Potreba za suočavanjem sa prošlošću

Šta znači „suočavanje sa prošlošću“? Šta zapravo želimo kada kažemo da određena društva treba da se „suoče sa svojom prošlošću“? I kako se to tačno postiže?

„Suočavanje sa prošlošću“ može da znači puno toga, i može biti ostvareno na puno različitih načina. Idealno, od društava koja izlaze iz perioda brutalnih sukoba – želimo da potvrde patnju žrtava i da, bar za početak, priznaju da su se zločini zaista dogodili, i da nisu izmišljeni. Zatim, želimo da žrtve dobiju određeni vid kompenzacije, i da nepravde koje su pretrpele – na neki način budu ispravljene. To može biti urađeno u formi suđenja počiniocu ili materijalne kompenzacije, ali i kroz negovanje sećanja na zločine iz prošlosti, uz poštovanje prema njihovim žrtvama.

To je ono što zapravo želimo kada govorimo o „suočavanju sa prošlošću“. Ali kako se do toga stiže u društvu u kom postoje – ne samo različite grupe žrtava, već i različite, isključive i protivrečne istorije svega što se dogodilo?

Jedan od problema utvrđivanja „istine“ o nekom zločinu proizilazi iz toga da različite grupe vremenom razvijaju različite verzije istine o svojoj prošlosti. Žrtve i preživeli imaju svoje, neposredne i direktne istine o svemu što im je urađeno i onima koji su za to odgovorni. Međutim, to može biti veoma različita vrsta „istine“ od one koja se, na primer, predočava na sudu. U sudskom okruženju, „istina“ se zasniva na veoma specifičnoj vrsti dokaza. Svrha suđenja je da utvrdi individualnu odgovornost konkretne osobe, a ne da pruži odgovore na neka šira pitanja, poput pitanja šta se sve dogodilo, kome i kako. Međutim, za žrtve i preživele, osoba na optuženičkoj klupi je možda manje bitna od, recimo, direktnih izvršilaca čije su zločine videli lično, a koji nikada nisu optuženi, ili visokorangiranih zvaničnika za koje veruju da su te zločine naredili, ali čiju umešanost, opet, nije bilo moguće dokazati na sudu. Problem je, stoga, to što su suđenja u stanju da ponude samo jednu verziju istine o prošlosti, koja pritom često protivreči, ili uopšte ne uključuje sećanja i iskustva žrtava i svedoka. Čija bi istina, onda, trebalo da ima primat?

„Istina“ je uvek nepotpuna i neadekvatna. Taj nedostatak je posebno izražen u oblasti retributivne pravde, odnosno krivičnih procesa. Teško je zamisliti da pravni mehanizmi – osmišljeni da ostvare pravdu za konkretna dela i pojedince na osnovu uskih, specifičnih dokaza koji se tiču njih samih – mogu biti prostor za utvrđivanje bilo kakve „šire istine“. Suđenja jesu važna – štaviše, neophodna su – ali pružaju samo uski presek jedne šire priče o prošlosti.

Takva klima osporenog sećanja se pokazala kao najveći izazov u oblasti suočavanja s prošlošću u bivšoj Jugoslaviji. Činjenica da različite grupe različito pamte određene događaje (odnosno pojedince koji su za njih odgovorni) pretočena je i u zvaničnu politiku pojedinačnih država. Naime, vlade regiona izbegavaju da se bave nasleđem svojih nasilnih prošlosti, i zapravo samo slede dominantne narative, bez ikakvog preispitivanja uloge njihovih glavnih aktera, niti samog zapleta i kraja te priče.

Inicijativa za REKOM se, od samog pokretanja, sprovodi u veoma negostoljubivom političkom okruženju. Suočena je sa preprekama na svakom koraku, i primorana je da ulaže ogromne napore da bi opravdala svoje postojanje neprijateljski nastrojenim javnostima i vladama regiona.

Upravo zato je projekat poput REKOM-a neophodan – osmišljen je na način koji dozvoljava postojanje različitih verzija istine, jer dozvoljava da one budu ispričane glasovima žrtava, a njihove priče se možda razlikuju od „istina“ u zvaničnim medijima i sudskim procesima. REKOM insistira na imenovanju svih žrtava, jer se pričom o životu i smrti svake od njih, obnavlja i njihovo dostojanstvo. Takav projekat je zaista neophodan.

Značaj REKOM-a je u tome što prenosi priče o žrtvama – ali ispričane njihovim rečima, i rečima preživelih članova njihovih porodica. One su toliko snažne – i toliko bolne – da zaista mogu da premoste razlike među zajednicama, i to na mnogo direktniji način od sudskih procesa, zvaničnih deklaracija ili govora političara. Povezujući žrtve kroz zajedničku istoriju gubitka i bola, REKOM ima potencijal da polako – veoma polako – menja dominantne narative o prošlosti, i na taj način otvori prostor za preispitivanje događaja koji su, barem do sada, bili skriveni od pogleda javnosti.

Jelena Subotić

Profesorka političkih nauka na Državnom univerzitetu Džordžije, SAD, autorka knjige “Otimanje pravde: Suočavanje s prošlošću na Balkanu