Pravda za zločine: da li je EU u stanju da je ostvari

Iavor Rangelov, naučni saradnik na Katedri za globalnu bezbednost Londonske škole ekonomije i kopredsedavajući član Londonske mreže za tranzicionu pravdu

Marika Theros, doktorantkinja na Odeljenju za međunarodni razvoj Londonske škole ekonomije i viša naučna saradnica na Institutu za državnu delotvornost

Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo i regionalna koordinatorka Inicijative za REKOM

Malo je pitanja koja toliko pokreću građansku akciju i aktivizam u oblastima zahvaćenim sukobom kao što to čini pitanje pravde za najstrašnije zločine i ekonomski kriminal. Taj snažan zahtev za pravdom odražava kriminalizovan karakter i nasilja i ratne ekonomije u savremenim sukobima. Većina ljudi koja je iskusila sukob doživljava ga kao svakodnevni dodir sa različitim vidovima zloupotreba i otimačine koji njihove živote čine krajnje nesigurnim.

Okončanje takvih zloupotreba je prvi prioritet. Međutim, dok su međunarodni akteri fokusirani na mirovne pregovore koji podrazumevaju pristup odozgo prema dole (top-down), lokalne grupe civilnog društva nastoje da naglase važnost utvrđivanja odgovornosti počinilaca i obeštećenje žrtava. One stavljaju akcenat na pravdu zato što su svesne da se čitav spektar zloupotreba i kriminala – kršenja ljudskih prava, organizovani kriminal, korupcija – često nalazi u samoj srži sukoba i opstaje čak i nakon okončanja neprijateljstva. Takođe, prepoznaju da se tom problemu mora prići sa obe strane – i marginalizacijom mreža koje podstiču i izvlače korist iz takvih zloupotreba i rešavanjem problema koje one proizvode, a koji bi u suprotnom samo dodatno polarizovali zajednicu i doveli do porasta broja ekstremista.

U oblastima zahvaćenim sukobom u kojima je na neki način angažovana i Evropska unija (EU) ona često postaje fokalna tačka za lokalne zagovarače pravde i njihove zahteve. Takve „mreže za pravdu“ poprimaju različite forme na različitim mestima: od protestnih pokreta u Ukrajini i Bosni, koji zahtevaju utvrđivanje odgovornosti i polaganje računa za endemsku korupciju, do aktivista koji rade sa običnim ljudima ili, recimo, novinara u Avganistanu i Siriji koji dokumentuju i javno izveštavaju o kršenjima ljudskih prava, često rizikujući svoje živote. Ono što je tu izuzetno jeste stepen u kom ovi akteri teže angažovanju i saradnji sa EU, doživljavajući je kao svog saveznika i sve vreme se nadajući da će njena podrška napraviti ključnu razliku.

U tom pogledu balkanska Inicijativa za REKOM je tipičan primer. Reč je o regionalnoj inicijativi civilnog društva koja zagovara uspostavljanje regionalne komisije za istinu koja bi utvrdila činjenice o ratnim zločinima počinjenim na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. do 2001. godine i konačno rešila pitanje hiljada osoba koje se još uvek vode kao nestale.

Koalicija za REKOM je sprovela obimne konsultacije sa udruženjima žrtava i ratnih veterana, nevladinim organizacijama, organizacijama mladih i žena, verskim zajednicama, umetnicima, novinarima i brojnim drugim grupama iz redova civilnog društva na lokalnom, nacionalnim i regionalnom nivou. Ovaj konsultativni proces je u raspravu uključio i mnoge čiji se politički stavovi doživljavaju kao međusobno nepomirljivi ili isključivi, poput udruženja žrtava iz različitih etničkih zajednica. Na kraju, čitav proces je doveo do usvajanja nacrta statuta buduće komisije i prikupljeno je više od 500.000 potpisa građana koji podržavaju inicijativu. Koalicija je uspela čak i da prikupi deo dokumentacije na osnovu koje bi komisija mogla da radi. Međutim, budućnost REKOM-a sada zavisi od EU i njene spremnosti da preuzme vodeću ulogu u omogućavanju sledeće faze čitavog procesa – faze pregovora između vlada zemalja u regionu, neophodnih za uspostavljanje komisije.

REKOM je samo jedan od primera, odnosno načina na koji se od EU traži da se angažuje u borbi za pravdu na lokalnom nivou. On ukazuje na specifičnu ulogu Unije u današnjim sukobima: jačanje mreža za pravdu i slabljenje mreža izgrađenih na sukobu. Grupa za studije o ljudskoj bezbednosti je kao ključno pitanje identifikovala potrebu za marginalizacijom mreža izgrađenih na sukobu (s obzirom na to da su se njihovi akteri pokazali veoma veštim u podrivanju evropske politike okončanja sukoba i izgradnje mira), kao i prisvajanju napora EU za potrebe sopstvene političke i ekonomske koristi ostvarene na štetu običnih građana. EU ima na raspolaganju instrumente kojima bi odgovorila na lokalne zahteve za rešavanje problema rasprostranjenih zloupotreba i kriminala. Koristeći ih, EU može da stvori i jedan alternativni izvor legitimnog političkog autoriteta i pridobije podršku građana za istinsku reformu.

Da li je EU u stanju to i da ostvari? Naša studija, urađena za Strateški pregled, identifikovala je dva glavna izazova. Prvi se tiče politike EU u oblasti pravde, a drugi pojedinačnih iskustava njenih država članica koje oblikuju takvu politiku.

Veliki problem je to što EU ima tendenciju da posmatra pravdu isključivo kao pitanje principa, odnosno posvećenost etici i normama spoljne politike. Kada se doživljava kao nešto što je u suprotnosti sa strateškim interesima mira i stabilnosti, pravda često postaje predmet kompromisa i podređuje se ovim ciljevima. Na primer, EU često vidi pravdu i mir kao sukobljene interese u mirovnim procesima. Pravljenje nagodbi sa počiniocima se posmatra kao pragmatična strategija za okončanje nasilja, ali kada se takvi uski mirovni sporazumi koriste za utvrđivanje pozicija mreža izgrađenih na sukobu unutar struktura vlasti – umesto da omoguće njihovu postepenu marginalizaciju – oni na kraju zapravo preuzimaju prostor za reformu ili ponovo otvaraju put u nasilje. To su bile neke od neželjenih posledica i sporazuma iz Dejtona i Bona o Bosni i Avganistanu.

Drugi razlog za marginalizaciju pravde u spoljnoj politici Unije tiče se iskustva njenih država članica. Uz Holokaust kao delimičan izuzetak, evropske države do sada nisu puno uradile na suočavanju sa sopstvenim nasleđem zloupotreba i nepravdi iz perioda rata i represivne vlasti u Evropi i njenim bivšim kolonijama. Tranzicija iz diktature u demokratiju koja je u južnoj i istočnoj Evropi pokrenuta kroz pregovore uključivala je pravdu u veoma ograničenoj meri (ako je uopšte i uključivala), kao što je, recimo, bio slučaj sa španskim „paktom ćutnje“. U velikom delu istočne Evrope to je omogućilo bivšim elitama da pretvore svoju političku moć u ekonomsku i otvorilo put za pljačku i kriminalizaciju u periodu nakon revolucija iz 1989. godine. Na sličan način, proces dekolonizacije nikada nije bio praćen priznanjima, pravnom zaštitom i odštetom, čak ni kada su u pitanju neke od najgrubljih zloupotreba iz kolonijalnog perioda, poput francuskih zločina u Alžiru.

Ovakva kombinacija amnestije i amnezije ne može da ponudi model za bavljenje savremenim sukobima. Njena mračna strana se sve više otkriva i u samoj Evropi, čija nerešena nasleđa zloupotreba i nepravdi iz prošlosti predstavljaju jedan od faktora aktuelnog uspona i jačanja neofašističkih, rasističkih, ksenofobičnih i drugih ekstremističkih pokreta i partija ekstremne desnice. U nekim delovima Evrope polako raste i „autoritarna nostalgija“ koja se hrani istorijskim revizionizmom i osporava demokratski poredak i sam projekat ujedinjene Evrope.

Naše istraživanje sugeriše da EU treba da počne da tretira pravdu kao prioritet, i interno i eksterno. Ona treba da ohrabruje države članice da se suoče sa svojom prošlošću i, istovremeno, stvori prostor za delovanje mreža i inicijativa za pravdu, ne samo u Evropi, već i van njenih granica. Slično kalibriran pristup je potreban i da bi se odgovorilo na problem ekonomskog kriminala čiji je veliki deo tranzicionog karaktera. Sukobi ostvaruju ogromne profite od ilegalne trgovine oružjem i drogom, krijumčarenja, šverca, prevara i korupcije, čime doprinose globalnom nelegalnom toku novca za koji se procenjuje da iznosi više od bilion dolara godišnje. Pranje novca stečenog kriminalnim aktivnostima pogoršava i uzroke i posledice postojećih nejednakosti. Ono hrani monetarizaciju politike podsticanjem političkih lidera da se povezuju za kriminalnim mrežama, što direktno utiče i na građane Evrope. Primer toga je, recimo, transformacija finansija i imovine u gradovima kao što su London i Pariz u jedan od glavnih pokretača nejednakosti.

Nasilni sukob, zapravo, može da se posmatra i kao neka vrsta mehanizma za otimačku globalnu preraspodelu moći i resursa. Pravda je ključna za slamanje takvog mehanizma i otklanjanje nekih od njegovih najštetnijih posledica.

(Objavljeno na portalu Open Democracy 24. 5. 2016.)