‘Ubijanje ubijenih’ – emisija FTV o negiranju genocida

Emisija Federalne Televizije „25 godina od genocida u Srebrenici“ postavila je pitanja o razlozima za negiranje genocida i mogućim zakonskim rešenjima kojima bi se obezbedilo poštovanje presuda za ratne zločine.

Sarajevska Federalna Televizija prikazala je 11.07.2020. specijalnu emisiju pod nazivom „25. godina od genocida u Srebrenici“. Pod sloganom „Ubijanje ubijenih“, emisija je postavila pitanja o tome zašto neke politike i političari ni četvrt veka posle genocida ne žele da se suoče sa istinom?

Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo iz Beograda poručila je da državni organi moraju da poštuju sve presude haškog Tribunala i da još nisu poznate sve žrtve. Filozof i publicista Boris Buden ocenjuje da su se ratni zločini politički počiniocima isplatili. Direktor Memorijalnog centra Srebrenica Emir Suljagić kaže da se Srebrenica mora kontekstualizovati u široj slici rata u Bosni i Hercegovini. Istoričar i istraživač ratnih zločina Amir Kliko podseća na učešće i Vojske Jugoslavije u ratu u BiH. Nekadašnji načelnik Opštine Srebrenica Ćamil Duraković je podsetio na neuspeh UNPROFOR-a da u toku sukoba obezbedi enklave.

 

Kontekstualizacija zločina

Emir Suljagić, koji je direktor Memorijalnog centra Srebrenica, objašnjava da se institucija koju predvodi transformiše iz početne uloge zbrinjavanja posmrtnih ostataka u „konvencionalniji memorijalni centar“. Centar danas ima sveobuhvatnu izložbu o događajima iz rata, Dokumentacioni centar osnovan uz pomoć agencije SENSE,  galeriju s pričama o 22 žrtve Srebrenice.

„Ono što pokušavamo ovdje da izgradimo je vrsta narativa koja neće uključivati samo juli 1995. godine. Srebrenica nije događaj koji se mjeri s pet dana jula 1995. Mi smo ovdje bili pod opsadom koja je trajala tri i po godine. Hiljade ljudi su ubijene tokom tog perioda, hiljade ljudi su ubijene i prije [oslobođenja Srebrenice maja 1992.],“ kaže Suljagić i dodaje: „Mislim da moramo biti u stanju da ispričamo cjelovitu priču,“ jer je događaje potrebno kontekstualizovati u istorijsku, društvenu, vojnu i političku sliku. Danas je potrebno imati lokalnu vlast koja ne negira genocid, objašnjava direktor MC Srebrenica.

Na primeru Nemačke posle Drugog svetskog rata, gde su suđenja vođama nacista završena brzo s namerom da se život nastavi, Suljagić je podsetio na to da je na suđenjima u Nirnbergu „holokaust bio fusnota“. Za Međunarodni krivični tribunal u Hagu je ocenio da je osnovan „umjesto smislene akcije prekida zločina i genocida“, uz mnoga pitanja koja su i posle dvadeset godina rada Tribunala ostala bez odgovora. Suljagić podseća na to da se u Republici Srpskoj danas poriču zločini, i tvrdi da odgovornost snosi i nekadašnja Vojska Jugoslavije.

 

Odgovornost na ispitu

Ćamil Duraković, raniji načelnik opštine Srebrenica, kaže da je bilo jasno da kod komandanta jedinice UNPROFOR-a Filipa Moriona (Philippe Morillon) „nije postojala iskrena namjera da tu i ostane“. Odmah po dolasku, aprila 1993. godine, „plavi šlemovi“ su pokušali da pobegnu iz Srebrenice, ali su uz pritisak stanovnika ipak ostali Ipak, u sedište Ujedinjenih nacija su slali „lažne izvještaje“ o stanju na terenu. Duraković naglašava da je zakon o sprečavanju negiranja genocida neophodan, zato što bez njega poricanje ne može biti sankcionisano.

Amir Kliko, koji je na čelu Instituta za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava Univerziteta u Sarajevu, objašnjava da nije reč „o genocidu u Srebrenici, nego o genocidu Vojske Republike Srpske nad stanovništvom Podrinja koje je mislilo da je našlo sigurno utočište u Srebrenici“. On je podsetio na šest strateških ciljeva tadašnje Skupštine Srpske Republike BiH, i sednicu iz maja 1992. godine na kojoj je Ratko Mladić upozorio rukovodstvo „da to znači genocid“. Kliko navodi da je počev od januara 1993. godine u borbama u BiH učestvovala i Vojska Jugoslavije, zbog čega su mnoga naselja u enklavama prešla u ruke bosanskih Srba.

 

Žrtve političkog profita

Boris Buden, filozof i publicista iz Zagreba, tvrdi da je u vreme raspada Jugoslavije preovladavala logika „da je kompaktna, jednonacionalna zajednica na jednom teritoriju, harmonična po sebi“. „Dakle, etničko čišćenje je bio dio tog procesa, i to se nije događalo samo u Bosni i Srebrenici. Događalo se i u Hrvatskoj, […] u ideji razmjene stanovništva.“ On dodaje da su ti procesi bili „dio jednog političkog aranžmana u komu se mi još i dan-danas nalazimo“. Zbog toga svi zločini o kojima je reč imaju svoje političke posledice, a to je da su se „ti zločini politički isplatili“. „Nema nikog drugog ko će na ovim prostorima ostvariti pravdu, jednakost i znanje zločina i suočavanje,“ umesto međunarodne zajednica, objašnjava Buden. „Treba urušiti ovo stanje koje reproducira zaborav. Treba kazniti kreatore ovog stanja, koji su se okoristili tim zločinima,“ što se može učiniti rušenjem njhovih političkih tvorevina – vazalnih, polusuverenih država.

Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo, podsetila je na podršku države Srbije u skrivanju Radovana Karadžića i Ratka Mladića, sve do trenutka kada je Evropska unija otpočela proces pregovaranja, ali i uslovljavanja. Srbija je optužene izručila bez posebnih zahteva, uprkos činjenici da je bilo poznato da su oni optužene za zločin genocida. Zbog promena u procesu pristupnih pregovora i transformacije Haškog Tribunala u Mehanizam za međunarodne krivične sudove, „međunarodna zajednica nije više imala tu moć da uspostavi nove kriterijume politike uslovljavanja“. Zato su posle presuda za genocid Tribunala usvojeni stavovi o „važnom nasleđu haškog Tribunala,“ ali da „niko više nije imao moć da obavezuje države da zapravo moraju da poštuju presude Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnog suda pravde“. Od tada jača politički ekstremizam i daju se nove političke interpretacije događaja i presuda, uz relativizaciju i revizionizam. „Sudske činjenice su zauvek,“ podseća Kandić i dodaje da se one ne mogu menjati bez novih činjenica. Ona smatra da ne treba dopuštati otvaranje novih poglavlja u pregovorima Srbija-EU sve dok politički lideri, ministri i institucije ne prihvate obavezu poštovanja presuda, i događaje „interpretiraju u skladu sa sudskim činjenicama“. „Pitanje genocida je pitanje međunarodne obaveze“ poštovanja presuda, naglasila je Nataša Kandić.

Od posebne je važnosti da svi oni koji vode institucije ne smeju da imaju političku slobodu da osporavaju, prećutkuju i relativizuju ratne zločine. Nema svrhe da se donese zakon o zabrani negiranja genocida koji se neće primenjivati, objašnjava Kandić. Rešenje je da svi koji se bave žrtvama svojim profesionalnim i ličnim kapacitetima doprinesu da se te „žrtve genocida i druge žrtve nikada ne zaborave“. Stalnim podsećanjem na iskaze preživelih, „mi ćemo se sećati, poštovati i pamtiti te žrtve“.

 

Svedočenja

Nura Alispahić je i sama preživela rat i Srebrenicu, ali je izgubila supruga i dvojicu sinova. Sina Azmira su streljali pripadnici jedinice „Škorpioni“, dok je Admir ubijen na Tuzlanskoj kapiji.

„Sve kad dođem na ono mjesto gde je se odvilo, isto [mi je] kao kad ih gledam žive ondje, da oni sjede. Toliko je meni lahko. I volim kad ih vidim. I džaba je što su izginuli. Meni milo, uzmem slike svaki dan ih gledam. Lakše mi je,“ priča Nura Alispahić.

Seća se poslednjih trenutaka sa sinom Azmirom.

„Kad je pala Srebrenica, kad je krenuo da ide, ja sam bila dolje. Kad ja pogledam, ono – Azmir preko puta stoji. Kažem, Azmire sine šta si to… On kaže: ’Mama nisam te poljubio. Ja sam se vratio da te poljubim’. E, sine, rekoh, sad ćeš me poljubiti i nećeš više nikad,“ kaže Alispahić.

Ramiza Gurdić je u genocidu izgubila dvojicu sinova i supruga i još 29 članova šire porodice. „Majko, neću te nikad više vidjeti,“ bile su reči njenog sina Mustafe na rastanku. Kaže da za sudbinu drugog sina nije saznala iako su pronašli ostatke tela. Danas, kao članica Udruženja Enklava majke Srebrenice i Žepe, ona tvrdi da članovi porodica moraju da nastave da traže tragove i zahtevaju istinu.

Rođen posle genocida 1995. godine, Ahmo Mehmedović danas radi u Memorijalnom entru Srebrenica u Potočarima i kaže:

“Moj prvi cilj je bio da završim historiju, da kroz nauku, istraživanje, dam svoj doprinos [sećanju na genocid].“ Objašnjava zašto je danas teško živeti u Srebrenici: „Želimo mir, želimo život. Ne želimo suživot, jer suživot znači da živimo jedni pored drugih. Mi želimo život da živimo zajedno, da napredujemo, da naša Srebrenica bude prepoznatljiva kao i prije rata.“

REKOM Mreža pomirenja