Transkript XIV Foruma za tranzicionu pravdu u postjugoslovenskim zemljama

Kompletan transkript XIV Foruma za tranzicionu pravdu u postjugoslovenskim zemljama održanog 17. i 18.12.2021. godine u Beogradu, u organizaciji REKOM mreže pomirenja možete preuzeti OVDE.

Uvodna reč Nataše Kandić

Ove godine, imam posebnu privilegiju da otvorim XIV Forum za tranzicionu pravdu u postjugoslovenskim zemljama. Moj prvi zadatak je da objasnim zašto nosi naziv „Prekinuto pomirenje“, i da ukažem na neka relevantna mišljenja koja mogu da pomognu u nalaženju odgovora na pitanje kojim putem nastaviti. Ima nekoliko razloga koji su uticali da ovogodišnji Forum ponese ovaj naziv.

Osnovni razlog je što je dugi marš jedne građanske inicijative za uspostavljanje međudržavne regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i žrtvama (REKOM) prekinut odustajanjem lidera postjugoslovenskih zemalja da ispune svoje obećanje o regionalnom popisu ratnih žrtava 1991– 2001. Od 2006. godine, regionalna mreža nevladinih organizacije zagovara i gradi regionalni pristup u suočavanju sa prošlošću. Bez političkog učešća, posle četvorogodišnjeg konsultativnog procesa, 2011. godine smo sačinili dokument
sa zadacima i ciljevima regionalne međudržavne komisije. Jedan od najvažnijih zadataka je bio da se popišu sve žrtve na regionalnom nivou i da to bude jedan važan elemenat, a pomišljali smo na to da je to jedini mogući elemenat zajedničkog sećanja na prošlost, zajednički elemenat naše istorije. Posle 2011. godine, kada smo kao Regionalna koalicija usvojili taj dokument, započeli smo sa zagovaranajem političke podrške i činilo nam se, bili smo iznenađeni, da ima podrške. Najveća podrška, sada je teško to i zamisliti i vratiti se na to, ali najveća podrška je dolazila iz Hrvatske. U to vreme, predsednik Hrvatske je bio profesor Ivo Josipović. Mi smo ga, u krugovima aktivista za ljudska prava, smatrali i uvažavali kao lidera regionalnog suočavanja sa prošlošću i regionalnog pomirenja. Imali smo podršku i u Srbiji, i u Crnoj Gori, i u Bosni i Hecegovini, i na Kosovu/Kosova, i u tadašnjoj Makedoniji.

I onda je, od 2015. godine, počela da se menja naša svakodnevica, u političkom smislu i u praktičnoj ravni. Sa izborom Kolinde Grabar Kitarović za predsednicu, Hrvatska se opredelila za nacionalni pristup u suočavanju sa prošlošću, sa jakim akcentom na posebnosti zbog članstva u Evropskoj uniji. Slovenija je bila uporna u stavu da na njenoj teritoirji nije bilo ratnih zločina i da nema veze sa ratovima i zločinima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Vremenom, i lideri koji su čvrsto podržavali Inicijativu REKOM – bošnjački i hrvatski član Predsedništva BiH – promenili su svoj stav, stavljajući u prvi plan regionalnu stabilnost i bezbednost, pravdajući se da su žrtve poznate, da svi u svetu znaju žrtve i da je nepotrebno baviti se starim temama i starim pitanjima. Republika Srpska, čija udruženja žrtava nisu učestvovala u konsultativnom procesu o suočavanju s prošlošću, je 2018. i 2019. godine pojačala svoje protivljenje stavom da su presude Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MKTJ) usmerene protiv Srba, i da ih ne priznaje, niti prihvata pomirenje na osnovu činjenica i presuda MKTJ. Ta 2019. godina je bila ključna – Berlinski proces je otvorio prostor za Inicijativu REKOM, ali je bilo kasno – Hrvatska je 2015. godine prekinula komunikaciju sa civilnim društvom o regionalnom popisu žrtava, lideri BiH su odbili da razgovaraju sa počasnim direktorom EK o Inicijativi REKOM, Kosovo/Kosova je uslovljavalo svoju podršku podrškom Hrvatske, Vlada Srbije je iznenada imale rezerve u odnosu na neka rešenja Statuta REKOM-a, dok su samo Severna
Makedonija i Crna Gora potvrdile svoju podršku. Koaliicja za REKOM je bila primorana da odustane od ideje o formiranju međudržavne komisije REKOM. Na Skupštini, održanoj u decembru 2019. godine, Koalicija za REKOM je preimenovana u REKOM mrežu pomirenja, sa zadatkom da u okviru istraživačkih kapaciteta nastavi sa dokumentovanjem pojedinačnih sudbina žrtava, i dubokom verom da je regionalni popis žrtava preduslov pomirena na prostoru nekadašnje Jugoslavije.

Drugi razlog za ovu temu, prekinuto pomirenje, je ugrožavanje uspostavljanja vladavine prava, i to neprocesuiranjem, marginalizacijom krivične pravde, selektivnim prihvatanjem, i u nekim slučajevima potpunim odbacivanjem presuda Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MKTJ) i političkim tumačenjem presuda Međunarodnog suda pravde.

Treći razlog za ovu temu je, i svi smo svedoci toga, da umesto kulture sećanja imamo politike sećanja u rukama političkih oligarhija, u kojima nema mesta akademskom znanju, ni sudskim činjenicama. Politike sećanja nameću „nacionalne narative“ koji glorifikuju osuđene za ratne zločine. Ta glorifikacija je dostigla tu meru da su javni prostori u svim zemljama nekadašnje Jugoslavije ispunjeni likovima, spomenicima, muralima i drugim simbolima poštovanja onih koji su najviše doprineli raspadu nekadašnje Jugoslavije sa
130.000 žrtava.

I ono što mi preostaje, da odgovorim i na pitanje – kojim putem dalje. U tom smislu, čini mi se jako važnim da podsetim na mišljenja teoretičara suočavanja s prošlošću i memorijalizacije iz regije koja mogu da pomognu u nalaženju odgovora na pitanje kojim putem dalje.

Izdvojila bih pesimistični stav jednog profesora sarajevskog univerziteta da je teško očekivati da politika koja je dovela do rata postane garant mira i pomirenja. On iznosi jasne argumente o tome koliko je spolja nametnutim rešenjima teško postići pomirenje. Sa druge strane, jedan profesor sa riječkog univerziteta govori o tome kako zapravo pomirenju nema alternative i da se sa pomirenjem, ma koliko bilo lavirinata, mora nastaviti. On ima u vidu rezolucije EU, rezolucije UN, i one koje mogu imati karakter prisilnog suočavanja s prošlošću. Ima još jedno relevantno mišljenje koje nam otkriva da poricanje zločina traži solidarnost novih generacija za počinjene zločine. Profesor Zoran Pajić kaže u svojim tekstovima da su političke oligarhije uspele da nove generacije uvuku u zločin prošlih generacija.

Uverena sam da će dvodnevna rasprava završiti kristalno janim stavom – da pomirenje nema alterantivu, ma koliko puta bilo prekinuto, mora biti nastavljeno.

Danas ćemo slušati univerzitetske profesore, praktičare, članove porodica žrtava, članove etničkih uduženja žrtava ali i žrtve ratnih zločina koje odbijaju poziciju etničkih stradalnika. Imamo priliku da vidimo film Blerte Basholli koji poentira ovo pitanje da li je žrtva samo ona koja ima etnički kod i da li je moguće da žrtva nadmaši kolektivnu, etničku žrtvu. Slušaćemo Ivanu Bodrožić koja će govoriti upravo o tome da li je etnička pripadnost jedino merilo žrtve ili postoje i druga svojstva o kojima ne govorimo jer je političkim konsenzusom poštovanje osigurano samo za žrtve etničke zajednice.