalno stanovništvo od inicijativa u oblasti TP. Kao posledica toga, nevladine organizacije se doživljavaju i kao direktno odgovorne za delegitimizaciju TP.

Ove dve perspektive posmatranja civilnog društva koje ili podržavaju ili kritikuju njegov aktivizam izučavaju se u okviru difuzione paradigme koja se odnosi na širenje TP kao univerzalnog standarda i prakse. Ovde je u fokusu sposobnost civilnog društva da promoviše univerzalne norme pravde i ljudskih prava sa ciljem transformacije postkonfliktnih država i društava. Međutim, ova paradigma, usmerena spolja, istovremeno zanemaruje sve procese koji se odvijaju unutar civilnog društva. Teorija demokratske deliberacije pomaže nam da ispunimo naučnu prazninu i zavirimo unutar inicijativa civilnog društva kako bismo shvatili i njegovu ulogu u procesu legitimizacije TP.

Od posebne koristi je konceptualizacija „civilne javne sfere“ kao „prostora“ u kom pojedinci bez zvaničnih zvanja mogu da komuniciraju i pokušaju jedni druge da ubede, argumentima ili kritikom, u stvari od opšteg interesa. Kada je reč o pitanjima koja se tiču zajedničke kriminalne prošlosti, veliki značaj ogleda se u činjenici da je civilno društvo, kao prostor za razmatranje i deliberaciju, najvećim delom odvojeno od države. Postkonfliktne države (ili bar neki od njihovih elemenata, tj. organa) po pravilu su umešane u nasilje iz svoje prošlosti, pošto se uspostavljanje mira retko poklapa sa potpunom promenom režima. Štaviše, postkonfliktne države su često definisane konsocionalnim sporazumima koji zapravo institucionalizuju etničku logiku. Shvatanje civilnog društva kao prostora omogućava pojedincima iz različitih etničkih grupa koji često žive u segregiranim zajednicama, ako ništa drugo, bar da se sreću. Ono takođe omogućava i „komunikacionu slobodu“ koja oslobađa učesnike debate pritiska da se pridržavaju etnocentričnih pogleda i stavova. Civilno društvo, shvaćeno kao prostor, na taj način otvara put transformativnoj logici komunikacije i na mikroindividualnom i na makrosocijalnom nivou.

Iz habermasovske perspektive pitanje gde se komunikacija odvija povezano je sa pitanjem da li su, i na koji način, ispunjeni proceduralni uslovi za razmatranje i deliberaciju tokom same komunikacije. Jedan od odgovora na ovo pitanje dali su teoretičari demokratske deliberacije koji tradicionalno izučavaju institucionalnu političku sferu u izgrađenim demokratijama, a od nedavno se bave i studijama o podeljenim društvima. Njih je mučilo pitanje da li deliberacija (definisana kao razumna razmena argumenata koji uzimaju u obzir i stavove drugih) može da se odvija uprkos nasleđu sukoba i da li se učesnici u etnički mešovitim deliberativnim okruženjima (odnosno debatama) uvek i nužno svrstavaju na stranu pripadnika svoje etničke grupe. Testirajući ovu pretpostavku na osnovu empirijskih dokaza, struka je utvrdila da deliberativni procesi (tj. debate) koji prevazilaze etničke podele jesu mogući, iako su veoma izazovni.

Ovakav zaključak ni na koji način nije intuitivan. Deliberacija zahteva visoke proceduralne standarde u pogledu komunikacione interakcije, poput reciprociteta, razumnosti, poštovanja i jednakosti, ali i logike koja procenjuje i artikuliše iznete argumente uzimajući u obzir i stavove drugih.Ti uslovi su posebno visoki u podeljenim postkonfliktnim društvima. Sukobi, dakle, imaju tendenciju da jačaju i utvrđuju etnocentrične perspektive. Istovremeno, empirijska istraživanja deliberativnih procesa koji prevazilaze etničke podele i granice podstakla su teoretičare da počnu da izučavaju i izglede za „deliberativno pomirenje“.

Stručnjaci u oblasti deliberativne demokratije i izgradnje mira se uglavnom slažu da deliberacija može da doprinese obnovi postkonfliktnih društava u inkluzivnom i građanskom duhu naspram ekskluzivnih etničkih linija podela. Međutim, ideja o deliberaciji kao vidu „komunikacione pravde“ sa sobom donosi i ozbiljno upozorenje. Zato većina stručnjaka koja se bavi podeljenim društvima u svojim studijama o deliberaciji polazi od eksplicitne premise da treba izbegavati sve kontroverzne teme koje izazivaju podele. Znamo da podeljena društva i učesnici u njihovim deliberativnim procesima mogu da raspravljaju o, recimo, obrazovanju, ali istovremeno ne znaju kako da se direktno suoče sa nasleđem ratnih zločina.

Zato u ovom članku pokušavam da popunim tu teorijsku prazninu i doprinesem empirijskom istraživanju deliberativnih procesa koji se direktno bave nasleđem masovnih zločina. U tome pratim Donald-a Ellis-a i njegov izričit fokus na komunikaciju (implicitno sadržanu u svakom vidu deliberacije). Komunikaciono–deliberativni pristup teži da „emituje nove ideje i informacije, ali i da kultiviše i unapredi komunikacione sposobnosti i doprinese angažovanijoj saradnji učesnika u rešavanju sukoba“. Sa tim u vezi, Claire Garbett posebno ukazuje na značaj konzistentnosti svih procesa TP i njenog krajnjeg ishoda. Ova studija ispituje proces legitimizacije TP kao instrumenta za kontrolu sukoba istraživanjem usklađenosti diskursa TP i njenog konačnog ishoda. Empirijsko istraživanje sprovedeno za potrebe ovog članka bavi se i „obrascima govora“ aktera civilnog društva u deliberativnim procesima i debatama o TP, dok se regionalna dimenzija tih obrazaca istražuje na primeru REKOM-a – regionalne inicijative za tranzicionu pravdu koju predvodi civilno društvo na Balkanu, a o kojoj će biti više reči u sledećoj sekciji.

POZADINA INICIJATIVE ZA REKOM

Aspiracija da se uspostavi regionalni mehanizam TP kojim bi se odgovorilo na kriminalno nasleđe balkanskih ratova iz devedesetih (koji predstavljaju udžbenički primer regionalnog sukoba) definiše samu suštinu procesa REKOM. Čitav proces je započet 2006. godine kada su tri prominentne nevladine organizacije iz regiona – Documenta iz Hrvatske, Centar za istraživanje i dokumentaciju iz Bosne i Hercegovine i Fond za humanitarno pravo iz Srbije – pokrenule debatu (u koju su bile uključene sve etničke zajednice sa Balkana) o najprimerenijem odgovoru na nasleđe masovnih zločina u regionu. Rasprave su izrodile ideju o regionalnoj komisiji za utvrđivanje činjenica, a čitav proces regionalne potrage za pravdom je formalizovan osnivanjem Koalicije za REKOM 2008. godine. Koalicija ima više od 2.000 članova – udruženja žrtava, organizacija za ljudska prava i pojedinaca iz čitavog regiona.

Percipirani neuspesi Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MKTJ), primarnog instrumenta TP u tom periodu, galvanizovali su podršku ideji o regionalnom pristupu TP koji bi bio usmeren prevashodno na žrtve. Aktivisti iz regiona su na taj način odgovorili na nesposobnost ovog suda da ostvari pomirenje u regionu i osigura priznanje svih žrtava. Iako MKTJ jeste donekle sprečio nekažnjivost, postupci pred Tribunalom i izrečene presude bili su politizovani od strane lokalnih elita i javnosti, nespremnih da se odreknu etnocentričnog pogleda na stradanje žrtava. Štaviše, kao retributivni instrument TP, Tribunal zapravo nije ni osmišljen da služi specifičnoj potrebi žrtava za priznanjem njihovog stradanja.

Inicijativa za REKOM je održala konsultacije sa čitavim spektrom aktera, uključujući organizacije civilnog društva, udruženja žrtava i veterana, advokate, umetnike, novinare, akademike i mlade iz svih krajeva bivše Jugoslavije. S obzirom na to da je obuhvatao čitav region ovaj proces je bio jedinstven po svojoj inkluzivnosti. Potreba da se odgovori na sve počinjene zločine u regionu nalazila se u najširem fokusu konsultativnog procesa. Kada se ideja o regionalnom restorativnom pristupu artikulisala i zaživela, fokus konsultacija je preusmeren na izradu nacrta i predloga statuta buduće regionalne komisije. U periodu od 2006. do 2011. godine Inicijativa za REKOM je održala ukupno 134 (jednodnevnih i dvodnevnih) sastanaka sa učesnicima na regionalnom, nacionalnom i lokalnom nivou. Pored toga, Koalicija je organizovala i deset većih regionalnih skupova (foruma o TP). Statut buduće regionalne komisije je usvojen 2011 godine. Podstičući poštovanje svih govornika (nezavisno od njihove nacionalnosti) i otvoreno pozivajući na izražavanje neslaganja, ovaj konsultativni proces je izrodio model „mirovnog dijaloškog mehanizma“ u okviru kog se čitava oblast TP shvata kao „intersubjektni modalitet deliberacije“. Koalicija za REKOM je i dalje veoma aktivna, ali je suočena sa velikim teškoćama u obezbeđivanju konzistentne podrške države ovom projektu.

Ovaj jedinstveni regionalni proces predvođen civilnim društvom privukao je interesovanje brojnih naučnika i istraživača. Međutim, bez obzira na to da li je reč o Bosni i Hercegovini, Kosovu, Hrvatskoj ili Srbiji, studije su se bavile REKOM-om iz perspektive u kojoj nacionalna država zauzima centralno mesto, uprkos činjenici da je reč o regionalnom procesu. Formulisane dufuzionom paradigmom, ta istraživanja u prvi plan ističu (ne)sposobnost Koalicije za REKOM da utiče na državnu politiku i fokusirana su prevashodno na vlast i ideologiju u opisu REKOM-ove unutrašnje dinamike. Diskurs u REKOM-ovim debatama ne dobija adekvatnu pažnju, jer se sadržaj debata analizira na osnovu sporadičnih uvida u transkripte sednica, bez ikakve sistematske (kvalitativne ili kvantitativne) analize REKOM-ovih podataka koje je moguće reprodukovati. One tako pružaju samo šturi uvid u lokalnu politiku koja okružuje REKOM i politiku odnosa moći unutar samog tog procesa, ali uopšte ne ispituju i ne objašnjavaju efekte regionalne dimenzije, što je veoma paradoksalno. Ova studija započinje posao ispunjavanja te teorijske i empirijske praznine u analizi Inicijative za REKOM, u čemu se oslanja na metode koje prevazilaze okvire državno centričnog pogleda na Koalicijin konsultativni i deliberativni proces i istovremeno su u stanju da izađu na kraj sa ogromnim količinama podataka kroz istraživački postupak koji je moguće reprodukovati.

PODACI

REKOM je uspeo da prikupi ogromnu količinu podataka na regionalnom nivou koji nam omogućavaju da identifikujemo i analiziramo regionalne naspram neregionalnih (nacionalnih i lokalnih) diskurzivnih obrazaca.

Iako su svima dostupni na REKOM-ovom sajtu transkripti održanih konsultacija nikada nisu bili rigorozno izučavani. Takav previd je, doduše, delimično posledica i ogromne količine podataka u REKOM-ovoj bazi, jer je korpus od nekih četiri miliona reči prosto preveliki za ručnu analizu. Ovaj problem bi mogao da se prevaziđe softverom za kvantitativnu analizu teksta koji pristupa sadržaju kao skupu podataka i koristi se upravo za analizu velikih količina teksta.

 Prisustvo različitih jezika u transkriptima REKOM-ovih sednica je takođe jedna od prepreka korišćenju ove tehnike, iako prevodi na sve regionalne jezike jesu dostupni (npr. sa B/H/C/S na albanski ili makedonski i obrnuto). Međutim, ni transkripti na istom jeziku (bosanskom, hrvatskom, crnogorskom i srpskom) ne rešavaju problem usled razlika u dijalektima. Naime, nasilni raspad bivše Jugoslavije je doveo do „kulturne i lingvističke separacije“, pa su sitne varijacije srpskohrvatskog jezika kojim se pre rata govorilo u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini postale znatno veće.

Zato je predobrada REKOM-ovih tekstualnih podataka za potrebe ove studije sprovedena u tri faze. Prvo je odabrano 20 transkripata sa svih konsultativnih sednica o nacrtu statuta buduće regionalne komisije. Autor je zatim preveo čitav korpus teksta od ukupno 581.292 reči (Tabela 1) na srpski jezik uz određenu istraživačku pomoć, pri čemu se lingvistička i leksička uniformnost REKOM-ovih podataka pokazala pogodnom za primenu kompjuterskih metoda za kvantitativnu analizu teksta. Na kraju su uneti metapodaci koji odražavaju jezičke varijacije u zavisnosti od nivoa na kom je konsultativna sednica organizovana (regionalni naspram neregionalnog).

METODE

Fokusirajući se na regionalnu dimenziju TP ovaj članak istražuje da li je usklađenost komunikacionih procesa i njihovih ishoda svojstvena konsultacijama na regionalnom ili lokalnom nivou. Ova multimetodološka studija kombinuje kvantitativnu i kvalitativnu tekstualnu analizu REKOM-ovih podataka: rečnički metod (tj. kvantitativnu tekstualnu analizu – što je, bar koliko je autoru poznato, prvi put da je takva metoda iskorišćena u oblasti TP) i metodu za formulisanje kvalitativnog diskurzivnog okvira (koji se takođe delimično oslanja na kompjutersku obradu podataka). Primenjen je interpretativni sekvencijalni dizajn u okviru kog se kvantitativni nalazi koriste za selekciju pravca kvalitativne studije dok nam kvalitativni podaci „pomažu da protumačimo one kvantitativne rezultate koji zahtevaju dodatno istraživanje“.

Rečnički metod

Tekstualna analiza uključuje „primenu određenih tehnika iz društvenih nauka za istraživanje procesa komunikacije“. Izbor primerenog modela za kvantitativnu tekstualnu analizu primarno zavisi od pitanja kojim se istraživanje bavi i obima teme koja nas interesuje. Političke i društvene nauke već dugo koriste raznovrsne metode za analizu velikih količina teksta, uključujući skupštinske debate, sastanke parlamentarnih odbora, stranačke manifeste, političke govore i novinske izveštaje. Digitalna revolucija i širenje društvenih mreža sa sobom su doneli i ogromnu količinu novih podataka, dostupnijih nego ikada do sada. Analitičke tehnike za kvantitativnu analizu teksta se već koriste da bi unapredile naše razumevanje sukoba, ali tek treba da budu iskorišćene i stručno doprinesu u disciplini TP.

Prema Roel-u Popping-u „rečnik je konkretna reprezentacija istraživačeve teorije o lingvističkim podacima“. Kao jedan od metoda za kvantitativnu tekstualnu analizu, rečnički metod se koristi za klasifikovanje tekstova u zadate kategorije. Justin Grimmer i Bradon Stewart dalje pojašnjavaju da to može da znači „utvrđivanje kategorije kojoj svaki od dokumenta pripada, opštu distribuciju dokumenata po kategorijama ili i jedno i drugo“. Istraživači mogu da koriste postojeće rečnike ili, alternativno, da sačine poseban rečnik prilagođen specifičnom problemu kojim se bave. Za potrebe ove studije napravila sam rečnik koji omogućava kvantifikovanje restorativne dimenzije REKOM-ovog konsultativnog procesa kako bih procenila da li je i u kojoj meri restorativni diskurs ovog procesa TP usklađen sa njegovim restorativnim ciljem.

Rečnički metodi koriste relativnu učestalost ključnih reči da bi utvrdili koliko puta se svaka od kategorija pojavljuje u relevantnom dokumentu ili skupu dokumenata. Ovaj metod pristupa tekstualnim podacima kao vreći reči i na taj način omogućava transformaciju teksta u kvantitativne podatke, tretirajući reči kao semantički nezavisne i potpuno ignorišući njihov redosled. Snaga metoda koji se baziraju na učestalosti reči oslanja se na „neprocenjivu ulogu koju dobra statistička obrada može da odigra u prepoznavanju obrazaca u datom skupu podataka“.

Sam sadržaj rečnika se nalazi u srži takvog istraživačkog dizajna. Kompilacija rečnika je veoma izazovan korak u istraživačkom procesu, za razliku od njegove automatizovane primene koja se odvija direktno i pravolinijski. Rečnici, kao analitičke konstrukcije, „moraju da ističu, ali i prave razlike između posmatranih pojava“. Drugim rečima, oni moraju da registruju sve varijacije fenomena koji nas interesuje. To se postiže identifikovanjem reči na osnovu kojih razdvajamo kategorije.

Rečnički bazirano kvantifikovanje restorativne dimenzije REKOM-ovog konsultativnog procesa u ovoj studiji je usredsređeno na relativno uzak koncept kategorije restorativne pravde. U pitanju je nehijerarhijski rečnik sa jednom kategorijom. Takva konceptualna kategorija se definiše kao „kompilacija reči i fraza koje predstavljaju teorijski koncept koji je relevantan za istraživačevu teoriju“. Strategija pripremanja rečnika unapred je primerena teorijski baziranim rečnicima. Teorija se ovde koristi za utvrđivanje preliminarnog skupa unetih reči koje čine osnovu za dalju pretragu. Takav rečnik definiše sam korisnik, pri čemu se rigorozni teorijski pristup primarno odnosi na kritiku da rečnici u sebi nužno sadrže i subjektivnu komponentu. Inicijalno identifikovanje reči za unos za potrebe ove studije se rukovodilo teorijskim uvidima iz stručne literature o restorativnoj pravdi. Ta preliminarna lista je zatim filtrirana uz uzimanje u obzir lokalnih značenja i shvatanja univerzalnih koncepata koji se vezuju za restorativnu pravdu (pogledati Aneks, Tabelu A1).

Konačna verzija spiska i specifična forma termina za pretragu sa te liste zahteva ekstenzivnu empirijsku proveru na terenu, kako bi se osiguralo da su „reči validno vezane za koncepte kojima korespondiraju“. Važan korak u kompilovanju takvih rečnika ogleda se u jasnom razdvajanju značenja reči, što se postiže utvrđivanjem načina na koji se ključne reči koriste u konkretnom kontekstu, paralelno sa primenom čitavog niza tehnika za precizno utvrđivanje teorijski relevantnog značenja posmatranog termina za pretragu. Ovaj posao zahteva konsultacije sa stručnim osobljem, jer ga nije moguće u potpunosti automatizovati, zbog čega se koristi „hibridna tehnika“.

Da bi se sve nejasnoće i dvosmislenosti u rečniku svele na najmanju moguću meru bilo je potrebno temeljno ispitati kontekst celokupnog konsultativnog procesa, ali i svih termina za pretragu koji su iskorišćeni za merenje njegove restorativne dimenzije, uvrštenih u formi specijalnih karaktera (*, #, itd.). Sve to sam zatim dodatno proverila da bih bila sigurna da strategija neće imati neželjene posledice poput uvođenja novih nejasnoća i višesmislenosti. Ovakav format je izabran da bi se prevazišao problem velikog broja deklinacija i konjugacija u srpskom jeziku. Rečnik je na kraju primenjen na čitav korpus podataka iz REKOM-ove baze, uz uzimanje u obzir pojedinačnih reči kao kvantitativnih jedinica mere i konkretnih dokumenata (npr. transkript određene konsultativne sednice) kao analitičkih jedinica. Analiza je sprovedena softverskim paketom za kvantitativnu tekstualnu analizu quanteda – R project.

Analiza diskurzivnih okvira

Kvalitativna analiza diskurzivnih okvira pokušava da odgovori na pitanje kako učesnici regionalnog procesa u oblasti pravde konstruišu i shvataju regionalni pristup TP. Ona dodatno pojašnjava rezultate dobijene kvantitativnom tekstualnom analizom na osnovu koje identifikujemo restorativnu dimenziju diskursa TP u debatama na regionalnom nivou. Ta vrsta analize okvira se inače koristi i u istraživanju političke komunikacije i društvenih pokreta. Prema Denis-u Chong-u i James-u Druckman-u, glavna premisa teorije okvira je to da „neko pitanje može biti posmatrano iz više različitih perspektiva i procenjivano na različitim osnovama“. Studija značenja i smisla reči se tako nalazi u samoj srži analize okvira. Inverzijom logike istraživanja društvenih pokreta fokusiranih na konstrukciju i doživljaj percipirane štete, analiza okvira se u ovom članku koristi za ispitivanje subjektivnih konstrukcija o pravnoj zaštiti i načinima za ispravljanje pretrpljenih nepravdi iz prošlosti.

Takva konstrukcija istovremeno rasvetljava i neke šire procese u oblasti pravde, s obzirom na to da analiza okvira pruža uvid i u procese legitimizacije različitih političkih pozicija i stavova. Takva analiza je u svojoj prirodi interpretativna, jer nam omogućava da identifikujemo kognitivne obrasce i višestruka značenja jezičkih konstrukcija. Na taj način analiza okvira „identifikuje probleme i osporava postojeće autoritarne poglede i okvire“. Naša strategija za identifikovanje okvira je bila dvostruka. Inicijalna formulacija okvira je urađena deduktivno. Prethodno izvedene kategorije, vezane za konkretan tekst, teorijski su definisane, prevashodno argumentima u prilog tezi da je regionalni pristup TP neophodan zbog izmenjene prirode savremenih sukoba. Taj postupak je sproveden paralelno sa induktivnom identifikacijom okvira koja uključuje iterativni proces formulacije, klasifikacije i revizije prepoznatih kategorija u tekstu. Identifikacija okvira je sprovedena na osnovu ključnih reči u kontekstu (eng. KWIC), što nam je zapravo i omogućilo da obradimo ogromnu količinu teksta u REKOM-ovom korpusu podataka. Ovom kompjuterskom tehnikom smo utvrdili „sve instance u kojima se određena reč pojavljuje i kontekste u kojima je korišćena (npr. rečenica)“. Automatizovane pretrage su izvršene na osnovu izbora relevantnih reči i fraza (poput termina „regionalni pristup“ ili samo „regionalno“) kako bi se identifikovao leksički kontekst u kom se one pojavljuju Na kraju su specifični okviri koji se tiču regionalnog pristupa TP povezani sa relevantnim argumentima i pratećim konceptima. Diskurs i komunikacija imaju centralnu ulogu u oblikovanju stvarnosti i omogućavaju istraživaču da istovremeno ispituje „i aspekte posmatranog procesa konstrukcije i njegov konačni proizvod ili ishod“. U skladu sa tim, cilj diskurzivne analize okvira jeste identifikacija „konceptualnih temelja i skele“regionalnog pristupa TP.

ANALIZA I NALAZI

Restorativna dimenzija diskursa i regionalni napori u oblasti pravde

Primenom rečničkog metoda na REKOM-ove podatke ova studija pokušava da odgovori na pitanje da li je konzistentnost ishoda procesa TP (u konkretnom slučaju stvaranje novog restorativnog instrumenta TP) i njegovog restorativnog diskursa osobina regionalnih ili lokalnih deliberativnih procesa. Teorijsko interesovanje za restorativnu dimenziju diskursa o pravdi u ovim debatama (nasuprot, recimo, terminima retributivne pravde) proističe i iz činjenice da su se REKOM-ove konsultacije o nacrtu statuta bavile nadležnostima ove buduće regionalne komisije za utvrđivanje činjenica nakon što je ovaj instrument restorativne pravde bio podržan od strane učesnika. Bio je to odgovor na nedostatak legitimiteta retributivne TP, izražen u procesima koji su vođeni pred Tribunalom. Usklađivanje procesa i ishoda pruža određeni uvid u interni diskurzivni legitimitet deliberativnih procesa o TP.

Zbog toga sam napravila rečnik za poređenje i merenje restorativne dimenzije diskursa u regionalnim nasuprot lokalnih debata. Njegova primena je pokazala da konsultacije na regionalnom nivou sadrže za nijansu više restorativnog diskursa o pravdi. To je utvrđeno na osnovu srazmere (kao funkcije učestalosti) reči iz restorativnog rečnika primenom tf-idf metode (učestalost termina – inverzna učestalost dokumenta) (Tabela 2 ispod).

Ovaj nalaz je značajan za deliberativno-demokratsku perspektivu TP i pokazuje da se debate o TP na regionalnom nivou (naspram lokalnog) zaista više bave restorativnom pravdom, odnosno da su u tom smislu usklađenije sa ciljem uspostavljanja novog restorativnog instrumenta tranzicione pravde. Regionalne debate takođe karakteriše i veći stepen etničke raznovrsnosti učesnika što, opet, ukazuje da multietničnost jača i dodatno usmerava fokus debate na prevazilaženje sukoba. Ukupno posmatrano, nalazi do kojih sam došla pokazuju da nivo na kom se određeni proces u oblasti pravde odigrava bitno utiče na tok same komunikacije. U skladu sa argumentima u prilog multimetodološkom istraživanju, sledeća sekcija koristi diskurzivne okvire za ispitivanje rezultata dobijenih kvantitativnom analizom koji pokazuju da se regionalne debate zaista razlikuju od lokalnih.

Zašto nam je potreban regionalni pristup?

Analiza diskurzivnih okvira

Kvalitativna analiza diskurzivnih okvira ispituje kako je podrška regionalnom pristupu TP konstruisana. Ovde su u njenom primarnom fokusu participacija i ulog učesnika tokom konsultativne faze izrade nacrta statuta, tj. nakon što je Koalicija za REKOM već usvojila regionalni pristup. Tu je moguće identifikovati sedam okvira od kojih se samo jedan tesno poklapa sa naučnim argumentima koji potenciraju regionalni pristup TP pozivajući se na izmenjenu prirodu savremenih sukoba u periodu po okončanju Hladnog rata. Diskurzivni okviri i neki ilustrativni citati govornika na REKOM-ovim konsultativnim sednicama su izneti u nastavku ovog teksta.

Okvir karaktera sukoba

Ovaj okvir se tesno poklapa sa naučnim argumentom da prekogranična priroda nekih zločina zahteva regionalnu reakciju i odgovor. Možda ga je najbolje sažeto sumirao jedan od učesnika u REKOM-ovim konsultacijama, rekavši da veruje u potrebu za regionalnim pristupom TP „jer smo jedni druge regionalno ubijali“. Ovaj stav se mogao čuti tokom čitavog konsultativnog procesa, pošto su se govornici stalno osvrtali na „multinacionalne, regionalne ratove“ koji su vođeni na teritoriji bivše Jugoslavije. Za njih, „regionalni karakter“ sadrži implikaciju da su „počinioci iz jedne države, dokazi u drugoj, a sve ostalo negde drugde“. Ova regionalna dimenzija, dakle, nužno zahteva i regionalni pristup TP, jer je samo regionalna komisija u stanju da „obuhvati sve zemlje bivše Jugoslavije i dopre do svih svedoka, a posebno žrtava, koji žive u različitim državama. Upravo u tome počiva njena snaga.“

Okvir empatije

Empatijski okvir, koji je istovremeno i najprisutniji okvir, odražava konsenzus svih učesnika REKOM-ovog konsultativnog procesa da je žrtvama neophodno priznanje patnje i bola koje su pretrpele i to ne samo od strane pripadnika drugih etničkih grupa već i u sopstvenim zajednicama. Otpornost isključivih pogleda na stradanje žrtava u regionu delimično proističe iz fizičke razdvojenosti žrtava i počinilaca državnim granicama, ali i iz konsocionalističkih institucionalnih sporazuma koji održavaju etničku segregaciju, poput onih koji su sklapani u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Jedan od govornika je to opisao na sledeći način:

„Žrtve su priznate na nacionalnom nivou, ali to nije dovoljno da zadovolji njihova potrebu da i druga strana čuje za njihovo stradanje. Vera žrtava u humanost je ozbiljno uzdrmana činjenicom da ta druga strana – strana koja je odgovorna za njihovo stradanje – nije spremna da sasluša šta im se sve dogodilo. Žrtvama je zato potrebno regionalno priznanje i njihov glas mora da se čuje na regionalnom nivou.“

Pored toga, okvir empatije se odnosi i na internu dinamiku balkanskih država. U tom smislu on se više tiče lokalne politike nego etničke pripadnosti i nacionalnosti. Žrtve se osećaju marginalizovanim i izmanipulisanim i od strane „svojih“ političkih elita koje njihovo stradanje priznaju samo kada im je to politički korisno, ali nisu spremne da naprave sledeći korak usvajanjem političkih mera za unapređenje prava žrtava. Empatijski okvir tako obuhvata i obnovu dostojanstva svih žrtava uključivanjem različitih perspektiva u debatu, a to je zagarantovano samo u regionalnom procesu, koji priznaje stradanja svih, čak i onih koji pripadaju drugim etničkim grupama. Jedan od govornika je to objasnio ovako: „Ova komisija mora da bude regionalna zato što žrtve nemaju nacionalnost.“

Okvir kredibilnosti

 Okvir kredibiliteta odražava stav učesnika da je legitimitet najvažniji aspekt svake intervencije u oblasti pravde. Potraga za TP možda deluje kao prihvatanje neke globalne norme, ali takvi napori ponekad nemaju mnogo (ili čak uopšte) veze sa pravdom i pravičnošću već u potpunosti zavise od političkog oportunizma. Zato većina učesnika REKOM-ovog konsultativnog procesa u kom nepristrasnost zauzima najznačajnije mesto doživljava nacionalne komisije kao diskreditovane.

„Monoetnička komisija koja bi se bavila multietničkom stvarnošću verovatno ne bi bila kredibilna, jer bi uvek moglo da joj se prigovori kako je pristrasna. Argument u prilog Inicijativi za REKOM je i činjenica da nacionalne komisije jednostavno nisu u stanju da odgovore na uzroke i posledice koji se pripisuju drugim državama. Meni lično se čini da bi bilo mnogo rizičnije uspostaviti više nacionalnih komisija nego jednu regionalnu.“

Međutim, regionalni pristup TP se ne doživljava nužno i kao odbacivanje svih postkonfliktnih inicijativa u oblasti pravde na nacionalnom nivou. Učesnici konsultativnog procesa su bili jednoglasni u stavu da zvanične inicijative i instrumenti koji doprinose uspostavljanju postkonfliktne pravde zaslužuju veliko poštovanje (uprkos tome što tretiraju ostale nacionalne i regionalne inicijative kao komplementarne), ali da regionalni nivo ipak sadrži višu, širu i sveobuhvatniju dimenziju.

Okvir nužnosti

Okvir nužnosti se odnosi na praktične prepreke u vezi sa uspostavljanjem pravde na nacionalnom nivou. Ove prepreke imaju etničku, ali i proceduralnu dimenziju. Prva se tiče teškoća sa kojima su suočene žrtve koje traže pravdu u državama u kojima su (bile i ostale) manjinska grupa, iako je ta manjina tokom rata možda imala podršku susedne države, kao što je bio slučaj sa Srbima iz Hrvatske. Ovo su reči jedne majke koja traži pravdu za svog ubijenog sina:

 „U državi u kojoj živim ne mogu da dobijem ni moralnu ni novčanu satisfakciju. To znači da… Ma, samo mogu da se nadam da će se jednom uspostaviti komisija koja će stvarno biti pravična i nadam se da će većina vas ovde, ili bar vaše porodice, doživeti da jednog dana svedoče pred tom komisijom.“

Ovaj okvir takođe sadrži proceduralnu dimenziju u kojoj se regionalna saradnja doživljava kao nužnost usled velikih razlika u mogućnostima pojedinačnih balkanskih država da žrtvama pruže pravdu. To podrazumeva velike nesrazmere i razlike u njihovim pravosudnim kapacitetima, zakonima i definicijama (npr. definicije žrtava i počinilaca), ali i različitim zakonskim pravima žrtava. Zato se regionalni pristup koji bi definisao i uveo iste standarde u svaku nacionalnu kancelariju ove buduće regionalne komisije doživljava kao neophodno i praktično rešenje. Takva standardizacija, koja podrazumeva uniformni model za prikupljanje i obradu podataka o počinjenim povredama ljudskih prava, smatra se ključnom za utvrđivanje kredibilnih činjenica i predstavlja važan preduslov za svaki vid daljeg napretka.

Kognitivni okvir

Kognitivni okvir demonstrira da zagovaranje regionalnog pristupa rezonira sa shvatanjima i pogledima učesnika na regionalizam kao iskustvo života u zajedničkoj državi, tj. bivšoj Jugoslaviji. Jedan od učesnika je takvo shvatanje artikulisao na sledeći način: „Mi smo region koji još uvek živi u glavama ljudi koji se sećaju da su nekada živeli u istoj državi.“ Istovremeno, takvo shvatanje regionalizma se percipira i kao „veliki potencijal za regionalno delovanje“. Vezivanje regiona za život u zajedničkoj predratnoj državi odgovara shvatanju regionalizma kao posleratne koegzistencije na istoj teritoriji. Drugi govornik je to opisao na sledeći način:

„Bez obzira na sve verske, nacionalne, kulturne i druge razlike, mi i dalje moramo da živimo zajedno, da sarađujemo… i to na teritoriji bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.“

Retroaktivno vezivanje regionalizma za realnost propale SFRJ koju pre rata ni njeno stanovništvo ni stranci nisu posmatrali kao poseban region interesantno je za jedno drugo pitanje – kako regioni nastaju kao kognitivne konstrukcije. Ovaj okvir je interesantan i za potrebe ovog članka, s obzirom na to da demonstrira da potraga za TP počiva, ali istovremeno i doprinosi – upravo stvaranju regionalne svesti.

Okvir prevencije sukoba

Okvir sprečavanja sukoba je tesno povezan sa kognitivnim okvirom koji i polazi od toga da je sudbina ljudi da žive zajedno. Prema jednom od govornika:

 „…Procesi suočavanja s prošlošću su među sobom tesno povezani i uvek bi morali da uključuju perspektivu o tome šta se dogodilo našem prvom komšiji… ali i svim drugim našim komšijama u susednim državama.“

Učesnici REKOM-ovog konsultativnog procesa vezuju regionalni pristup za prevenciju sukoba, jer u izbegavanju suočavanja sa kriminalnom prošlošću prepoznaju opasnost za mir i bezbednost. Takva svest je, kako je to objasnio jedan od govornika, zapravo istorijska lekcija:

„… U ovom regionu se jedna trauma gomila na drugu, a onda se sve te nagomilane traume lepo počiste pod tepih, pa svaki novi rat bude krvaviji od prethodnog.“

Regionalni pristup tako otvara mogućnost za prekidanje istorijskog ciklusa nasilja.

„Budućnost regiona u kom svi zajedno živimo zavisi od naše spremnosti, ali i od naše humanosti i volje da prihvatimo odgovornost i utvrdimo istinu. Oni koji su se borili u ratu najbolje znaju da su taj period proveli u nekoliko različitih država nastalih raspadom bivše Jugoslavije.“

Regionalni pristup je izdvojen zbog toga što „regionalna komisija, utvrđujući činjenice regionalno i putem zvaničnih mehanizama, istovremeno može da posluži i kao prepreka poricanju zločina, što je za žrtve veoma važno. Učesnici su svesni da bi utvrđivanje takvih činjenica nakon okončanja sukoba u ovom regionu bilo istorijski presedan. Mnogi od njih veruju i da bi utvrđivanje ovih činjenica doprinelo „sprečavanju budućih sukoba, odnosno konačnoj stabilizaciji čitavog regiona i njegovoj potpunoj demokratizaciji i regionalizaciji“. Takva budućnost je zasnovana na obnovi oštećenih odnosa, jer su, kako je to opisao jedan od učesnika, „naši odnosi na regionalnom nivou, ne samo među državama, već i među samim ljudima, u ratu bili uništeni“. Takvo shvatanje regionalnog pristupa, koje je u svojoj prirodi transformativno i okrenuto ka budućnosti, biće dodatno ispitano u nastavku teksta.

Okvir evrointegracija i evropeizacije

Ovaj okvir pokazuje da je za učesnike REKOM-ovog konsultativnog procesa potraga za TP širi proces od same društvene transformacije fokusirane na nasleđe masovnih zločina. U tom pogledu, napori na uspostavljanju TP, kako je to artikulisala Ruti Teitel, zapravo „konstituišu tranziciju“. Za one koji se bave pravdom na Balkanu to generalno podrazumeva usvajanje liberalnih vrednosti kao kriterijuma za povratak čitavog regiona u evropsku familiju nacija, a pre svega u Evropsku uniju (EU).

Prema rečima jednog od govornika, uspostavljanje evropskog identiteta istovremeno predstavlja i odbacivanje etničke logike:

„Evropske elite na nas gledaju kao na periferiju demokratije i liberalne svesti. Zato naš   prvi korak treba da stremi ka tome da svi počnemo da razmišljamo na evropski način, kako bi cela Evropa mogla da vidi da smo i mi u stanju da rešavamo probleme zajedno, da dođemo do zajedničkih zaključaka i rešenja, osudimo sve ratne zločine i odreknemo se njihovih  počinilaca. To znači da su svi ratni zločinci jednaki, baš kao i sve žrtve, bez obzira na to da li je reč o       Albancima, Srbima, Hrvatima ili pripadnicima nekih drugih nacija i etničkih grupa.“

 Kvalitativna analiza diskurzivnog okvira regionalnog pristupa ukazuje na to da prihvatanje ove konkretne strategije u oblasti pravde ide puno dalje od okvira prirode (karaktera) konflikta koji prevashodno održava prekogranični karakter savremenih sukoba. Ova analiza pokazuje da je regionalni pristup TP obrazložen čitavim nizom argumenata koji pružaju široku osnovu, odnosno „skelu i temelje“ na kojima počiva ideja o regionalnoj komisiji. Objedinjujuća pretpostavka u svemu tome je ideja o regionalnoj svesti koja učesnicima omogućava da prepoznaju svoju zajedničku istoriju (tj. istoriju sukoba), zajedničke regionalne izazove u sadašnjosti (među kojima je najznačajniji marginalizacija žrtava svih nacionalnosti), ali i zajedničku budućnost i sudbinu. Paradoksalno je da je ovde potpuno irelevantna činjenica da bivša Jugoslavija nije bila percipirana kao region pre izbijanja sukoba iz devedesetih.. Rezultati diskurzivne analize okvira pružaju novu perspektivu za tumačenje nalaza kvantitativne tekstualne analize. Ona ukazuje da su REKOM-ove regionalne konsultacije u kojima su učestvovale sve etničke zajednice na Balkanu zapravo oživele osećaj regionalizma kod njihovih učesnika. Stiče se utisak i da je taj osećaj zajedništva – zajedničkog regionalnog identiteta, zajedničkog stradanja i zajedničke borbe za ispravljanje pretrpljenih nepravdi – dodatno fokusirao komunikacionu deliberaciju na restorativni posao koji nam tek predstoji.

ZAKLJUČAK

U ovom tekstu sam ispitivala regionalni pristup TP rukovodeći se preovlađujućim stavom struke da regionalna priroda savremenih sukoba zahteva regionalni pristup postkonfliktnoj pravdi. Članak istražuje regionalnu dimenziju TP iz diskurzivne perspektive i razmatra kako su regionalne debate, nasuprot nacionalnih ili lokalnih, uticale na napore u oblasti TP. Ti efekti su izmereni na osnovu analize komunikacionih deliberativnih procesa civilnog društva koji teže uspostavljanju pravde. Nalazi studije ukazuju da je u debatama na regionalnom nivou restorativna dimenzija diskursa izraženija i da se one zbog toga u većoj meri nego lokalne i nacionalne debate poklapaju sa ciljevima procesa restorativne pravde. Analiza značenja regionalnog pristupa TP koju su konstruisali sami učesnici konsultativnog procesa dodatno rasvetljava ove rezultate i pokazuje da je prihvatanje regionalnih procesa TP od strane učesnika uslovljeno veoma širokim skupom obzira, definisanih svim istorijskim, aktuelnim i budućim faktorima utemeljenim na osećanju regionalne svesti. Regionalne debate se zato mogu posmatrati kao otelotvorenje te svesti koje usmerava razmišljanja učesnika na cilj čitavog procesa.

Restorativna dimenzija regionalnih procesa u oblasti pravde je identifikovana posmatranjem civilnog društva kao prostora za debatu, deliberaciju i razmatranje. Takav pristup postavlja obrasce komunikacije u analitički fokus. Sa tim u vezi, Martina Fischer nas podseća da mi zapravo i dalje ne znamo kako društva uspostavljaju diskurse koji u manjoj ili većoj meri promovišu konsenzus i saglasnost oko činjenica o počinjenim ratnim zločinima. Fokusiranjem na regionalnu dimenziju deliberativnih procesa, ovaj članak je otkrio i slepu tačku u naučnim disciplinama koje izučavaju takvprocese u podeljenim društvima, a koja je ostala čvrsto usađena u nacionalnu paradigmu.“ Naime, nalazi ukazuju na to da sve koncepte deliberacije i pomirenja treba preispitati iz regionalne perspektive, uzimajući u obzir ideju o regionalnom deliberativnom pomirenju.

Iako istražuje ogromnu količinu tekstualnih podataka o ovom procesu tranzicione pravde (u kom je učestvovalo više od 6.000 ljudi iz različitih etničkih grupa), ovo je zapravo studija o deliberativnoj „mini javnosti“. S druge strane, istraživanje različitih dinamika komunikacije u široj javnoj sferi, odnosno dinamike makrodeliberacije, nije obuhvaćeno ovom studijom Zato bi buduća empirijska istraživanja trebalo da istraže i sprovedu komparativnu analizu mikro i makro nivoa na kojima se deliberativni procesi odvijaju, posebno imajući u vidu da REKOM-ov deliberativni legitimitet, izgrađen tokom čitavog procesa konsultacija, možda ne obuhvata automatski i one koji u njemu nisu učestvovali. Kako, onda, izgleda interakcija mikro i makro nivoa deliberacije i kakve efekte oni imaju na legitimitet TP?

Ova studija je pokazala da treba da doteramo naše alatke za analizu diskursa na mikro nivou da bismo saznali više o TP i deliberativnim procesima generalno. Stručnjaci su saglasni u potvrdi da je fokusiranje na izbor metoda ključno za pomeranje granica našeg znanja u oblasti TP. To se odnosi i na analitički potencijal novih metoda kao što je kvantitativna tekstualna analiza (koju struka tek treba da prihvati) i na multimetodološki istraživački rad i ispitivanja koja se sprovode mešovitim metodama. Ovakva primena relativno jednostavnog metoda za kvantitativnu analizu teksta omogućila nam je da identifikujemo restorativnu dimenziju regionalnog diskursa i prevaziđemo ograničenja državno-centrične epistemologije i metodologije studija o TP. Sledeći korak na putu ka boljem razumevanju regionalnog pristupa bila bi primena nekih sofistikovanijih tehnika za tekstualnu analizu koje bi nam omogućile da prodremo dublje u REKOM-ove podatke – ne samo bukvalno, već i komparativno, uključujući i nivo jezika govornika. Na kraju, istraživanja TP mešovitim metodama i neki njeni bazični principi – pre svega temeljnije istraživanje i potvrda validnosti svakog pojedinačnog podatka – doveli su do novih saznanja u ovoj oblasti. Kombinovanje metoda za tekstualnu analizu nije produktivno samo sa teorijskog aspekta, te ova studija potvrđuje zapažanje Victorie Baxter da je multimetodološki model istraživanja u studijama o TP neophodno primeniti i na sve druge oblasti u kojima se postavljena pitanja „nalaze van okvira konvencionalnih istraživačkih strategija“, zbog čega zahtevaju inovaciju – i u istraživačkom dizajnu i u istraživačkoj metodologiji.

Aneks

* Vanredni profesor za globalnu politiku, Londonska škola ekonomije i političkih nauka, VB

Ovo istraživanje je podržano od strane fondacije Leverhulme Trust (stipendija RF – 2015-262). Članak se takođe oslanja na komentare učesnika Osme godišnje OxPeace konferencije (održane na Fakultetu St John u Oksfordu, 2016) i Radionice za „reosmišljavanje konfliktne transformacije“ Centra za sukob, vladavinu prava i društvo pri Univerzitetu Bournemouth (2016), kao i panela „Norme i lokalno angažovanje u oblasti tranzicione pravde na zapadnom Balkanu“ organizovanog u okviru godišnje konferencije Britanske asocijacije za međunarodne studije u Londonu 2015. godine. Brojne korisne savete u vezi sa pripremom REKOM-ovih podataka za kvantitativnu tekstualnu analizu dali su mi Kenneth Benoit i Helen Addison, na čemu sam im veoma zahvalna. Želela bih istovremeno da se zahvalim i Tom-u Paskhalis-u na njegovoj pomoći u kvantitativnoj analizi teksta, kao i Barnaby Perkes i Ivoni Lađevac na pomoći koju su mi pružile u sprovođenju samog istraživanja u ranijim fazama ovog projekta. Takođe želim da se zahvalim Pierre-u Hazan-u i drugim anonimnim čitaocima – kritičarima na njihovim komentarima, kao i Aaron-u Glasserman-u na pomoći prilikom uređivanja teksta.

(Objavljeno u Međunarodnom žurnalu za tranzicionu pravdu, Štampa univerziteta Oksford, 26. 12. 2016. )