U vezi sa međunarodnim komisijama – REKOM je prioritet

Iako su činjenice o značajnom broju žrtava u ratovima devedesetih godina poznate, ni posle 27 godina od početka rata, nijedna država s područja nekadašnje SFRJ nije sačinila poimenični popis svojih ljudskih gubitaka. Haški tribunal je utvrdio identitet i okolnosti smrti najmanje 15.000, a nacionalni sudovi najmanje 5000 žrtava ratnih zločina. Državne institucije zemalja u regionu raspolažu evidencijama poginulih pripadnika oružanih snaga. Udruženja žrtava takođe raspolažu značajnim podacima o žrtvama. Organizacije koje se bave ljudskim pravima, okupljene u Koaliciji za REKOM, prikupile su relevantnu dokumentaciju i na osnovu empirijskog istraživanja utvrdile identitet i okolnosti smrti oko 20.000 ratnih žrtava. Ako je već toliko urađeno, i ako civilno društvo već 10 godina zagovara osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i popis ljudskih gubitaka u vezi sa ratovima u periodu 1991–2001. godine (REKOM), zašto Republika Srpska daje prednost međunarodnim komisijama?

Najpre, o ideji o „međunarodnim komisijama” u Republici Srpskoj. Predlagačima je promaklo iskustvo sa Haškim tribunalom – da su UN potrošile milione dolara za prevod izjava i dokumenata, kao i za prevodioce, jer tužioci, sudije i ostalo osoblje nisu govorili BHS jezikom. Samo zbog toga što se svaki papir prevodio na engleski (a veliki broj i na francuski), suđenja su trajala najmanje pet godina duže, zbog čega brojne žrtve nisu doživele da vide pravdu.

Važnije od troškova je pozabaviti se idejom (ili odlukom) Republike Srpske o formiranju dve „međunarodne komisije”. Jedan od razloga je navodno umanjivanje srpskih žrtava. Tako se navodi da je stvarni broj srpskih žrtava u Sarajevu značajno veći nego popis koji su objavili Istraživačko-dokumentacioni centar (IDC) i magazin „Dani”[1], kao i da je ostala nepoznata istina o ukupnim žrtvama u Srebrenici u periodu 1992–1995. godine, a posebno o srpskim žrtvama. Negativne reakcije su preplavile regiju. Najjača je sumnja da zapravo Republika Srpska namerava da preko međunarodne komisije „menja“ pravne odluke Haškog tribunala u vezi sa Srebrenicom, da „dokaže” da genocid nije izvršen. U toku su osude, zahtevi za sankcije i primenu „Bonskih ovlašćenja”.

Moje je mišljenje je da je previše javne pažnje dato inicijativi koja, i da rezultira osnivanjem Međunarodne komisije o Srebrenici, ne može proizvesti pravne posledice. Bezbroj komisija za istinu je osnovano u svetu i nijedna nije preuzimala sudske nadležnosti. Naravno, ako bilo ko dođe do novih činjenica, dužan je da ih podnese nadležnim institucijama, ali ta nova činjenica, koju bi, hipotetički, otkrila „međunarodna komisija”, ne daje joj nadležnost da menja pravne odluke. Nijedna komisija ne može menjati podatak koje je Veće donelo u predmetu Karadžić[2], na osnovu forenzičkih i demografskih dokaza, kao i DNK analize koji su bili dostupni u januaru 2012. godine, da je najmanje 5115 muškaraca ubijeno, a ne stradalo u borbama. Imamo dobar primer i sa istorijskim dokumentima, kao što je Izveštaj Vlade Republike Srpske iz 2004. godine „o događajima u i oko Srebrenice od 10. do 19. jula 1995. godine”. Taj izveštaj, međunarodno prihvaćen kao jedan od najvažnijih dokumenata u vezi sa Srebrenicom, nije izgubio svoju vrednost, niti je uklonjen iz sudskih spisa kada ga je aktuelna Vlada RS stavila van snage[3].

Što se tiče prigovora o netačnom (umanjenom) broju srpskih žrtava u Sarajevu i Srebrenici, živim osobama na spiskovima žrtava genocida u Srebrenici i duplim žrtvama, u pitanju su razlike i greške koje se rešavaju primenom jedinstvene metodologije. Ako se svi postojeći podaci i sudske činjenice o prijavljenim žrtvama unesu u jedinstvenu bazu podataka, sa precizno definisanim obeležjima za pretraživanje i proveru, lako će se potvrditi stvarne žrtve, utvrditi duple i prijavljene samo na osnovu javljanja u jednom izvoru. Tako i razlike u podacima Instituta za istraživanje srpskih stradanja u XX veku, prema kojima je u Sarajevu ubijeno/nestalo 8225 Srba, i IDC-a, s druge strane, koji navodi imena 3974 stradalih Srba (2900 vojnika i 1074 civila) na teritoriji 10 opština grada Sarajeva[4] mogu brzo da se provere u korist stvarnih žrtava, ali samo ako se na tome radi lokalno i regionalno a ne osnivanjem međunarodnih komisija koje ne mogu više od nas uraditi za nas i pomirenje među nama.

Opravdano je pitati: da li je odgovorno plaćati prevodioce i strance da se bave poslom čiji rezultati neće dobiti međunarodno priznanje, u situaciji kada, između ostalih, i mlađi članovi porodica žrtava  napuštaju Republiku Srpsku, u potrazi za poslom i sigurnijom budućnošću?

Dobra vest je da je Evropska komisija odlučila da snažno podrži pomirenje na području nekadašnje Jugoslavije, vođeno „našim kapacitetima“ i da je razumela da imenovanje ratnih žrtava treba da postane standard  uspostavljanja pravde u post-konfliktnim društvima.  To je upozorenje da je poslednji trenutak da države u regionu zajedno sačine poimenični popis žrtava ratova na prostoru nekadašnje SFRJ[5].

Nataša Kandić, 15. 2. 2019.

---

[1] 3. 4. 2008.

[2] Prvostepena presuda, 24. 3. 2016.

[3] 18. 8. 2018.

[4] IDC, 3. 4. 2008.

[5] Iz više izvora, ukupan broj žrtava u ratovima u periodu 1991–2001. je oko 130.000.