REKOM je preduslov za pomirenje, bez utvrđivanja činjenica nema pomaka

Intervju sa Dubravkom Stojanović, istoričarkom i profesorkom Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Bez popisivanja žrtava, i onoga što je cilj REKOM-a, nema ni početka procesa koji će promeniti vrednosne sisteme u našem društvu. To je alatka pomoću koje treba krenuti u dubinsku trasformaciju sistema vrednosti, kaže u intervjuu za EWB Stojanović.

European Western Balkans: Nedavno ste rekli da je REKOM „nulta tačka“, početak pomirenja. Šta ste tačno pod tim mislili?

Dubravka Stojanović:  Sve dok društva imaju potrebu da manipulišu brojem žrtava nema napretka ni u jednom pravcu. Za početak, to znači da društva nisu spremna za stvarnu empatiju s žrtvama, što dalje znači da ljudski život u našim društvima i dalje nema nikakvu vrednost. Tek kad počnemo da utvrđujemo žrtve poimenično i da se sećamo svakog čoveka moći ćemo da kažemo da je ljudski život postao vredan. A dok se to ne desi moći ćemo da nastavimo sa trošenjem „ljudskog materijala“, kao večno „obnovljivog“, pa tako sve do poslednjeg čoveka. Uz to, manipulacije brojem žrtava postoje, pre svega, da bi se konflikt sa susedima držao stalno otvorenim.

Dakle, sve dok ta društva ne budu spremna da dodju do pravog broja poginulih, ona jasno pokazuju da nisu ni spremna za ni za suočavanje s prošlošću ni za pomirenje. Zbog toga je to nulta tačka, jer pre utvrđivanja broja žrtava nema pomaka. A bez tog pomaka, nema promena ni u našim društvima, ni u međudržavnim odnosima.

EWB: Činjenice o stradanjima i za vreme Drugog svetskog rata i za vreme ratova u Jugoslaviji tumače se na različite načine. Kako je moguće doći do objektivne istine o sukobima u regionu?

DS: Mislim da, za početak, ne možemo doći do „objektivne istine“. Mislim da je prvi korak primeniti multiperspektivni pristup, odnosno o tim događajima pričati iz perspektiva različitih strana-učesnica. Tako ćemo u prvoj fazi početi da prihvatamo da su viđenja veoma udaljena, ali, verujem, da će se tek s vremenom doći do uobličavanja jedinstvenog narativa.

Na primer, Hrvati pričaju o Oluji samo kao oslobodilačkoj operaciji i ne govore o onome što se desilo posle nje. Srbi,pak, pričaju samo o onome što se desilo posle Oluje, a ne i o tome šta je bilo pre, odnosno zašto je Knin bio u srpskim rukama i zašto u njemu nije više bilo Hrvata. Kad se te dve priče spoje, dobićemo celinu događaja i videćemo odgovornost obe strane za zločine.

EWB: Uređivali ste zajedničke istorijske čitanke, koje se odnose na ovaj period. Suočili ste se sa prikrivanjima i lažnim prikazivanjem događaja. Da li su sve strane u sukobu koristile iste metode za umanjivanje sopstvene krivice, šta im je zajedničko, u čemu se razlikuju? Kako nastavnici i učenici mogu da otkriju činjenice, ako se „lažne vesti“ predstavljaju kao činjenice?

DS: Zajedničko je svima to da je krivica uvek i samo tuđa. Niko nije prihvatio ni komadić svoje odgovornosti. I što je još gore, tako se prikazuju i uzroci ratova devedesetih , odnosno ono isto što se o njima govorilo tokom osamdesetih, optuživanje drugih za loše stanje u Jugoslaviji ostalo je do dana današnjeg. Tako Srbi govore da su za sve krivi federalizacija države, svrgavanje Rankovića, Ustav iz 1974. godine – dakle sve što je govorio i Slobodan Milošećvić. Hrvati, pak, govore nešto sasvim suprotno – da je do rata došlo zbog srpske hegemonije u Jugoslaviji i centralizma koji je stvorio potrebu za osamostaljenjem. Po Srbima su za rat krivi separatizmi, a po Hrvatimi srpski centalizam, a to su međusobno supotne stvari. Zato ne verujem da mi možemo uskoro doći do zajedničkog viđenja, ali bi prvi korak bio upravo multiperspektivnost, odnosno da se upoznamo s viđenjem drugih.

EWB: U nedavnom intervjuu za dnevni list Danas rekli ste da smatrate da usaglašavanja o ključnim događajima iz istorije nije moguće, niti potrebno, te da bi to bilo nasilno i kontraproduktivno. Koliko je važan kontekst, a koliko istorijske činjenice u procesu ponovne izgradnje poverenja među narodima?

DS: Da bi se dobila poželjna slika, svi izbacuju neke činjenice i ubacuju neke druge. Prave izbore koji im odgovaraju. To jeste svojstveno bilo kom istorijskom narativu, jer nikada ne možete ispričati celokupnu priču. Izbor je neminovan. Ali ako sasvim namerno preskočite ključno, a u prvi plan isturite nešto što je na činjeničkom planu netačno, to je onda revizionizam. Zato je potrebno otvoriti prostor za diskusiju i za različite glasove. Ne samo što se različita društva razlikuju u tumačenjima međusobno, već i u okviru društva postoje veoma velike razlike. Ako nametnemo jedan narativ, onda će uvek postojati oni koji će se osećati marginalizovano i čekati „svoj trenutak“. To nam se u Jugoslaviji već desilo osamdesetih – kad je izbledelo bratstvo i jedinstvo odjednom su pokuljali destruktvni nacionalistički narativi, pre svega potisnuti nakon Drugog svetskog rata. I tako smo došli do negacije antifašizma u većini post jugoslovenskih društva. Zato je to toliko opasno.

EWB: Političke krize, koje sporadično nastaju u odnosima između država nastalim raspadom Jugoslavije, navode na pomisao da se ratovi nastavljaju retoričkim sredstvima. Da li bi utvrđivanje činjenica o sukobima učinilo da se i ovi „ratovi“ završe?

DS: Oni će se završiti kad ta društva i njihove elite konačno budu na to spremni. Sve dok se ratovi koriste kao ključno sredstvo unutrašnje politike, sve dok nema nijedne druge politike, oni će biti tu. Ali, naš posao je da te činjenice pronalazimo, da na tome stalno radimo, da guramo naša društva u pravcu suočavanja i vršimo prtitisak na naše države. Ako to stalno bude na agendi, verujem da ćemo biti spremni za trenutak kada će države otvoriti novi koncept budućnosti i odlučiti da u nju zakorače. Sve do tada bićemo u ropcu prošlosti, koja je odlična alibi da se ne čini ništa.

EWB: U intervjuu za novinsku agenciju FoNet ste naveli da „je cilj svih elita da se ništa ne promeni“. Da li postoje elite koje vidite kao zamajac za pozitivne promene u procesu pomirenja? Da li je išta moguće promeniti bez političke podrške pomirenju u regionu?

DS: Tih elita svuda ima, ali one se ne čuju od zaglušćujuće buke koje proizvode populisti svih boja i političkih usmerenja. Oni galame, proizvode skandale, afere, drame… U takvoj klimi ne čuje se ništa što je razumno, to jednostavno nema tu snagu koju imaju fake news. Ono što danas zabrinjava je to što su se takve stvari zadesile i u Britaniji s Brexit-om i u SAD s izborom Trampa na predsedničkim izborima. Dakle, radi se o najprosperitetnijim društvima,s najdužim demokratskim tradicijma, koja su nasela tim bukačima. To sve dovodi u pitanje teorije demokratije i postavlja ozbiljne izazove, pa i strepnju da je demokratija kao racionalan sistem mrtva. Što se nas u bivšoj Jugoslaviji tiče, mislim da smo posebno podložni tim narativima baš zato što imamo nedavne ratove, koji su sredstvo za stalno soljenje starih rana. A bez zaceljivanja tih rana, mi ne možemo nikad ni da krenemo.

EWB: Vaša poslednja knjiga, štampana na engleskom jeziku, ima naslov „Populism – The Serbian way“. Tvrdite da je Srbija „avangarda populizma“. Zašto?

DS: Zato što naša istraživanja pokazuju da su ti metodi vladanja koje danas možemo videti od Mađarske i Poljske do SAD, u Srbiji „patentirani“ još krajem 19. veka, i da je njihov izumitelj bio Nikola Pašić. On je umeo da ima odličan Ustav i besprekorno postavljene institucije, ali da vlada sam, mimo svih propisa i predviđenih procedura. On je znao da slobodu štampe iskoristi tako da se može sve napisati i da u toj zaglušujućoj galami nijedna reč više nema težinu. On je umeo da napravi prvu partijsku državu u Srbiji u kojoj je interes partije iznad javnog interesa, i u kome posotoji klijentelistička struktura u kojoj ogromna većina građana ima interesa da se ta korupcija nastavi. Zato je to teško pobediti, jer velika većina građana želi da takav sistem ostane, jer im donosi neku korist. Zato sam mislila da je stranom tržištu važno ponuditi taj know how iz naše prošlosti, ako ništa drugo kao upozorenje da se to nužno završava u krvi.

EWB: Da li mislite da bi utvrđivanje imena žrtava i kreiranje njihovog jedinstvenog spiska, čime bi se bavio REKOM, imalo uticaja na smanjenje ekstremizma i populizma, a time i manipulacije „našim“ žrtavama?

DS: To bi bio idealan pristup. Naravno, mi imamo imena žrtva Srebrenice, ali to još uvek ne znači da nećemo imati značajne grupe u društvu koji u potpunosti negiraju taj zločin. Dakle, nije stvar samo u „znanju“, nego i u promeni odnosa prema tim pitanjima. Ali bez onoga što je cilj REKOM-a nema ni početka tog procesa koji će promeniti vrednosne sisteme u našem društvu.

EWB: Cilj REKOM-a je da utvrdi činjenice kojima se ne može manipulisati, jer su imena žrtava i okolnosti njihove smrti proverljive. Da li ta „forenzička“ istina može da smanji prostor za laži i da otvori mogućnost za humanizaciju drugih?

DS: To je preduslov. Bez toga nema napretka. Ali, kažem to je samo alatka pomoću koje treba krenuti u dubinsku trasformaciju sistema vrednosti. Dok mi imamo herojski kodeks i nasilje kao jedini način koji rešava probleme, a to imamo od vrha države do muškaraca koji masovno tuku svoje žene, taj spisak neće mnogo značiti. Ali bez spiska mi dalje ne možemo.

(Objavljano na europeanwesternbalkans.rs, 8.6.2018.)