29.02.2024.
Prikriveno pomirenje: kako ljudi razgovaraju o ratnim zločinima – prikaz
Denisa Kostovicova, Prikriveno pomirenje, REKOMU knjizi Reconciliation by Stealth: How People Talk about War Crimes [Prikriveno pomirenje: kako ljudi razgovaraju o ratnim zločinima], Denisa Kostovicova razmatra kako se najbolje može postići pomirenje u postkonfliktnim društvima, fokusirajući se na studije slučaja iz balkanske regije. Zalažući se za procesno orijentisan, dijaloški i empatičan pristup, Kostovicova iznova promišlja konvencionalne mehanizme tranzicione pravde, piše Ajla Henić.
Kako Kalyvas sugeriše u knjizi The Logic of Violence in Civil War [Logika nasilja u građanskom ratu], nasilje se bolje razumeva kao proces nego kao izdvojen čin; sledi da je ponovna konceptualizacija pomirenja kao procesa pre nego kao krajnjeg cilja presudna za naše razumevanje postkonfliktnih dinamika. Da bi imali smisla, mehanizmi tranzicione pravde usmereni na postizanje priznanja i pomirenja moraju sveobuhvatno uzeti u obzir ovaj tekući proces, kako Denisa Kostovicova pokazuje u knjizi Reconciliation by Stealth: How People Talk about War Crimes.
Kostovicova, istaknuta učenjakinja u oblasti procesâ postkonfliktne rekonstrukcije i pravde na Balkanu, postavlja pitanja i iznosi refleksije o društvima koja prolaze kroz postkonfliktnu transformaciju. U sukobima obeleženim aspektima identiteta, nasilje često služi tome da dodatno učvrsti te identitete, perpetuirajući etnonacionalističko razumevanje postkonfliktnog društva. Rasprostranjenost polarizacije, gruba stvarnost u društvima institucionalno podeljenim mirovnim sporazumima, dodatno komplikuje put ka pomirenju.
„Kostovicova uvodi pojam ᾽prikriveno pomirenje᾽, emancipacijski koncept u procesu tranzicione pravde koji ističe neophodnost diskurzivne solidarnosti. Analizirajući kako ljudi razgovaraju o ratnim zločinima, možemo suptilno promicati ideju o pomirenju kao procesu.“
Kostovicova uvodi pojam „prikriveno pomirenje“, emancipacijski koncept u procesu tranzicione pravde koji ističe neophodnost diskurzivne solidarnosti. Analizirajući kako ljudi razgovaraju o ratnim zločinima, možemo suptilno promicati ideju o pomirenju kao procesu. Autorka je duboko svesna raznih pejorativnih tumačenja ovog složenog koncepta, koja sežu od moralnog relativizma do potencijalnog umanjivanja patnje, stranog nametanja, instrumentalizovane upotrebe od strane lokalnih autora i akademskog skepticizma (126, 127). Međutim, autorka ubedljivo tvrdi da su komisije za istinu na Balkanu zakazale u svojim ciljevima i da Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) nije mogao funkcionisati kao mehanizam pomirenja nakon pravde, već pre kao krivično telo koje teži pravdi, s malo uticaja na etnonacionalističke političare.
Nasuprot tome, REKOM mreža pomirenja – inicijativa osnovana 2008. godine – koju Kostovicova ispituje, uvela je konsultativni mehanizam u tranzicionu pravdu. Stvarajući koaliciju, REKOM je okupio oko 2.000 grupa za ljudska prava, uključujući i same žrtve, i uveo činjenično zasnovan i regionalno fokusiran pristup – uz to, pristup u čijem su središtu žrtve – povredama ljudskih prava počinjenim tokom ratova na Balkanu (24, 25). Preko 6.000 osoba različite etničke pripadnosti koje su bile uključene u sukobe učestvovalo je u konsultativnom procesu REKOM-a od 2006. do 2011. godine. Upravo u tome leži snaga rada Denise Kostovicove – u operacionalizaciji tranzicione pravde i pomirenja, pri čemu se crpe iz empirijskih uvida i u pristupima kombinuju metodi kako bi se razumeo potencijal deliberacije u podeljenim društvima.
Knjiga je utemeljena u čvrstom teorijskom okviru koji korespondira sa empirijskim poglavljima. Operacionalizacijom koncepta „deliberativne demokratije“ i oslanjanjem na Habermasovu teoriju komunikativne akcije i teoriju priznanja Axela Honnetha, Kostovicova proširuje diskurzivni pristup razumevanju solidarnosti i priznanja u međuetničkim interakcijama u okvirima tranzicione pravde. Drugo poglavlje se fokusira na normativne kvalitete neophodne za suočavanje s nepoverenjem i polarizacijom u podeljenim i postkonfliktnim društvima, budući da ti činioci mogu ometati „razvoj inkluzivne javne sfere“ (36). Deliberativni proces, čak i lišen konačne odluke i potrebe za odlučivanjem, ima potencijal da obnovi međuetničke odnose (37).
„Osim ispitivanja načina na koji ljudi raspravljaju o ratnim zločinima, knjiga razmatra kako pojedinci izražavaju svoje etničke identitete u procesu deliberacije. Uloga identiteta postaje značajna u bavljenju nasleđem nasilja.“
U središtu teorijskih unapređenja Kostovicove je ispitivanje uticaja etničkih identiteta tokom procesa deliberacije (39). Oslanjajući se na koncept identiteta iz teorije kontakta, ona demonstrira duboko razumevanje regiona koji proučava, omogućavajući istraživanje linija etničke podeljenosti adaptacijom socijalno-interakcijske perspektive u odnosu na identitet. Cilj tog poteza je da se ostavi po strani esencijalističko i determinističko razumevanje identiteta koje je uobičajeno u akademskom diskursu. Osim ispitivanja načina na koji ljudi raspravljaju o ratnim zločinima, knjiga razmatra kako pojedinci izražavaju svoje etničke identitete u procesu deliberacije. Uloga identiteta postaje značajna u bavljenju nasleđem nasilja (49). S obzirom na to da se isključivim fokusom na građanskim identitetima možda neće u potpunosti uhvatiti dinamika (post)konflikta, uz prepoznavanje da su etnički identiteti posleratni konstrukti učvršćeni nasiljem, analitički zadatak je da se ta tenzija ublaži.
„Suprotno očekivanjima, Kostovicova nalazi da konsultacije u etnički mešovitom sastavu pokazuju viši kvalitet deliberacije u odnosu na etnički homogene.“
Istraživanje predstavlja faktore koji predviđaju visok kvalitet deliberacije u konsultacijama o tranzicionoj pravdi, kao što su, među ostalima, etnička raznolikost, pol, polarizacija ili subjektivnost u racionalnim opravdanjima. Kvalitet deliberacije, dok istovremeno identifikuje nasleđe nasilja, pokazuje da identitet ima značaja tokom deliberacije. Da bi se izmerila deliberacija, u studiji se koristi indeks kvaliteta diskursa prilagođen za tranzicionu pravdu kao zavisna promenljiva; dve nezavisne promenljive su razvijene da bi se izmerio identitet u diskursu: prvo, subjektivnost u racionalnom opravdanju, i drugo, pozicionalnost pripovedanja (78). Suprotno očekivanjima, Kostovicova nalazi da konsultacije u etnički mešovitom sastavu pokazuju viši kvalitet deliberacije u odnosu na etnički homogene. Nalazi osporavaju mišljenje da u podeljenom društvu pristupi treba da se usredsrede na neetnički diskurs; time se takođe naglašava mogućnost za žrtve – i preživele – da izraze svoja osećanja pravde u postkonfliktnim okruženjima, pokrećući kritiku „monopolizacije“ delatnosti žrtava (83, 84).
„Kostovicova pokazuje da deliberacija u podeljenim društvima podstiče preispitivanje hegemonije etnocentrične kolektivne identifikacije, koja osnažuje kolektivni narativ o žrtvi.“
U petom poglavlju raspravlja se o empirijskom pristupu interaktivnosti kao atributu deliberativnog procesa. Operacionalizacija interaktivnosti omogućava nam da prevaziđemo postkonfliktnu podelu moći. Usled podela na makronivou, očekujemo obrazac izolacije ili zatvorenosti identiteta, što se u knjizi označava kao „etnička enklavizacija“ (99). Međutim, ponovo nasuprot očekivanjima, u bavljenju nasleđem ratnih zločina prevladavaju međuetnička saglasnost i poštovanje. Kostovicova pokazuje da deliberacija u podeljenim društvima podstiče preispitivanje hegemonije etnocentrične kolektivne identifikacije, koja osnažuje kolektivni narativ o žrtvi (106). To znači da deliberacija podupire razvrgavanje ili diskonekciju među kolektivnim identitetima, doprinoseći postizanju individualnosti za sebe i gledanju na „drugog“ odvojeno od njegove grupe.
„Suočavanje s nasleđem rata ne tiče se samo odnosa s nekadašnjim protivnicima, već i razumevanja sopstvenog višeslojnog identiteta tokom i nakon sukoba.“
U delu Kostovicove zaključuje se da se deliberacija odvijala i unutar grupe. To pokazuje da se suočavanje s nasleđem rata ne tiče samo odnosa s nekadašnjim protivnicima, već i razumevanja sopstvenog višeslojnog identiteta tokom i nakon sukoba. Ova analiza osvetljava nedovoljno shvaćene uzroke i dinamiku nasilja i njihovu vezu s identitetom, kao i nedostatno objašnjeno nasleđe masovnog nasilja i njegovu povezanost s identitetom, samokategorizacijom i žrtvom.
Balkanski proučavaoci suočavaju se s ogromnim izazovom ispitivanja identiteta i etniciteta, svesni njihovih složenih konstrukcija, uticaja nasilja na njihovo oblikovanje i uloge politike identiteta u njihovom održavanju. Takođe moraju da izgrade analizu koja izbegava prikazivanje sukoba isključivo kao etničkog, uzimajući u obzir i druge uzroke nasilja i njegovih posledica – bolje rečeno, razmatrajući kako proučavati identitete u slučajevima kada je (prema Brassu, citirano u Fearon i Laitin) nasilje „društveno konstruisano kao etničko“. S tim ciljem želim da istaknem literaturu (Vukušić i Kalyvas, citirano u Malešević, na primer) o nasilju pri čemu nasilje u zajednici, čak i ako se tako opisuje, na terenu ili lokalno, može imati druge motive, kao što su ekonomski.
U ovoj knjizi razvija se teorija usredsređena na „diskurzivnu perspektivu solidarnosti u međuetničkim interakcijama“, teorija koja stavlja naglasak na empatiju i priznavanje „etnički Drugog“ sa ciljem premošćavanja jaza između učesnika u deliberaciji (46). Nisam sigurna da li ovaj pristup predstavlja kruto shvatanje identiteta ako je izvor delatnosti ili deliberacije specifičan za pojedince (žrtve ili preživele) povezan sa apstraktnim entitetima kao što su etničke ili političke grupe; takvu analizu razvila je Balcells objašnjavajući pojavu nasilja na mikronivou. Bliže i podrobnije teorijsko ispitivanje intraetničke dinamike obogatilo bi analizu, dodatno preispitujući kolektivne predstave o identitetu i žrtvi u postkonfliktnim društvima.
Max Bergholz navodi da „počinioci mogu utisnuti etničku pripadnost u žrtve u činovima nasilja; žrtve, zauzvrat, mogu internalizovati tu spolja nametnutu etničku kategorizaciju i, u činovima osvete, utisnuti etničku pripadnost u prvobitne počinioce i one povezane s njima“. Time se postavlja ključno pitanje: kada proučavamo žrtve, da li zaista prodiremo u njihov osećaj identiteta? Ovo pitanje ne teži tome da podrije poziciju žrtava kao agensa, već naglašava potrebu istraživača da održe kritičku distancu. Kako Kostovicova primećuje, pominjući Aidu Hozić, produbljivanje razumevanja i tumačenja nasilja u postkonfliktnim zajednicama „može služiti interesima onih koji su počinili genocid“ (33). Stoga je relevantno istaći da tenzija u pogledu toga kako analiziramo identitet iz perspektive žrtve ostaje nerazrešena.
„U ovoj knjizi se naglašava stav da, bez obzira na trajanje, dijalog u kojem se istrajava utire put ka pomirenju.“
Ova knjiga je humano delo koje empatiju i priznavanje postavlja kao epistemološke vodilje. Odvažan je poduhvat Denise Kostovicove da prouči i operacionalizuje zapostavljeni koncept pomirenja. Njeno delo bitan je iskorak u pomirenju i može se koristiti u akademskim krugovima bez narušavanja integriteta istorije Balkana. U njemu se naglašava stav da, bez obzira na trajanje, dijalog u kojem se istrajava utire put ka pomirenju.
Ajla Henić je istraživačica saradnica i doktorantkinja na Univerzitetu u Hamburgu, Nemačka, gde ispituje trajno nasleđe nasilja, ulogu sećanja u ponovnim sukobima i motivacije običnih ljudi za mobilizaciju. Takođe, kao istraživačica saradnica, istražuje dugotrajan uticaj seksualnog nasilja na rodne norme. Ajla ima master iz studija nacionalizma sa Centralnoevropskog univerziteta i master iz demokratije i ljudskih prava sa Univerziteta u Bolonji i Univerziteta u Sarajevu.
Ovaj tekst je preuzet i preveden sa portala blogs.lse.ac.uk.
