Istraživanje pomirenja: između javnih narativa i mikro-politike

Piše Catherine Baker

Ko posle ratova u bivšoj Jugoslaviji treba među sobom da se pomiri, šta sve treba da se desi da bi se pomirenje odigralo, i kako neko može da zna da li je zaista ostvareno?

Brojni istraživači i političari već su pokušali da odgovore na ta pitanja u kontekstu postjugoslovenskih društava, pri tome često implicirajući da bi smisleno pomirenje moglo da zahteva puno širi društveni, politički i ekonomski proces transformacije, širi od bilo kog procesa kom su aktuelne političke strukture bile posvećene do sada.

„Pomirenje se“, prema rečima antropološkinje Marite Eastmond, „nametnulo kao dominantan narativ našeg vremena“, kao jedan pretpostavljeni moralni univerzum kom bi svi stanovnici postkonfliktnih društava trebalo da teže, i to bi samo po sebi trebalo da bude očigledno. U savremenoj međunarodnoj politici, pomirenje predstavlja nešto više od isključivo teorijskog koncepta; ono je istovremeno i politički cilj brojnih institucija i nevladinih organizacija, kome se teži u okviru čitavog paketa inicijativa za koje se pretpostavlja da će sprečiti buduće sukobe. Odnosi između organizacija i svakodnevnih zajednica (everyday communities) i različiti okviri za tumačenje i spoznaju prošlosti i sadašnjosti, koji se mogu sresti u bilo kom od ovih konteksta, daju pozadinu velikom delu akademskog istraživanja o pomirenju u postjugoslovenskim državama nakon ratova iz devedesetih godina.

Jednostavno shvatanje pomirenja posle etnopolitičkog sukoba moglo bi da se pronađe u pretpostavci da je reč o pomirenju naroda, odnosno etničkih grupa koje su bile u sukobu. Međutim, ukoliko bi se takva pretpostavka shvatila kao njegova jedina dimenzija, pomirenje bi se tumačilo površnim čitanjem istorije, čime se zapostavlja čitava dinamika koja omogućava i dovodi do izbijanja nasilja, i zatim ga održava. Umesto toga, istraživanje pomirenja moglo bi da se bavi i institucijama koje oblikuju prostor u kom pomirenje može da se odigra; kolektivnim narativima o bližoj i daljoj prošlosti, koji bi možda i sami među sobom trebalo da se izmire; oblastima društva koje su možda ključne za pokretanje pomirenja ili onima u kojima se možda čini da je pomirenje nečim opstruirano; pa čak i pretpostavkama koje učesnici i posmatrači stvaraju o tome ko i šta bi trebalo da se pomiri, i koliko je to značajno.

Istraživači koje interesuje šta bi pomirenje moglo da znači i na koji je način moguće u praksi, pisali su o mnogim aspektima post-konfliktnog društva, posebno kada je reč Bosni i Hercegovini. Na primer, pitanje povratka izbeglica je Dejtonskim sporazumom utvrđeno kao pretpostavljeni preduslov pomirenja. Međutim, nakon svog istraživanja u Sarajevu i Banjaluci, Anders Sefansson je bio jedan od retkih istraživača koji su sugerisali da programi povratka izbeglica „tretiraju samo simptome, a ne i uzroke“ sukoba. Lokalne vlasti (a ponekad čak i sami pojedinci koji su bili na položajima moći tokom rata, i koji su, kao vojnici ili pripadnici paravojnih formacija, učestvovali u proterivanju ljudi iz njihovih kuća) i dalje su bile u položaju da zastrašuju povratnike isticanjem nacionalističkih simbola oko gradova, istovremeno ih sprečavajući da održavaju komemoracije svojim mrtvima, što je zabeležio i Hariz Halilović u svom istraživanju sprovedenom među Bošnjacima koji su proterani sa teritorija od kojih je kasnije nastala Republika Srpska. Dakle, iako se neki od raseljenih jesu vratili, postavlja se pitanje da li je pod takvim okolnostima uopšte došlo do „pomirenja“.

Obrazovanje je još jedna oblast u kojoj bi mogli da se naprave veliki iskoraci ka pomirenju, ukoliko bi mladi bili obučeni da se suprotstave pojednostavljenim konceptima kolektivnog antagonizma. Međutim, uloga obrazovanja je ograničena opstrukcijom upravo onih interesnih grupa koje bi bile ugrožene tom vrstom transformativnog obrazovanja. Tako poslednja knjiga Azre Hromadžić, Građani prazne nacije, prati napore da se jedna prestižna škola, mostarska gimnazija, ponovo integriše u grad koji je postao skup monoetničkih prostora, označenih samo kao „bošnjački“ ili „hrvatski“. Ona sugeriše da je nedostatak transetničkih društvenih prostora u ostatku grada ograničio napore učitelja i donatora da prevaziđu „podele u glavama“ novih generacija. Prikazujući kako međunarodna intervencija može da produbi etnopolitičke podele čak i bez namere, Hromadžić se svojim zaključcima pridružuje istraživačima kao što su Stefanie Kappler i Alex Jeffrey, koji su intenzivno izučavali mikro-politiku međunarodno vođenih mirotvornih i državotvornih inicijativa.

Paralelno s tim, projekat posleratne krivične pravde je, u samom svom začeću, trebalo da otvori puteve ka pomirenju izvođenjem pojedinaca pred sud i rasvetljavanjem istine putem objektivnih dokumentarnih i forenzičkih dokaza, ali i tako što bi pokazao da je odgovornost za zločine pitanje individualne, a ne kolektivne odgovornosti. Međutim, dve decenije kasnije, u sprovedenim istraživanjima pokazalo se da je Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (MKTJ) sve osim mehanizma za pomirene. Jelena Subotić zastupa tezu da su postjugoslovenske države, umesto strateške participacije u projektima „tranzicione pravde“, zapravo „otele“ tu višu ulogu koju je Tribunal mogao da ima; Janine Natalya Clark je tokom svog rada na terenu u nekoliko krajeva Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova zaključila da MKTJ nije imao bilo kakve pozitivne efekte na „pomirenje na terenu“, a da krivična pravda zapravo uopšte i nije mehanizam primeren za pomirenje, odnosno da ne treba ni očekivati da ono njim bude ostvareno. Takvu razočaranost u proklamovane ciljeve MKTJ-a potvrđuju i brojni preživeli svedoci (što je tokom svog rada utvrdio i Refik Hodžić), nezadovoljni pre svega odnosom Tribunala prema njihovim svedočanstvima i dokazima, kao i brojni učesnici raznih konferencija za outreach, koji posle njih uopšte nisu bili ubeđeni (kao što je utvrdila i Johanna Mannergren Selimović) da zaista treba da oproste i „nastave dalje“. Paralelno s tim, suđenja za ratne zločine pred „domaćim“ sudovima bila su predmet brojnih specijalizovanih studija i istraživanja, ali nikada nisu u potpunosti objedinjeni transnacionalnim komparativnim analizama na širem planu.

Da li su neki drugi vidovi svedočanstva van okvira sudskog procesa usmerenog na kažnjavanje možda delotvorniji u osporavanju ideja o kolektivnom stradanju i kolektivnoj krivici? Organizacije civilnog društva okupljene oko REKOM-a i feminističke aktivistkinje koji organizuju Ženski sud veruju da je tako; o tim, takozvanim „inicijativama u toku“ pisali su i brojni istraživači (i o njima se stalno objavljuju nove studije), od koji su neki i sami učestvovali u događajima koji se u okviru njih organizuju. Projekti usmene istorije, poput Hrvatskih sećanja i Usmene istorije Kosova, predstavljaju jednu drugu vrstu alternativnog prostora, u kom ljudi mogu da govore o svojim iskustvima na način na koji su im mainstream postjugoslovenski mediji veoma retko omogućavali.

Čije će se onda priče najverovatnije čuti, i ko će ih slušati? Jedna od dimenzija kritičkog pristupa pomirenju ogleda se i u razmatranju nejednakog pristupa javnoj sferi i aktivnog ućutkivanja određenih vrsta govora o prošlosti, čime se bavila i Jelena Obradović-Wochnik u okviru istraživanja problema „poricanja“ u Srbiji. Druga dimenzija se ogleda u priznanju, kako je to formulisao Stef Jansen, da učesnici procesa pomirenja imaju „različite pozicije“: naime, prostor za međusobno priznanje i spremnost da se saslušaju drugi uprkos svim „podelama u glavama ljudi“, često su se pojavljivali kada su učesnici bili u stanju da vide sebe u uporedivim pozicijama na suprotnoj strani, da vide ljude sa kojima su mogli da se identifikuju, poput očeva i mladih ljudi koje je sreo Jansen ili, recimo, žena koje su učestvovale u organizaciji Ženskog suda.

I, šta bi onda pomirenje uopšte uključivalo? Na primer, studija o ženskim inicijativama za pomirenje u Bosni Elisse Helms pravi razliku između „tankog pomirenja“, tj. svakodnevnog poverenja među ljudima, i „dubokog pomirenja“, koje podrazumeva određenu vrstu empatičnog dijaloga koji je bilo malo teže ostvariti, i koji žrtve nisu nužno ni želele. Možda pomirenje zapravo i nije cilj samo po sebi. Pitanje koje je sa tim u vezi postavio Jansen u naslovu jednog svog članka – Ako je pomirenje odgovor, da li mi postavljamo prava pitanja? – vodilo je i moj opis toga kako istraživači generalno tumače izgradnju mira i tranzicionu pravdu (koji sam izložila u zaključnim poglavljima moje knjige o jugoslovenskim ratovima). Jansen je pozvao istraživače da se zapitaju „čije pomirenje se želi […], ko ga želi, za koga i zbog čega“, sugerišući da čitav koncept rizikuje da skrene pažnju sa nekih radikalnijih načina za uspostavljanje pravde i omogućavanje političke participacije. Ako bi transformativno „pomirenje“ moralo da se odigra na mikropolitičkom i međusubjektivnom nivou, onda možda nije slučajno da su antropolozi ti koji predvode pozive istraživačima da razmišljaju kritički o tome kako bi ono moglo da se desi.

Autorka teksta je PhD, predavačica Istorije XX veka na The University of Hull, i autorka knjige The Yugoslav Wars of the 1990s, Palgrave Macmillan, 2015.