Sigurna kuća za Šešelja

Posle skandaloznog epiloga u Hagu, Srbija i EU postaju Šešeljevo igralište

Piše Dejan Anastasijević

Najzad je i to gotovo. Trinaest godina i jedan mesec nakon što je lider Radikala Vojislav Šešelj uz trubače i prasetinu odleteo za Hag, sud je rekao svoje i oslobodio ga krivice za svih devet tačaka optužnice. Bio je to skandalozan kraj skandaloznog suđenja, ali još je skandaloznije bilo obrazloženje predsedavajućieg sudije Žan-Klod Antonetija, koji je tokom maratonskog procesa višekratno ispoljavao ne samo naklonost, već i otvoreno divljenje optuženom.

Današnjim obrazloženjem, Antoneti je prevazišao sebe: u jednom trenutku je počeo da govori o „Srbima pravoslavne, katoličke i islamske vere”, čime je pokazao da je usvojio ideologiju optuženog. Prema njemu, dobrovoljci Srpske radikalne stranke nisu išli u Hrvatsku i Bosnu da nekog napadaju, već samo da brane srpski narod; Progon Hrvata iz Hrtkovaca je bio u unkciji rešavanja stambenog pitanja”, a proterivanje muslimanskih sela oko Zvornika je vršeno „na humanitarnoj osnovi kako bi se civili udaljili iz ratne zone”. Svašta se još moglo čuti tokom Antonetijevog jednoiposatnog govora, koji nije predstavljao ništa manje od pokušaja kompletne revizije istrorije rata u bivšoj Jugoslaviji, a o čemu će pravnici, istoričari i javnost još mesecima, raspravljati. U međuvremenu, Šešelj je, kako Antoneti reče, „slobodan čovek” i to će ostati sve do kraja žalbenog postupka.

Ništa u ovom procesu nije išlo kako treba, počevši od prvog dana, kada su ljudi iz nadležne službe Tribuna čekali Šešelja na pogrešnom terminalu, pa je on pola sata lutao po amsterdamskom aerodromu dok ga nisu našli. Posle smo imali štrajk glađu koji se završio neviđenim ustupcima optuženom. Prvo je došlo do izmena u tužilačkom timu, a kasnije je, na Šešeljeljev zahtev, odstranjen i jedan od sudija. Videli smo i čuli psovanje u sudnici, otvorene i prikrivene pretnje svedocima i još štošta što predstavlja solidnu osnovu da Apelaciono veće poništi suđenje i vrati proces na početak. To bi, međutim, moglo da potraje, a pitanje je da li je u sadašnjim političkim okolnosima uopšte izvodljivo, a Srbiji ostaje Šešelj, slobodan da radi ono što najbolje ume da radi: da provocira, vređa i zastrašuje, i ne bi se trebalo čuditi ako se u nekom trenutku opet maši pištolja, ili krene da čupa kablove u Skupštini.

On je u vreme Slobodana Miloševića bio koristan režinu na dva načina: prema spolja, podupirao je Miloševićev imidž umerenog političara (pored Šešelja svako izgleda respektabilno): prema unutra, žestoko je napadao demokratsku opoziciju i nezavisne medije. On sada, kako izgleda, nudi istu vrstu usluga svom nekadašnjem štićeniku Aleksandru Vučiću, a njemu, kako izgleda, nije mrsko da to prihvati. Jedina razlika je što Šešelj neće moći da računa na logističku podršku Državne bezbednosti koju je uživao za vreme Miloševića i neće moći da šalje svoje pristalice na ekskurzije Srbe van Srbije, ali prostora za štetočinsko delovanje imaće dovoljno i unutra.

Posle ovakvog suđenja, mogli su da ga osude na doživotnu robiju, ili na tri meseca društveno korisnog rada – bilo bi svejedno. Sa dijagnozom raka na jetri ionako ne bi išao u zatvor. Sutra će možda, u sastavu neke delegacije obilaziti Evropski parlament, a prekosutra, kad Srbija uđe u Evropsku uniju, mogao bi da postane i evropski poslanik, i ne bi mnogo štrčao.

Nije teško, zaista, zamisliti Šešelja u društvu Marin Le Pen, Herta Vildersa ili Najdžela Faraža, o poslanicima grčke Zlatne zore, mađarskog Jobika i bugarske Atake da i ne govorimo. U ovom sazivu Parlamenta, partije ekstremne desnice imaju sasvim solidan blok. I pored jezičke barijere, lako će se složiti kako treba postupati sa muslimanima, homoseksualcima i sličnim. Ako zapne, tu su hrvatske poslanice Ruža Tomašić i Marijana Petir, takođe veoma desne da pomognu oko prevoda,. A možda mu se i Donald Tramp oduži za podršku, pa ga pozove da mu gostuje na mitinzima. Gde se god se preti, vređa i viče, a neistomišljenicima i novinarima se razbijaju glave, Šešelj je svoj na svome.

Kada je pre petnaest i po godina Vojislav Koštunica zamenio Slobodana Miloševića, obećao je razdraganom narodu da će od Srbije napraviti „dosadnu, normalnu zemlju”. Mnogi, uključujući i mene, su mu poverovali, zato što smo želeli da verujemo. Šta god mislili o Tribunalu, on je na neko vreme sklonio Miloševića, a zatim i Šešelja sa političke scene, što je trebalo da olakša normalizaciju zemlje izmrcvarene diktaturom, sankcijama i ratom. Mislili smo, naivno, da ćemo za pet, najviše deset godina ući u EU i da dotad ovde, kao ni tamo, na političkoj sceni više neće biti prostora za siledžije i demagoge. Dogodilo se nešto sasvim drugo: umesto da Srbija počne da liči na EU, EU i dobar deo zapadnog sveta počinju da liče na SFRJ uoči raspada. U novim okolnostima, Šešelj nije dinosaurus, kako su mnogi požurili da ga ocene, nego prethodnica budućeg haosa.

(Objavljeno na portalu nedeljnika Vreme, 31.03.2016.)