Zašto Beograd štiti Arkanovce

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li će Aleksandar Vučić ići do kraja u rasvetljavanju zločina Miloševićevog režima.

Sagovornici su bili Nataša Kandić, koordinatorka Incijative za osnivanje REKOM-a, Regionalne komisije za ratne zločine, i Miljenko Dereta, poslanik opozicione Liberalno demokratske partije u Skupštini Srbije.

Bilo je reči o tome koliko Vučić zna o zločinima režima u kome je bio visoki funkcioner, koji je njegov motiv da sada insistira na rešavanju tih zločina, zašto do sada nijedan pripadnik Arkanovih Tigrova, koji su počinili zločine u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, nije izveden pred sud, da li će Vučić tražiti da se kazne nalogodavci ratnih zločina kojima se pravosuđe u Srbiji do sada nije bavilo, da li će biti istražena politička pozadina Đinđićevog ubistva nakon što je to zatražila grupa poslanika Evropskog parlamenta, kao i o tome da li je reforma tajnih službi uslov da se rasvetle svi zločini koje je počinio Miloševićev režim.

Omer Karabeg: Mislite li da Vučić mnogo zna o zločinima Miloševićevog režima s obzirom da je u to vreme bio istaknuti funkcioner?

Nataša Kandić: Sigurno da zna, ne samo zato što je u to vreme bio visoki državni funkcioner, nego i zbog toga što danas ima pristup raznim dokumentima koje možda u ono vreme nije mogao videti. On jeste osoba sa posebnim ovlašćenjima i verujem da nema nikoga ko može lakše i jednostavnije da dođe do svih podataka o tome šta se događalo u vreme Miloševićeve vladavine. Osim toga on je bio i visoki funkcioner Srpske radikalne stranke koja je vrlo aktivno učestvovala u događajima devedestih godina.

Miljenko Dereta: Vučić nesumnjivo mnogo zna o zločinima, mnogo više nego što je do sada bio spreman da pokaže. On je sasvim sigurno znao sve ono što se sada otkrilo o slučaju Ćuruvija na opšte čuđenje i, moram to reći, uz podsmeh javnosti. Ja mislim da je to politička farsa u kojoj se ponovo žrtve zloupotrebljavaju u dnevne političke svrhe.

Omer Karabeg: Pored otvaranja slučaja Ćuruvija Vučić je najavio otvaranje slučaja Panda. Reč je o ubistva grupe srpskih mladića 1998. godine u kafiću Panda u Peći koje su po zvaničnoj verziji ubili Albanci, što Vučić sada dovodi u sumnju. Koji su Vučićevi motivi da otvara te slučajeve?

Nataša Kandić: Vučić je različito objasnio te slučajeve. On je rekao da je Ćuruviju ubila država, a za ubistvo u kafiću Panda rekao je da će se mnogi iznenaditi kada budu saznali podatke i činjenice koji ne odgovoraju onoj slici koju smo do sada imali. On nije rekao da je srpske mladiće ubila država, mada u tom slučaju ima mnogo više države neko u Ćuruvijinom. Mi 14 godinai živimo u uverenju da je slučaj Panda paradigma za najveći albanski zločin nad Srbima, a ispostavlja se da je to bila državna strategija da bi se podstakla mržnja prema Albancima i da bi srpska vojska i policija imali opravadnje za nasilje nad Albancima zato što su ubijeni srpski mladići.

Miljenko Dereta: Otvaranje tih zločina ja posmatram u kontekstu današnjih političkih potreba. Mislim da je otvaranje slučaja Panda neka vrsta obračuna sa Srbima na Kosovu, koji nisu onoliko poslušni koliko bi možda gospodin Vučić želeo. To je jedan od načina da se oni kompromituju i da se privedu pameti i disciplinuju. Naravno, meni je izuzetno drago da se ono što su mnogi pogrešno tumačili kao albanski zločin najzad razotkriva kao politička odluka koja je imala za cilj opravdavanje svega onoga što će doneti rat na Kosovu, ali gospodin Vučić se ne bavi svojom prošlošću nego se, zapravo, bavi svojom budućnošću.

Nataša Kandić: Moj utisak nije da Vučić hoće da se obračuna sa Srbima na Kosovu. Ne može se slučaj Panda koristiti za obračun sa kosovskim Srbima, jer je to delo MUP-a i države, a posledice su bile da je jačao ekstremizam Srba na Kosovu. To je nedvosmisleno. Otkrivanje prave istine o tom slučaju može uticati da ekstremizam u Srbiji malo oslabi. Inače, čini mi se da je ova vlada mnogo manje nacionalno ostrašćena, kada su u pitanju presude Haškog tribunala. Kada je oslobođen Gotovina, nismo videli neke velike političke proteste u izjavama Vučića, Dačića i Nikolića. Sve je to na neki način imalo umereni ton, kao i sada kada su donete presude protiv Šainovića i srpskih generala. Njihove izjave nemaju onu jačinu i onaj ekstremizam kojih je ranije bilo u izjavama državnih funkcionera. Za vreme ove vlasti otkrivena je masovna grobnica u kojoj su bili pokopani Hrvati iz Sotina ubijeni 1991. godine, ali kada su u pitanju žrtve na Kosovu, nema pomaka. U Srbiji se ne otkrivaju grobnice u kojima su sahranjeni ubijeni kosovski Albanci, a njih itekako ima. Otvoren je slučaj Panda i to je sve. Ovde definitivno ne postoji spremnost da se vlast ozbiljno bavi ni zločinima na Kosovu, ni zločinima u Bosni i Hercegovini.

Miljenko Dereta: Ja se ne slažem da je vlada umereno reagovala na haške presude. Podsećam vas na izjavu premijera Dačića da niko u Srbiji ne može da bude zadovoljan presudama Haškog tribunala i da država mora da preispita svoj stav prema procesima u Hagu. Još oštrije osude mogu se pročitati u medijijima koji su apsolutno pod kontrolom Vučića i Dačića. U novinama se mogu pročitati i ovakvi naslovi: “Naši osuđeni u Hagu, a o Gotovini se ćuti”. Sve to govori da ova vlast sve vreme podgreva nacionalizam i verujem da će na predstojećim izborima nacionalizam ponovo izbiti u prvi plan i da će pitanje nepravde prema srpskom narodu biti jedna od ključnih tema u predizbornoj kampanji. Moram da kažem da ne vidim spremnost ni ove države, ni ove vlasti da se suoče sa prošlošću. Pre bih rekao da se cela stvar razvodnjava i da se žele amnestirati svi oni koji su počinili zločine.

Nataša Kandić: Dobro, ali hajde da vidimo da li se nešto pomera. Ja mislim da nema suočavanja sa prošloću, niti pomirenja – ukoliko odnosi između Kosova i Srbije nisu pomereni sa nulte tačke. Mi smo 13-14 godina imali neprijateljstvo neviđenih razmera Srbije prema Kosovu. Prethodna vlast, na čelu sa Demokratskom strankom, nije bila spremna da promeni odnos prema Kosovu, a sada kada je ova vlada to učinila, mi kažemo: “Pa da, oni mogu to sada da urade zato što, dok su bili u opoziciji, nisu to dozvoljavali Tadiću”. Ja mislim da je to poprilično površno tumačenje. Ova vlast je pomerila stvari i mislim da je to u interesu i Srbije i Kosova. Ja mislim da je vrlo važno što je premijer Srbije, Ivica Dačić, došao na izložbu mladih albanskih umetnika iz Podujeva, koji su mu detaljno ispričali šta im se dogodilo i na koji način je srpska policija pobila njihovu porodicu marta 1999. godine. Njegov dolazak je značajan zato što su ti mladi Albanci videli da Srbija priznaje taj zločin, da ih priznaje kao žrtve. To je ono što je bitno. Naravno da se sada na vlast mora vršiti pritisak da Srbija i njene institucije priznaju zločine i da sude, ne samo direktnim počiniocima, nego i generalima. Kod nas su generali zaštićeni od krivične odgovornosti. Mi imamo Obrada Stevanovića, Aleksandra Vasiljevića, Gorana Radosavljevića Gurija i Radoslava Mitrovića, komandanta bivšeg 37 odreda Posebnih jedinica policije, koji je bio optužen za ratne zločine u Suvoj reci na Kosovu, i pravosnažno oslobođen. Institucije uporno rade na tome da zaštite sve one čije bi izvođenje pred sud otvorilo pitanje odgovornosti države, dok se neki socijalni šljam, neki vikend-ratnici godinama povlače po sudovima. Nikako da dođemo do onih koji su dali zeleno svetlo da vikend-ratnici ubijaju i pljačkaju.

 

Omer Karabeg: Gospodine Dereta, mislite li da je Vučić spreman da otvori pitanje nalogodavaca i generala?

Miljenko Dereta: Ja bih voleo da država bude spremna da otvori to pitanje, a da gospodin Vučić bude samo izvršni organ. Inače, drago mi je što sam na izložbi video gospodina Dačića, ali mi je istovremeno žao što su ti gestovi uvek praćeni protivrečnim porukama kojima se takvi potezi pokušavaju da umanje, da bi se zadovoljila ona druga, nacionalistička strana koja želi da nastavi konflikt. Uostalom, poseta gospodina Dačića toj značajnoj izložbi u medijima je bila samo vest, a ne nešto čime bi se mediji bavili i pridavali mu značaj. Ja mislim je ceo naš odnos prema zločinima veliki problem. Kada priču o našim zločinima nemate u školskim udžbenicima, onda je jasno da država nije osudila sve ono za šta je direktno, a nekada i indirektno, to jeste nečinjenjem, odgovorna. Mi moramo uspostaviti vrednosni sistem u kojem pitanje zločina ne sme biti sporno, a odnos prema zločinu ne sme biti rezultat političke volje i političkog interesa.
Omer Karabeg: Gospođo Kandić, Vi ste rekli da pravosuđe u Srbiji i kada kažnjava za ratne zločine, kažnjava uglavnom počinioce. Međutim imamo slučaj pripadnika Arkanovih Tigrova koji su počinili mnoge zločine u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Oni su, dakle, direktni počinioci, a nijedan od njih nije odgovarao. Ko njih štiti?

Nataša Kandić: Arkan spada među zaštićene. Nije odgovarao ni pred Haškim tribunalom. Optužen je, a nikada nije stigao do toga da se pojavi pred tim sudom. Mnogi pripadnici njegove Srpske dobrovoljačke garde, Tigrova, kasnije su se nalazili u drugim jedinicama – Crvenim beretkama, Jedinici za specijalne operacije i drugim. Nikada nijedan od njih nije optužen za zločine koji su bili itekako transparentni, posebno u opštini Zvornik. O tome se moglo čuti tokom suđenja pred Većem za ratne zločine u Beogradu, ali nakon toga nije pokrenuta nikakva istraga o tim zločinima. Imamo i onu čuvenu fotografiju Rona Haviva koja je obišla ceo svet na kojoj se vidi vojnik Arkanove jedinice sa podignutom nogom iznad žene koja leži na pločniku u Bijeljini. Tužilaštvo Srbije se nikada nije zainteresovalo za tu fotografiju. Mi ovde još nismo utvrdili ko je taj vojnik, pripadnik Srpske dobrovoljačke garde. Pričalo se da je to neki Maks, da je bio pritvoren zbog nekih krivičnih radnji, međutim, nikada nijedan državni organ nije preduzeo ništa da se razjasni ko je ubio ženu koju su oborili na pločnik. Mi to još uvek ne znamo. Ne zna ni njena porodica koja još uvek živi u strahu da će, ako progovori, imati posledice. U Srbiji se štite jedinice, koje je stvorila Državna bezbednost Srbije, oficiri i oni koji su komandovali tim jedinicama. To je nepobitna činjenica. Mnogi od njih se pojavljuju na suđenjima u svojstvu eksperata. Na primer, Goran Radosavljević Guri uvek se pojavljuje na suđenjima kao ekspert koji treba da objasni kako su formirane neke jedinice, ali on uvek iznosi samo zvanične podatke i tu nema ničega što bi moglo da otkrije kako su formirane takozvane operativno-poterne grupe, kako su one delovale i koje su zločine počinile. Ko je pratio ta suđenja, na kojima se Goran Radosavljević Guri pojavljuje kao ekspert, bio je zapanjen sa kojim se poštovanjem tužioci, pa i sudije, odnose prema njemu. Mi ovde definitivno imamo zaštitu oficira i generala od krivične odgovornosti, jer svi dobro znaju da njihovo izvođenje pred sud otvara pitanje državne odgovornosti.
Omer Karabeg: Gospodine Dereta, po vama, zašto pripadnici Arkanove jedinice uživaju zaštitu?

Miljenko Dereta: Zato što se ljudi, koji bi trebalo da ih hapse, boje za sopstvene živote. Zato što ne postoji institucionalna zaštita tih ljudi. Zato što ne postoji politička volja da se u tom obračunu ide do kraja. Zato što ne postoji spremnost da se ratovi devedesetih godina sagledaju na koliko je moguće objektivan način i da se utvrdi odgovornost Srbije. Podsetiću vas na jedan mali detalj koji je vezan za dalju prošlost. U knjizi ”Sto najznačajnijih Srba”, koju je napisao gospodin Dejan Medaković, bivši predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, nalazi se i Milan Nedić koji je itekako odgovoran za sve što se dogodilo Jevrejima u Srbije 1941. i 1942. godine. Ili drugi detalj. Do pre mesec dana u Skupštini grada Beograda visila je slika Dragog Jovanovića, operativca koji je sprovodio u delo pogubljenje i uništenje Jevreja u Beogradu. Podsećam vas da je Beograd bio prvi judenfrei grad u Evropi, ili možda drugi. U svakom slučaju, o tome se u našoj istoriji uopšte ne govori. Toga nema u udžbenicima istorije. Pa kako onda da budu procesuirani oni koji mogu da vam dođu na vrata i da vas ubiju, a da se naše pravosuđe pravi slepo zato što ne postoji politička hrabrost da se to pitanje otvori na pravi način. Ponavljam i stalno ću to govoriti – to ne sme da zavisi od volje jednog čoveka. To mora da zavisi od institucija – pravosuđa, tužilaštva, policije i specijalnih službi. To je pitanje sistema koji moramo uspostaviti i koji mora biti apsolutno drugačiji od ovog koji danas ovde vlada.

Omer Karabeg: Ovih dana je grupa poslanika Evropskog parlamenta zatražila da rasvetljavanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića bude jedan od uslova koji Srbija mora ispuniti na putu ka Evropskoj uniji. Mislite li da je Vučić spreman – ipak moramo govoriti o njemu, a ne o sistemu, jer u ovom trenutku to od njega zavisi – da se upusti u traganje za inspiratorima Đinđićevog ubistva?

Nataša Kandić: Mislim da to ima veze sa načinom kako je plasiran slučaj Ćuruvija. Mi sada imamo situaciju da se Milorad Ulemek Legija, nekadašnji komandant Crvenih beretki, pojavljuje u nekom novom, pozitivnom svetlu. On bi mogao, kaže se, da rasvetli ubistvo Ćuruvije. Sada se postavlja pitanje da li bi Legija mogao da pomogne i u rasvetljavanju političke pozadine Đinđićevog ubistva. Jer ako Legija zna šta se događalo sa Ćuruvijom, onda sigurno ima šta da kaže i o političkoj pozadini Đinđićevog ubistva. Legija je za to releventan svedok. Slučaj Đinđićevog ubistva neće biti razjašnjen sve dok se ne utvrdi uloga političara i svih onih koji su do poslednjeg trenutka davali podršku onima koji su na njega pucali. To je veliki ispit i za Vučića i za novu vladu.

Miljenko Dereta: Mogao bih da budem sarkastičan, pa da kažem da mislim da hoće zato što će na posredan ili neposredan način optužiti one koji su jedini u ovom trenutku protiv evropskih integracija Srbije. To je, dakle, opet politička agenda, ali mene uopšte ne interesuju političke agende, važno je da oni koji su politički odgovorni za Đinđićevo ubistvo zaista i odgovaraju. Mi se možemo praviti da ne znamo ko su ti ljudi. Mi se možemo, kao i u slučaju Ćuruvija, praviti da ne znamo šta se dogodilo. Zna se šta se dogodilo. Zna se ko je, direktno ili indirektno, podržao to ubistvo. A činjenica da su političari iz Evropskog parlamenta to pokrenuli, biće dobar izgovor svakoj vlasti, pa i gospodinu Vučiću, da kaže: ”Evo, Evropa to od mene traži, pa moram u opštem interesu da se pozabavim i tim pitanjem”. Nadam se da ćemo još za života saznati imena onih koji su to podržali i koji su to inspirisali.
Omer Karabeg: Da li je reforma tajnih službi uslov da se reše svi zločini Miloševićevog režima? Nedavno su smenjeni šefovi obe vojne obaveštajne službe. Da li je to početak te reforme?

Nataša Kandić: Teško je to reći. Rekla bih da su to kadrovi one stare vlasti, ali je čudno da je ostao načelnik generalštaba Diković, tako da su to neke čudne smene i čudne podrške onima koji su ostali u službi. Kod nas još uvek postoje interesne grupe koje donose odluke izvan institucija i to je naš najveći problem. Verujem da su neki generali značajan broj dokumenata preneli u svoje privatne arhive. Pričalo se da je svojevremeno Šešelj bio u prilici da iznese značajan deo državne arhive, naročito onaj koji se odnosio na Srpsku radikamu stranku, i da je tu priliku iskoristio. Pričalo se da je to uradio i Aleksandar Vasiljević. Pričalo se da Božidar Delić, koji je bio svedok odbrane u predmetu Šainović i generali, raspolaže ogromnom dokumentacijom. Dok se ne pronađe sva dokumentacija, ne može se ići u reformu tajnih službi. Ukoliko ona ostane u privatnim rukama, uvek može biti korišćena za obračune sa pojedincima.

Miljenko Dereta: Mislim da su ove nedavne smene rezultat unutrašnjeg obračuna nekoliko struja koje postoje u tim službama. Ne verujem da se smena dvojice šefova vojnih obaveštajnih službi može smatrati početkom reforme. Podsećam vas da je pre nešto više od pola godine smenjen i šef žandarmerije i zatim postavljen na više mesto. Kod nas se neke stvari pomeraju, ali onda se brže- bolje zataškaju da bi se održao neki prividni mir.
Omer Karabeg: I na kraju, mislite li da će Vučić ići do kraja u rasvetljavanja zločina Miloševićevog režima?

Nataša Kandić: Iskreno mislim da neće. Izgovaraće se da nema podršku, a i kada bi hteo da sve otkrije, ne bi imao podršku državnh institucija, zato što u njima postoje različiti interesi i različite interesne grupe. Međutim, bitno je da se smanje nacionalizam i ekstremizam i oni su sada zaista smanjeni u odnosu na situaciju od pre dve godine. Međutim, državne institucije, posebno Tužilaštvo za ratne zločine, ne angažuju se dovoljno u procesuiranju ratnih zločina. Mediji apsolutno nisu za to zainteresovani. Nema nijednog komentara o tome šta znače presude Šainoviću i generalima, koje je ovih dana doneo Haški tribunal, šta će biti sa oslobađajućim prvostepenim presudama Stanišiću i Simatoviću. O tome nema nijedne reči, ali zato u Politici, koja je pre nekoliko dana na velika zvona proslavila svoju stogodišnjicu, imamo feljton Momčila Krajišnika u kome čitamo istoriju koja nema veze sa činjenicama. Naše najtiražnije novine, koje bi da budu naš New York Times, donose tumačenje i interpretaciju naše neposredne prošlosti iz ugla nekoga ko je osuđen za ratne zločine.

Miljenko Dereta: Mislim da će Vučić reći da želi da ide do kraja, ali da ne može iz objektivnih okolnosti i da mu je jako žao zbog toga. Međutim, imaćemo priliku da vidimo kakve su mu namere prilikom formiranja vlade. Videćemo koje će ljude imenovati na pozicije sa kojih se direktno može uticati na odnos prema ratnim zločinima. Ukoliko na ta mesta budu postavljeni ljudi koji su spremni da se na drugačiji način osvrnu na sve što se događalo devedesetih, to će biti ohrabrujući znak. Ako tako ne bude, mislim da će se nastaviti proces tihog podgrevanja i održavanja srednje temperature nacionalizma sa kojim se uvek može manipulisati i koji se uvek može iskoristiti da bi se izazvale tenzije, eventualno čak i sukobi, ne samo u Srbiji, nego i u regionu.